АРХИТЕКТА ПОЕЗИЈЕ

Сећање на Весну Томић

Кад су се у мировину повукли и Југославија и сами „Јеж“, а стварност постала сатиричнија од сатиричне књижевности и новинарства, Весна Томић, доктор архитектуре, сатиричар и писац, повукла се у своју струку, а потом се и разболела. Своје књижевне радове штампала је, касније, у две књиге, да не остану само расути у ретким комплетима „Јежа“ и у њеној заоставштини. Овај некролог управо жели да забележи те две необичне и ретке књиге

Благих фебруарских дана, ове године, на Топчидерском гробљу, сахрањена је Весна Томић, доктор архитектуре, урбаниста, писац и сатиричар. Имала је 60 година.

По речима свештеника у Топчидерској цркви, надомак крста Исидоре Секулић, Весна Томић је задужила и цркву и архитектуру толико да ју је управо црква испратила на вечни одмор. Ова књижевна успомена тиче се Весниног књижевног дара и рада, необичног у нашој савременој књижевности и сатири.

Веома млада, појавила се осамдесетих година прошлог века у редакцији листа „Јеж“. Стари сатирични лист још је излазио редовно и личио на оно што је замишљено кад су новине „Ошишани јеж“ основане 1935. године.
Одмах је прихваћена. Њена сатира – поезија и афоризми, кратки и проширени, били су необични, друкчији од уједначених облика хумористичког израза у последњим деценијама 20. века.
У то време, основали смо награду „Млади јеж“ за младе сатиричаре. Весна Томић била је један од првих добитника овог признања које се додељивало на Југословенским сусретима сатиричара „Вуко Безаревић“ у Пљевљима, где се чувала успомена на једног професора пљеваљске гимназије, добитника „Јежеве“ награде „Радоје Домановић“. (На идеју највећег „Јежевца“ Радивоја Бојичића, основан је и први Музеј сатире и хумора на свету – град Пљевља дао је посебну кућу за тај Музеј.)

Весна Томић је зрачила посебним миром и отменошћу – све о њој говориле су њени текстови – парадокси и аутентична иронија.

Кад су се у мировину повукли и Југославија и сами „Јеж“, а стварност постала сатиричија од сатиричне књижевности и новинарства, Весна Томић се повукла у своју струку, а потом се и разболела. Своје књижевне радове штампала је, касније, у две књиге, да не остану само расути у ретким комплетима „Јежа“ и у њеној заоставштини.

Овај некролог управо жели да забележи те две необичне и ретке књиге.

Обе су изашле 2021. године, у ауторском дигиталном издању. Прва у 5 (и словима: пет) примерака, друга у 3 (и словима: три) примерка!

Прва књига Весне Томић има наслов Песме и приче – Ошишани јеж и друго… Уредник: Аутор лично. Насловна страна, такође, ауторова – цртеж „јога-позе, оловком“.

Песме модерне, скептичне, интониране „шалозбиљом“. У њима су моралне и емоционалне дилеме и ситуације нашег доба. Овако почиње песма „Наши смо“:

Наши смо, па је нормално да
лажемо, варамо, крадемо и
убијамо.

Нама се све прашта,
а што и не би
кад смо наши.

У даљем току песме појављују се појмови историје и књига.

У песмама има и личног и свакодневног живота, односа субјекта и околине. „Љубавна песма“ остварена је у оквирима градског превоза, као да је нађена у некој антологији савремене пољске поезије.

Песма „Анамнеза“ сасвим је сатирична:

Овај неће никад

пући

он је шеф у кући.

Овај би даље што

раније

он је шеф компаније.

Овом никад доста

није

он је шеф партије.

Песма „Стара прича – у новом оделу“ сасвим аутопоетичка. Рима је у функцији игре и ироније.

Лагани ветар, море га носи,

море га носи и ветар у коси.

Море га носи и његова барка

море је мирно и то је варка.

Његова барка – мало је трула,

његов изглед скоро је нула.

Мало је трула причица ова –

мало јој фали да буде ко нова.

Причица ова да се средит’,

треба јој само малени КРЕДИТ!

Песама има 18. Боље су и занимљивије од толиких сувремених, хваљених и награђених.

Још занимљивије су приче – различите и разуђене, друкчије од других, друкчије међусобно. Прва почиње кафкијанском ужурбаношћу: „Побегох у болницу, измислих дијагнозу, само што даље од политике…“

Приче су кратке, параболичне, мајсторске. Пуне афоризама: „Читам љубавну поезију. Тако лакше навучем тесне ципеле.“ Једна је писана са андроид-телефона, аутоматски, без интерпункције…

На крају књиге ауторска белешка:

Највећи део песама и прича је настао 80-их и 90-их година ХХ века и оне су објављене у Ошишаном јежу, или су читане на радију, у оквиру посебног „издања“ Јежа, а све „под будним оком соколовим“ врсног сатиричара Радивоја Лалета Бојичића. Неке од тих година (вероватно 1994. године) добијам награду „Млади јеж“. Мањи део материјала је настао касније и није, колико је мени познато, објављиван.

Ово је посебно „кућно издање“ за моје најближе.

У Београду, фебруара 2021. године.

Књига Кратке приче има 60 страна и готово толико прича које су понекад мини-есеји, понекад песме у прози. Посебна филозофија веже их у низ о данима, пријатељима, погледима, појавама – све необично, све аутентично. У причи „Почетак романа“ прозном синтаксом говори се о оцу, па сестри, па мајци. „Мајка је била сама себи довољна, а ми некако без ње нисмо могли. Својом вољом и енергијом покушавала је од наших живота да створи роман, али ми смо били сасвим, сасвим обични.“

Две књиге Весне Томић нису ушле у каталогизацију Народне библиотеке Србије.

Ко је сада на потезу?