Година преокрета

Да ли Немачка Олафа Шолца броји своје последње дане?

Да није извесне и препознатљиве архитектуре, Немачка би, судећи по физиономијама грађана изашлих на тргове главних градова у новогодишњој ноћи и њиховим егзотичним језицима, могла лако бити побркана с неком источном земљом. Тачније –блискоисточном.
Наместо очекиваних плавокосих и плавооких Немаца, 2024. су бучно и у складу с културним стандардима земље порекла – дочекали млади брадати мушкарци арапског изгледа. Дакле, проблем нису „стари бели људи“, како нам сугеришу левичарски политичари и медији, већ придошлице које су разумеле не само слова добродошлице већ и шири смисао програмског текста ЦДУ који је ислам видео као део Европе.

ТИ БЕЛИ, КОНЗЕРВАТИВНИ ЉУДИ Последица неконтролисане и илегалне масовне имиграције, која је почела под канцеларком Ангелом Меркел 2015. године, јесте зачуђујуће тачна чињеница да Немац више не постоји у јавном простору. Ова констатација не обеспокојава Владу Немачке. Напротив. Њој се и даље привиђају стари, бели људи којима, бар што се изгледа тиче, одговарају и гастарбајтери из бивше Југославије. Проблем наравно није у белини коже нити старосној доби већ конзерватизму који ови људи негују. А то левица не прашта. Мада и тумачење тога где су границе конзерватизма постаје упитно. Јер у Немачкој свако ко се изјасни да је отац мушког пола, а мајка женског, ризикује не само да понесе погрдан назив конзервативног грађанина него и да буде проглашен десничарским екстремистом.

МАЊИНА У СОПСТВЕНОЈ КУЋИ Док лове конзервативце, Немци и не само Немци, у наредним годинама могли би постати мањина у сопственим земљама, па и на континенту. Горка и брутална реалност о којој су до сада затворени за ове теме, почели да упозоравају и немачки мејнстрим медији. Постоје градови попут Франкфурта на Мајни, на пример, где је део становништва с мигрантским пореклом већи од домицилног и износи 51 одсто. „Миграционо порекло“ се дефинише када човек или барем један његов родитељ није рођен с немачким држављанством. У берлинским квартовима слика није ништа ведрија, што све наводи на закључак да ће људи без миграционог порекла, или једноставније речено, староседеоци и аутохтони Немци, ускоро постати мањина.
Неконтролисана и илегална миграција последњих година до непрепознатљивости је променила Немачку – на друштвеном, економском плану и у равни безбедносне политике. Ова 2024. обећава промене и у политичкој сфери.

БЕЗ АЛТЕРНАТИВНОГ МИШЉЕЊА, МОЛИМ Немачка влада, прво под Ангелом Меркел, а сада под канцеларом Олафом Шолцом, у коалицији са Зеленима и ФДП-ом, не налази решење за све израженије поделе у друштву. Уместо тога, и сами постају подстрек за поделе. Гласови из политичког центра брзо су означени као десничарски екстремисти, при чему тема није пресудна за такве квалификације. Прво је била корона, када је грађанима ускраћено право да одлучују чиме ће се вакцинисати. Надовезала се нова климатска идеологија, која диктира који грејачи морају бити инсталирани. Без обзира на то да ли је реч о грејачу, Украјини или рушењу Северног тока 2, алтернативно мишљење није добродошло.

ТРИЈУМФ АФД-а Најважнију дебату ове године за Немачку отвориће питање да ли ће АфД-у бити дозвољено да влада у Немачкој? Да ли ће АфД бити део савезне владе и може ли се владати с АфД-ом?
Аргументи у прилог томе да АфД не би требало да има полуге моћи, а које несебично просипају чланови владајуће коалиције код грађана, буде сумњу.
Последња истраживања на савезном нивоу говоре да ЦДУ има 31 одсто, а АфД 23 одсто, што значи да би 54 одсто бирача у Немачкој данас гласало за десни центар. Ако бисмо додали либерални ФДП, онда би то било чак 59 одсто. Никада у Немачкој није постојала таква већина.
Ове године избори ће се одржати у источнонемачким покрајинама Бранденбургу, Тирингији и Саксонији. Према прогнозама, АфД у Саксонији ће имати 37 одсто, а ЦДУ 30 одсто. Странка канцелара Олафа Шолца има само три одсто гласова у Саксонији, што указује да би прелазак цензуса била добитна, али тешко остварива мисија. Дакле, могућност да АфД не само уђе у владу у Саксонији већ и именује премијера су више него изгледне.
У Тирингији АфД има 34 посто, а ЦДУ 22 посто, што заједно чини 56 процената. Зелени тренутно не прелазе пет одсто у Тирингији. А у Бранденбургу АфД такође води у анкетама са 27 одсто, чак испред ЦДУ, који добија 18 одсто и СПД-а који може да рачуна на 20 одсто.

Протест је свенародни: Немачка уз своје фармере Највећи протестни покрет који је Немачка видела од поновног уједињења креће се улицама и градовима земље, на ауто-путевима, али и сеоским друмовима. Окидач за ову свенародну побуну је планирано и делимично кориговано смањење субвенција за пољопривредни дизел, против чега су глас дигли немачки фармери. Између Бранденбуршке капије и Стуба победе, у центру Берлина, полиција је првог дана регистровала 566 трактора и других возила. То је више од најављених 300 возила. Ипак, знатно их је мање него у Минхену, где око 5.500 учесника протестује на улицама. За разлику од радикалних климатских активиста, сељаштво добија широку подршку становништва у Немачкој. Немци разумеју да фармери не протестују само због повећања пореза на пољопривредни дизел већ да је у питању и њихова егзистенција. Широка солидарност огледа се у уверењу да је постојање Немачке уско повезано са постојањем пољопривредника. Пољопривредници једва састављају крај с крајем. Пароле су речите: Енергија је све скупља, храна је све скупља, земљиште је све скупље, становање је све скупље, или: Нови избори сада! Историјски гледано, левичарске идеологије често су одбацивале рурални живот као идиотизам, како је то рекао Карл Маркс. Семафорска влада у Берлину сада не крије страх да ће изгубити моћ и у покушају да релативизује оправдано незадовољство тврди да су међу пољопривредницима активни десни екстремисти. Министар економије и вицеканцелар Роберт Хабек их чак оптужује да планирају државни удар. Али застрашивање више не пије воду – Немачка и њени грађани непоколебљиво стоје иза фармера.

ЗАШТИЋЕНИ ОД КОГА? ЦДУ одбија било какву сарадњу са АфД-ом на свим нивоима, објашњавајући то „заштитним зидом“ (Брандмауер). Али „заштитни зид против деснице“ већ показује озбиљне пукотине. ЦДУ мора да одлучи да ли жели да води истинску конзервативну и десничарску политику, што је могуће само у сарадњи са АфД-ом, или жели да у Тирингији помогне странци Левица (Линке) зарад останка на власти. Премијер Тирингије је Бодо Рамелов из Левице. Ова странка је наследница ПДС-а, партије у којој је током ере ДДР-а пуцано на људе који су желели да побегну на Запад. Ово није десничарска теорија завере већ чињеница. Политичари ЦДУ, Зелених и осталих партија зазиру од сарадње са АфД-ом на било ком нивоу. Сиже прецизира бивши кандидат ЦДУ-а за канцелара Армин Лашет, који сматра да чланови његове странке не смеју да разговарају с људима из АфД-а. „Заштитни зид“ није аргумент већ празна парола, а политика од које се очекују дугорочна решења не трпи пароле. За ЦДУ, АфД је антизападна, односно нетрансатлантска партија која одржава добре односе с Русијом. Реторика везана за Русију која долази из редова Левице и нове стране Савез Саре Вагенкнехт – ЦДУ не смета. Чудно? Премијер Саксоније Томас Кречмер из ЦДУ своје добре односе са Владимиром Путином не експонира, али то није тајна.
Поједностављивање АфД-а као антизападне странке која је наклоњена Русији је дубоко погрешно. АфД је одавно једина партија у Немачкој која заступа чисто немачке интересе и не жели да постане марионета Вашингтона, Кремља или Пекинга. Она јасно каже да је рат у Украјини прокси рат између Русије и САД у којем Немачка нема шта да тражи. И да се овај сукоб мора решити дипломатским путем, а не даљим испорукама оружја Украјини. Некада се то подразумевало. Данас вас у Немачкој за такву изјаву већ сматрају десничаром.

НЕВИЉИВИ ШОЛЦОВИ БИРАЧИ У јуну ће бити одржани и избори за Европски парламент. Може се претпоставити да ће доћи до великих промена, не само у Немачкој већ и широм континента. АфД, који припада фракцији Идентитет и демократија (ИД), оствариће знатно бољи резултат и више мандата. У Француској и Италији су конзервативне странке већ на власти, а следе и избори у САД.
Када је реч о Немачкој, јасно је да њени грађани више не желе да живе под лево-зеленом и, пре свега, „воук“ политиком. А то значи и да се не може прећи преко АфД-а. Тешко да „семафор коалицији“ – СПД, Зелени и ФДП – којој анкете предвиђају 33 одсто, значи интимно уверење Олафа Шолца који тврди да за себе види бираче. Биће то узбудљива, али одлучујућа година. Не само за Немачку већ и за целу Европу.