Godina preokreta

Da li Nemačka Olafa Šolca broji svoje poslednje dane?

Da nije izvesne i prepoznatljive arhitekture, Nemačka bi, sudeći po fizionomijama građana izašlih na trgove glavnih gradova u novogodišnjoj noći i njihovim egzotičnim jezicima, mogla lako biti pobrkana s nekom istočnom zemljom. Tačnije –bliskoistočnom.
Namesto očekivanih plavokosih i plavookih Nemaca, 2024. su bučno i u skladu s kulturnim standardima zemlje porekla – dočekali mladi bradati muškarci arapskog izgleda. Dakle, problem nisu „stari beli ljudi“, kako nam sugerišu levičarski političari i mediji, već pridošlice koje su razumele ne samo slova dobrodošlice već i širi smisao programskog teksta CDU koji je islam video kao deo Evrope.

TI BELI, KONZERVATIVNI LJUDI Posledica nekontrolisane i ilegalne masovne imigracije, koja je počela pod kancelarkom Angelom Merkel 2015. godine, jeste začuđujuće tačna činjenica da Nemac više ne postoji u javnom prostoru. Ova konstatacija ne obespokojava Vladu Nemačke. Naprotiv. Njoj se i dalje priviđaju stari, beli ljudi kojima, bar što se izgleda tiče, odgovaraju i gastarbajteri iz bivše Jugoslavije. Problem naravno nije u belini kože niti starosnoj dobi već konzervatizmu koji ovi ljudi neguju. A to levica ne prašta. Mada i tumačenje toga gde su granice konzervatizma postaje upitno. Jer u Nemačkoj svako ko se izjasni da je otac muškog pola, a majka ženskog, rizikuje ne samo da ponese pogrdan naziv konzervativnog građanina nego i da bude proglašen desničarskim ekstremistom.

MANJINA U SOPSTVENOJ KUĆI Dok love konzervativce, Nemci i ne samo Nemci, u narednim godinama mogli bi postati manjina u sopstvenim zemljama, pa i na kontinentu. Gorka i brutalna realnost o kojoj su do sada zatvoreni za ove teme, počeli da upozoravaju i nemački mejnstrim mediji. Postoje gradovi poput Frankfurta na Majni, na primer, gde je deo stanovništva s migrantskim poreklom veći od domicilnog i iznosi 51 odsto. „Migraciono poreklo“ se definiše kada čovek ili barem jedan njegov roditelj nije rođen s nemačkim državljanstvom. U berlinskim kvartovima slika nije ništa vedrija, što sve navodi na zaključak da će ljudi bez migracionog porekla, ili jednostavnije rečeno, starosedeoci i autohtoni Nemci, uskoro postati manjina.
Nekontrolisana i ilegalna migracija poslednjih godina do neprepoznatljivosti je promenila Nemačku – na društvenom, ekonomskom planu i u ravni bezbednosne politike. Ova 2024. obećava promene i u političkoj sferi.

BEZ ALTERNATIVNOG MIŠLJENJA, MOLIM Nemačka vlada, prvo pod Angelom Merkel, a sada pod kancelarom Olafom Šolcom, u koaliciji sa Zelenima i FDP-om, ne nalazi rešenje za sve izraženije podele u društvu. Umesto toga, i sami postaju podstrek za podele. Glasovi iz političkog centra brzo su označeni kao desničarski ekstremisti, pri čemu tema nije presudna za takve kvalifikacije. Prvo je bila korona, kada je građanima uskraćeno pravo da odlučuju čime će se vakcinisati. Nadovezala se nova klimatska ideologija, koja diktira koji grejači moraju biti instalirani. Bez obzira na to da li je reč o grejaču, Ukrajini ili rušenju Severnog toka 2, alternativno mišljenje nije dobrodošlo.

TRIJUMF AFD-a Najvažniju debatu ove godine za Nemačku otvoriće pitanje da li će AfD-u biti dozvoljeno da vlada u Nemačkoj? Da li će AfD biti deo savezne vlade i može li se vladati s AfD-om?
Argumenti u prilog tome da AfD ne bi trebalo da ima poluge moći, a koje nesebično prosipaju članovi vladajuće koalicije kod građana, bude sumnju.
Poslednja istraživanja na saveznom nivou govore da CDU ima 31 odsto, a AfD 23 odsto, što znači da bi 54 odsto birača u Nemačkoj danas glasalo za desni centar. Ako bismo dodali liberalni FDP, onda bi to bilo čak 59 odsto. Nikada u Nemačkoj nije postojala takva većina.
Ove godine izbori će se održati u istočnonemačkim pokrajinama Brandenburgu, Tiringiji i Saksoniji. Prema prognozama, AfD u Saksoniji će imati 37 odsto, a CDU 30 odsto. Stranka kancelara Olafa Šolca ima samo tri odsto glasova u Saksoniji, što ukazuje da bi prelazak cenzusa bila dobitna, ali teško ostvariva misija. Dakle, mogućnost da AfD ne samo uđe u vladu u Saksoniji već i imenuje premijera su više nego izgledne.
U Tiringiji AfD ima 34 posto, a CDU 22 posto, što zajedno čini 56 procenata. Zeleni trenutno ne prelaze pet odsto u Tiringiji. A u Brandenburgu AfD takođe vodi u anketama sa 27 odsto, čak ispred CDU, koji dobija 18 odsto i SPD-a koji može da računa na 20 odsto.

Protest je svenarodni: Nemačka uz svoje farmere Najveći protestni pokret koji je Nemačka videla od ponovnog ujedinjenja kreće se ulicama i gradovima zemlje, na auto-putevima, ali i seoskim drumovima. Okidač za ovu svenarodnu pobunu je planirano i delimično korigovano smanjenje subvencija za poljoprivredni dizel, protiv čega su glas digli nemački farmeri. Između Brandenburške kapije i Stuba pobede, u centru Berlina, policija je prvog dana registrovala 566 traktora i drugih vozila. To je više od najavljenih 300 vozila. Ipak, znatno ih je manje nego u Minhenu, gde oko 5.500 učesnika protestuje na ulicama. Za razliku od radikalnih klimatskih aktivista, seljaštvo dobija široku podršku stanovništva u Nemačkoj. Nemci razumeju da farmeri ne protestuju samo zbog povećanja poreza na poljoprivredni dizel već da je u pitanju i njihova egzistencija. Široka solidarnost ogleda se u uverenju da je postojanje Nemačke usko povezano sa postojanjem poljoprivrednika. Poljoprivrednici jedva sastavljaju kraj s krajem. Parole su rečite: Energija je sve skuplja, hrana je sve skuplja, zemljište je sve skuplje, stanovanje je sve skuplje, ili: Novi izbori sada! Istorijski gledano, levičarske ideologije često su odbacivale ruralni život kao idiotizam, kako je to rekao Karl Marks. Semaforska vlada u Berlinu sada ne krije strah da će izgubiti moć i u pokušaju da relativizuje opravdano nezadovoljstvo tvrdi da su među poljoprivrednicima aktivni desni ekstremisti. Ministar ekonomije i vicekancelar Robert Habek ih čak optužuje da planiraju državni udar. Ali zastrašivanje više ne pije vodu – Nemačka i njeni građani nepokolebljivo stoje iza farmera.

ZAŠTIĆENI OD KOGA? CDU odbija bilo kakvu saradnju sa AfD-om na svim nivoima, objašnjavajući to „zaštitnim zidom“ (Brandmauer). Ali „zaštitni zid protiv desnice“ već pokazuje ozbiljne pukotine. CDU mora da odluči da li želi da vodi istinsku konzervativnu i desničarsku politiku, što je moguće samo u saradnji sa AfD-om, ili želi da u Tiringiji pomogne stranci Levica (Linke) zarad ostanka na vlasti. Premijer Tiringije je Bodo Ramelov iz Levice. Ova stranka je naslednica PDS-a, partije u kojoj je tokom ere DDR-a pucano na ljude koji su želeli da pobegnu na Zapad. Ovo nije desničarska teorija zavere već činjenica. Političari CDU, Zelenih i ostalih partija zaziru od saradnje sa AfD-om na bilo kom nivou. Siže precizira bivši kandidat CDU-a za kancelara Armin Lašet, koji smatra da članovi njegove stranke ne smeju da razgovaraju s ljudima iz AfD-a. „Zaštitni zid“ nije argument već prazna parola, a politika od koje se očekuju dugoročna rešenja ne trpi parole. Za CDU, AfD je antizapadna, odnosno netransatlantska partija koja održava dobre odnose s Rusijom. Retorika vezana za Rusiju koja dolazi iz redova Levice i nove strane Savez Sare Vagenkneht – CDU ne smeta. Čudno? Premijer Saksonije Tomas Krečmer iz CDU svoje dobre odnose sa Vladimirom Putinom ne eksponira, ali to nije tajna.
Pojednostavljivanje AfD-a kao antizapadne stranke koja je naklonjena Rusiji je duboko pogrešno. AfD je odavno jedina partija u Nemačkoj koja zastupa čisto nemačke interese i ne želi da postane marioneta Vašingtona, Kremlja ili Pekinga. Ona jasno kaže da je rat u Ukrajini proksi rat između Rusije i SAD u kojem Nemačka nema šta da traži. I da se ovaj sukob mora rešiti diplomatskim putem, a ne daljim isporukama oružja Ukrajini. Nekada se to podrazumevalo. Danas vas u Nemačkoj za takvu izjavu već smatraju desničarom.

NEVILJIVI ŠOLCOVI BIRAČI U junu će biti održani i izbori za Evropski parlament. Može se pretpostaviti da će doći do velikih promena, ne samo u Nemačkoj već i širom kontinenta. AfD, koji pripada frakciji Identitet i demokratija (ID), ostvariće znatno bolji rezultat i više mandata. U Francuskoj i Italiji su konzervativne stranke već na vlasti, a slede i izbori u SAD.
Kada je reč o Nemačkoj, jasno je da njeni građani više ne žele da žive pod levo-zelenom i, pre svega, „vouk“ politikom. A to znači i da se ne može preći preko AfD-a. Teško da „semafor koaliciji“ – SPD, Zeleni i FDP – kojoj ankete predviđaju 33 odsto, znači intimno uverenje Olafa Šolca koji tvrdi da za sebe vidi birače. Biće to uzbudljiva, ali odlučujuća godina. Ne samo za Nemačku već i za celu Evropu.