Ekstremizam danas i svuda

Poslednji samit Svetskog ekonomskog foruma završio se izjavom šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i proglasom u kojem se navodi da najveća opasnost za svet u narednom periodu dolazi iz informativnog prostora – dezinformacije i misinformacije, kako se to danas zove. Sve to podseća na šarmantnu izjavu bivše novozelandske premijerke Džasinde Arden da sve informacije koje su građanima potrebne mogu naći na veb-sajtu vlade. Vlada jednako istina. Gotovo da je simpatično koliko je trapavo i naivno

Tačne informacije (istina?) su, ako je suditi po rečima i delima savremenih zapadnih političara, prerogativ vlade čija je dužnost i da suzbije sve druge oblike dez-mis-informacija i time zaštiti građane. Ili možda sebe? Ekstremizam bi, dakle, bio stav koji se ne podudara sa stavom vlade, jer je stav vlade po definiciji istinit i neporeciv. Pa da vidimo kako to sve izgleda u (demokratskoj) praksi.
Britanski ministar za lokalnu upravu Majkl Gouv izneo je predlog novog zakona o „ekstremizmu“, gde je isti definisan kao „promocija ili unapređenje ideologije koja je zasnovana na nasilju, mržnji ili netoleranciji, i koja ima za cilj da negira ili uništava osnovna prava i slobode ostalih građana, ili da podrije, poništi ili zameni sistem liberalne parlamentarne demokratije Velike Britanije i demokratska načela, ili namerno kreira plodno tle kako bi drugi ostvarili rezultate pod jedan, ili pod dva“. Originalni dokument je svakako mnogo duži, no za naše potrebe i ovo je dovoljno. Ova nova definicija ekstremizma počiva na dva temeljna pojma. Jedan je pojam „netolerancije“ a drugi „mržnje“. Šta je nasilje, to nam je svima jasno i zakon ima spretne alatke kojima se s njim nosi. No sad odjednom nailazimo na pojmove „netolerancije“ i „mržnje“ za koje nam (nikome) nije jasno šta znače i kako bi se uopšte zakon sa takvim rečnikom mogao u praksi i primeniti. Neko nekoga mrzi u tišini, ništa. Ako izrazi verbalno svoju mržnju u kupatilu i neko ga čuje – zatvor? Tako nekako, valjda. Nisi dovoljno tolerantan prema budalaštinama kojima te zasipaju sa TV ekrana ili prema korumpiranim političarima – opet zatvor. Ili možda treba sve to da tolerišeš da te ne bi hapsili zbog „netolerancije“?
Sasvim je jasno, doduše, da je primena ovih pojmova vezana za njihovo tumačenje za koje će biti zaduženi… i u tom grmu leži zec. „Ekstremista“ može postati ili biti svako ko se kritički osvrne na rad vlade, ko se ne slaže sa vladajućom ideologijom i smatra je demagogijom, ko neće da se vakciniše, ko smatra da je ukrajinska kriza počela na Majdanu 2014. godine, a ne februara 2022, ko kaže da Izrael upravo čini genocid i da se sprema da etnički očisti Gazu od Palestinaca i ceo taj pojas pretvori u neku vrstu Diznilenda, kako nam izgleda predlaže Trampov zet Džared Kušner.
Ulice Britanije su proteklih dvadesetak godina bile svedok terorističkih akcija islamske provenijencije. Je li to taj „ekstremizam“? I nikakve preduzete mere nisu to sprečile, a usput su samo sve više sužavale prostor slobode izražavanja. Nije li to možda i bio osnovni cilj tih terorističkih poduhvata, ko god da ih je sponzorisao i organizovao?

KAKO DEFINISATI „EKSTREMIZAM“ Vladina strategija za prevenciju terorizma iz 2011. godine definiše ekstremizam kao „glasno ili aktivno protivljenje fundamentalnim britanskim vrednostima uključujući tu demokratiju, vladavinu prava, lične slobode i uzajamno poštovanje i tolerancija različitih vera i verovanja“. Jedna, očigledno, vrlo široko koncipirana definicija gde ostaje potpuno nejasno zašto su baš ovo britanske vrednosti – mogle bi biti i vrednosti bilo koje druge zemlje. Koje su, dakle, te britanske vrednosti koje treba zaštititi? Neki šaljivo kažu da su to jedino fish and chips, riba s krompirićima, tradicionalno englesko narodsko jelo, i pivo, a i danas možda najomiljenija brza hrana indijski kari (rižoto sa indijskim začinima).
Tadašnja premijerka Tereza Mej je 2016. predložila novi zakon za borbu protiv „pretnje ekstremizma“. Taj predlog zakona je ubrzo otišao u zaborav jer niko u vladi (i okolini) nije uspeo da smisli zadovoljavajuću pravnu definiciju pojma „ekstremizam“.
No evo nas sad opet na sličnim pozicijama. Majkl Gouv koji je izgleda, što neko lepo primeti, ministar za „sve“, sad je smislio način da ukroti sve one skupove i marševe i druge vidove podrške Hamasu kojima je Britanija preplavljena a koji ugrožavaju stratešku poziciju Ujedinjenog Kraljevstva kao jednog od glavnih tvoraca i sponzora izraelske države. Proglasiti ih sve ekstremistima. Tako je!
Ova definicija, međutim, nije dizajnirana (trenutno) da kriminalizuje bilo koju grupu ili organizaciju, bilo islamsku ili krajnje desnice. Ona nema uticaja na krivično pravo i odnosi se samo na delovanje vlade, kaže se u vladinom saopštenju. Čujemo da je Gouv hteo da ova definicija uđe u zakon, ali mu je onda neko skrenuo pažnju na činjenicu da bi to onda značilo stavljanje van zakona, na primer, Škotske nacionalne partije, koja se inače sasvim legalno bori protiv Britanije, a za nezavisnost Škotske. Ministar za sve je, međutim, izdiktirao spisak organizacija koje bi mogle da potpadnu pod ovu definiciju ekstremizma i to su: Britanski nacionalni pokret socijalista, Patriotska alternativa, Udruženje muslimana Britanije, Keidž (pruža pravnu pomoć) i MEND (organizacija za muslimanski angažman i razvoj). Dotične organizacije potpadaju pod ekstremno levo, ekstremno desno i pod pojam antisemitizma. Nad njihovim glavama sada visi mač. U žiži su interesovanja kako javnih glasila, tako i raznih službi.
Univerziteti su zasad izuzeti i ne moraju da primenjuju ovu definiciju. No, budimo realni, sama mogućnost da neko predavanje, predavač ili manifestacija budu okarakterisani kao „ekstremistički“ je sasvim dovoljno da se oni zabrane, sklone, otpuste ili ponište. Isto važi i za bilo koju drugu instituciju.
Kako smo već naveli, ekstremizam i mržnju je nemoguće definisati jer se radi o psihološkim (individualnim) kategorijama i različitim gledištima. Kako, na primer, primeniti ovu definiciju ekstremizma na sukob između feministkinja koje kritikuju rodnu ideologiju i pristalica te iste transrodne ideologije? Je l’ postoje dva ili 92 roda? A ima tu i mržnje, kako da ne. Kako će nam onda gorenavedena definicija pomoći? Nama ili bilo kome drugome. Sudija bi tu morao da zauzme jednu od strana na osnovu vladajuće ideologije. Znači, kritičari te i takve ideologije, bez obzira da li su leve ili desne provenijencije, bivaju isključeni iz rasprave koja samim tim ostaje okamenjena doktrina lišena naučnog potencijala – neće se dalje razvijati već će se pretvoriti u dogmu, a njeni vernici u netrpeljivu sektu.
Postoji, znači, ozbiljna opasnost da primena ovakve definicije na javni diskurs i političko delanje ugrozi slobodu govora. A da se samo podsetimo, pored crvenih telefonskih govornica, kraljice, „Rols-Rojsa“ i Džejmsa Bonda jedna od britanskih tekovina koje su poznate diljem sveta jeste kutak Hajd parka u Londonu gde svako može da dođe i priča, pripoveda ili propoveda šta hoće. To je simbol slobode govora koja jeste i oduvek je bila prava britanska tekovina.
Upotreba ovakve definicije za borbu (sudovi, policija) protiv političkih protivnika može samo te iste protivnike maknuti s javne pozornice i oterati ih u ilegalu odakle će biti još mnogo opasniji. Šta fali da se dozvoli debata i otvoreno sučeljavanje ideja? Možda fali to što mediji glavnog toka nemaju više primarnu ulogu u informativnom prostoru. Sada imamo obilje platformi i društvenih mreža koji omogućavaju svakom građaninu da se bavi izveštavanjem i da učestvuje u diskusijama. Je l’ se toga plaši ministar za sve Majkl Gouv?
Poništavanje ekstremizma, dakle, po svoj prilici neće biti uspešno. No pomalo je zastrašujući potencijal samog procesa. Kada se jednom primeni ovakva definicija, ona će u rukama službi i birokrata biti samo još jedno tupo oruđe za ostvarenje sopstvenih interesa. Klasnih, finansijskih, političkih, dnevnih, ličnih… teško je i nabrojati. Društva prošlosti su tako, neka brže a neka sporije, klizila u autokratiju, postajala despotije i totalitarne prćije.
No da pogledamo kako stoji situacija sa slobodom izražavanja u nekim drugim zapadnim zemljama. Možda je ovo sve samo neki britanski ekscentrični eksperiment? Možda su drugi na sasvim drugačijem koloseku?
U Republici Irskoj je donesen i zakon o govoru mržnje koji omogućava policiji da bez naloga provali u vaš stan i pretraži vam telefon, kompjuter i uhapsi vas zbog nečega što ste čitali, pisali ili rekli na internetu. Na vama je da pred sudijom dokažete da niste (da niste!) imali nameru da to prosledite dalje.

DRUŠTVENI JAZ Pre nekoliko nedelja održan je referendum koji je vladajuća partija izgubila, pa je onda premijer Leo Varadkar dao i ostavku. Radilo se o izmenama u tekstu ustava Republike Irske kojima bi se, pod jedan, izjednačio status porodica zasnovanih na braku i svih drugih veza, a pod dva izbacile iz upotrebe reči poput majke, žene, dojilje i tako dalje. Obe mere su očigledno krajnje vouk (ideologija) provenijencije i ubedljivo su poražene. Jedno veliko i značajno „ne“ je zaokružilo 68% građana za prvi a 74% građana za drugi predlog.
Ovaj slučaj sam po sebi nije usko povezan sa našom temom, ali je odličan primer jaza između zapadnih vladajućih struktura i građana. Zar je zaista potreban referendum da se ustanovi da je oko 70 posto građana protiv nečega? Pa to bi trebalo da bude sasvim očigledno, zar ne? Pa ipak, globalistički maneken Leo Varadkar ide na referendum. Ko mu je to savetovao? Možda neko izvan Irske? Možda je ovo samo pokazna vežba čiji je zadatak da pokaže svima pravac kretanja. Danas 70 posto u Irskoj, sutra 60 posto u Holandiji, 55 u Kanadi… onda još malo propagande i ispiranja mozga i odoše kroz prozor tradicionalne porodične vrednosti. Deca nam ionako više ne trebaju, tu su mnogo jeftiniji i poslušniji imigranti.
Vladajuće strukture koje zagovaraju borbu protiv „ekstremizma“ su, dakle, miljama daleko od stavova građana. Sad samo treba da te stavove proglase protivzakonitim (ekstremnima) i da krenu u cenzuru.
U Sjedinjenim Državama se govori intenzivno o zabrani popularne platforme Tik-Tok. Vlasnik platforme je Kinez, može negativno da utiče na američko javno mnjenje. I to sad pred izbore koje Džo-zbogom-pameti-Bajden mora da dobije. Ne stoji dobro u njihovim očima ni Iks, platforma Ilona Maska. I tu ima malo previše slobode za ukus vladajuće klase. Kako bi tu dobro došla neka nova definicija „ekstremizma“ uz pomoć koje bi se sve to lepo cenzurisalo, sapelo i gotova priča. Imaju Amerikanci, međutim, Prvi amandman koji garantuje slobodu govora. Hoće li i to jednog dana stići do nekog referenduma o ustavnim promenama. Uzmeš Amerikancima pravo slobodnog govora i nošenja oružja (Drugi amandman) i mirna Bačka. Onda samo uvezeš još 50 miliona novih birača (za demokrate) i završio si posao. Bajden ima da bude predsednik i posle smrti, šta ima veze.
Kanadski premijer Džastin Trudo je konstatovao da klimatske promene nekako negativno utiču na demokratiju. I za tog Trudoa je izgleda neko nekad glasao. Čudno, ali je tako. Pored eutanazije za siromašne, Trudoova Kanada je zemlja koja četvoročlanoj porodici nudi da na hranu i kućne potrepštine troši preko dve hiljade kanadskih dolara mesečno. Ako nemaš da jedeš, može eutanazija. To je valjda besplatno.
A u Evropi? Nemačka ministarka unutrašnjih poslova je predstavila plan za borbu protiv desnog ekstremizma. Cilj plana je, svakako, kako kaže ministarka Fezer, da se zaštiti demokratija. Opet ti mistični pojmovi. „Ekstremizam“ i „demokratija“. Da se samo podsetimo, nejasni pojmovi služe da omoguće da gospođa ministarka uzme sebi za pravo da ih tumači i primenjuje. Ona ili Franc, Kafka ili neki treći birokrata iz državnog aparata, svejedno.
U Francuskoj je donesen zakon o borbi protiv „sekti“ ili „sektaških tendencija“. Treba napomenuti, međutim, da izgleda da u francuskom zakonu nema definicije o tome šta čini sektu i da se zakonski tekst čak i ne odnosi na religiju. Dakle, primena termina „sekta“ bi se lako mogla proširiti na nereligijske kontekste, a to je upravo ono što se dešava u relevantnim delovima zakona, gde se proširuje na medicinske kontekste (vakcine?). Znači, borba protiv ekstremizma na galski način. Hoće li biti neke Vartlomejske noći i proterivanja nekih novih Hugenota?
Kako je lepo primetio američki novinar Majkl Šelenberger, zapadne vlade dižu lažnu paniku oko govora mržnje da bi cenzurisale i hapsile svoje političke protivnike. I to se sve, po sličnoj matrici, dešava od SAD, Velike Britanije, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Irske, i Brazila do EU.
Šelenberger primećuje dalje kako još od pucnjave na Novom Zelandu 2019. godine vlade koriste tzv. govor mržnje, lažne vesti i dezinformacije kao opravdanje za cenzuru. Ovako usredsređivanje na „ekstremizam“, „govor mržnje“ i štetne sadržaje je svakako opasno. Opasno po demokratske principe od kojih je najosnovniji sloboda govora i izražavanja.
Ako vlada uzme na sebe da odlučuje o tome šta je istina, šta je dobro, poželjno, a šta ekstremno mišljenje, to je siguran način da nekoga označi kao potencijalnu pretnju za društvenu zajednicu. Taj se onda jednostavno i odstrani. Setimo se samo Asanža koji je još u zatvoru. Snoudena koji je izbegao u Rusiju. Obojica su počinili strašni prekršaj protiv interesa moćnika. Novi zakoni o „ekstremizmu“ i slični će samo poslužiti da se takvi progoni ozvaniče, normalizuju i uvedu u normalne društvene tokove.
Da se vratimo na početak ovog teksta. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je najavila borbu protiv dezinformacija i misinformacija. Ta borba je označena i kao prioritet delovanja Svetskog ekonomskog foruma (Davos) u narednom periodu od dve godine. Naš kratki pregled donošenja raznih mera protiv „ekstremizma“, „govora mržnje“ i slično u nekolicini zapadnih zemalja nam jasno pokazuje da su se svi bacili na posao. Šta je smisao i krajnji proizvod tog delanja? Cenzura.
Dakle, kažite ko šta ima da kaže što pre jer će posle biti kasno. Posle će se čuti samo glas vlasti. I biće to naredbe, nemojte misliti da će nam pevati uspavanke. Biće to pretnje i naredbe.