TOLSTOJ PROTIV MIKIJA MAUSA

Na Forumu objedinjenih kultura, održanom nedavno u Sankt Peterburgu uz učešće predsednika Rusije, odigralo se nešto poput svetskog prvenstva na teritoriji svetske kulture. To takmičenje je ostalo nevidljivo za većinu učesnika foruma. U međuvremenu, Rusija je na polju svetske kulture odnela odlučujuću pobedu

Počnimo izdaleka. Godine 1986. desio se događaj koji je ostao jedinstven u istoriji američke političke elite: u Ovalnom kabinetu Bele kuće održan je sastanak tadašnjeg predsednika Regana i sovjetskog pesnika Andreja Voznesenskog.
– Gde ste šili vašu aknu? Vrlo je elegantna – predsednik je, kako se kaže, adutirao.
– Kod Valentina – odgovorio je Voznesenski „nepatriotski“.
U međuvremenu, razgovor se odvijao sasvim opušteno. Sve je pokvario sovjetski pesnik. „Ko je od ruskih klasika imao veći uticaj na formiranje vaše ličnosti u mladosti – Tolstoj, Dostojevski ili Čehov?“ – upitao je Voznesenski, ne dovodeći u pitanje činjenicu da je predsednik-glumac dobro upoznat s remek-delima svetske kulture.
Predsednik je oklevao i posle pauze politički korektno odgovorio: „U mladosti sam čitao klasike svetske književnosti.“
Posle ovoga je postalo jasno da će sva pitanja o književnoj pismenosti predsednika SAD izgledati kao direktan put ka međunarodnoj napetosti. Voznesenski nije forsirao temu i ograničio se na učtivo brbljanje ni o čemu.

Kasnije je pokušao da shvati zašto ga je Regan pozvao u Belu kuću. Jedini ubedljiv odgovor bio je ovaj: „Izgleda da je Bela kuća već razvila teze Bžežinskog o znacima supersile“, napisao je Voznesenski u svojim memoarima. „U njima je kultura zemlje pratila nuklearnu moć. Njegovi savetnici su verovatno pročitali natpis ispod moje fotografije iz Karnegi hola u časopisu ’Tajm’ dve nedelje ranije: ’Najveći živi pesnik svoje zemlje’. Bela kuća je poverovala časopisu ’Tajm’.“
Međutim, moguće je i drugo tumačenje. Posle razgovora sa Voznesenskim, politički Areopag Vašingtona bio je potpuno uveren da je njegova poezija – složena, intelektualna i jedinstvena po svojoj energiji – suviše teška da bi postala široko rasprostranjena. To znači da će – ako Rusiji ponudite nešto primitivnije – vlast nad umovima Rusa biti obezbeđena.
Možda iz ovoga ishodi veliki deo razmišljanja najuticajnijeg veterana američke spoljne politike Zbignjeva Bžežinskog kad je pisao svoj najveći politički hit devedesetih godina, knjigu „Velika šahovska tabla, američki primat i njeni geostrateški imperativi“. Bžežinski je nabrojao četiri znaka svetskog hegemona: na vojnom, ekonomskom, tehnološkom i kulturnom planu.
Poslednja primedba deluje neočekivano, ali je u logici Bžežinskog sasvim razumljiva. Ta logika nije zahtevala od kulture dubinu i briljantne uvide. Sama reč „kultura“ u ustima Bžežinskog, a samim tim i Vašingtona, dobija značenje koje teško da ćemo naći u našim objašnjavajućim rečnicima i koje Voznesenski nije ni naslućivao. Bžežinski govori o američkoj masovnoj kulturi, koja se, prema njegovim rečima, naravno, odlikuje „nekom primitivnošću“, ali ima glavnu stvar – virusnu prirodu i sposobnost da izazove zavisnost. „Kulturna superiornost je nedovoljno cenjen aspekt američke globalne moći“, napisao je Bžežinski. „Šta god neki mislili o našim estetskim vrednostima, američka popularna kultura odiše magnetskom privlačnošću, posebno mladim ljudima širom sveta“.
U njegovom sistemu vrednosti, strateški značaj kulture leži isključivo u njenom agresivnom potencijalu. Kultura Bžežinskog – to je oružje za uništavanje, otprilike isto kao i biološko oružje. Ako ovo drugo uništava ljudsko telo, onda kultura hegemonističke zemlje mora uništiti ljudski um, dušu – odnosno sve što može da se odupre ovoj hegemoniji. U kulturi Bžežinskog nema smisla čak ni tražiti bilo kakvo uzdizanje ljudskog duha, niti akutne moralne probleme, niti uobičajeno širenje vidika. Tamo ih jednostavno nema.
Prava hegemonistička kultura mora, dakle, prema Bžežinskom, prvo, biti zarazna, a drugo, imati čitav niz oruđa za svaku mentalnu manipulaciju.
Mora se reći da se zavet Bžežinskog u Sjedinjenim Državama sveta sprovodio dugi niz decenija. Ovaj geopolitički veteran mogao bi da se ponosi rezultatima kulturne zaraze sveta: „Američki televizijski programi i filmovi zauzimaju skoro tri četvrtine svetskog tržišta. Američka popularna muzika takođe je u usponu, a američki hobiji, navike u ishrani, pa čak i odevanje se sve više oponašaju širom sveta. Jezik interneta je engleski, a većina globalnog kompjuterskog ćaskanja je takođe iz Amerike i utiče na sadržaj globalnih razgovora.“
Taj kulturološki virus, u veštim rukama američkih propagandista, omogućava da se skoro svaki narativ pogodan za hegemona usađuje u glave njegovih nosilaca. Da li SSSR treba izbaciti iz redova pobednika fašizma u Drugom svetskom ratu? Izvol’te! Evo, Oskar se dodeljuje filmu u kojem Aušvic oslobađaju hrabre američke trupe, a ruske žrtve totalitarizma su ljubomorne na njihovu moć. Treba da ubedite svet da je rađanje dece sad staromodno? Izvol’te! Odmah se pojavljuje čajldfri pokret, a njegove pristalice daju intervjue svim svetskim kanalima.
Čini se da svet ima šta da prigovori, ali – gde. U principu, svako može govoriti istinu, ali samo besplatno i pod pretnjom isključenja iz profesije. A laganje prema standardima Bžežinskog može biti veoma skupo i uz pompu svih vrhunskih žirija.
Italijanski izdavač Sandro Teti objasnio je javnosti na forumu u Sankt Peterburgu kako to funkcioniše: „Želim da vam kažem da je naš poznati [glumac i reditelj] Benini bio praktično ucenjen kada je učestvovao u Holivudu sa filmom ’Život je lep’. Verovatno znate da je dobio Oskara. I tamo Amerikanci skandalozno oslobađaju Aušvic (Aušvic). Nije on to namerno smislio, rečeno mu je: slušajte, ili Amerikanci, ili potpuno zaboravite na holivudske Oskare.“
Govor Vladimira Putina na Forumu ujedinjenih kultura imao je i veoma ozbiljnu dijalošku poruku. Taj dijalog nije se odvijao na teritoriji specifično ruske kulture.

Njegove reči su 17. novembra slušali protivnici predsednika s druge strane sveta. I evo šta su čuli: „Iskustvo hiljadugodišnje istorije naše zemlje“, rekao je Putin spokojno i bez nepotrebnog patosa, „ubedljivo pokazuje da je kulturna raznolikost najveće dobro, a interakcija kultura jedan od uslova stabilnog i mirnog razvoja, jer je među glavnim razlozima trenutne tenzije u svetu – upravo pretenzija pojedinih snaga na isključivost, uključujući i kulturnu isključivost… Takva vulgarna globalizacija i, dodao bih, kulturna ekspanzija rezultirali su potiskivanjem i osiromašenjem kulture, višestruko umnožavajući potencijal sukoba.“

S tačke gledišta svakog ruskog slušaoca, ovo je odavno poznata teza. Ali s druge strane okeana to zvuči ne samo neočigledno već i revolucionarno. Koncept Bžežinskog je iznenada doveden u pitanje.
Virusnoj prirodi masovne kulture suprotstavila se „svetska prijemčivost“ istinske kulture. Protiv primitivnosti kulturne poruke – „uzvišenost uzajamnog duhovnog bogaćenja“. Protiv hegemonije – „interakcija kultura kao jedan od uslova stabilnog i mirnog razvoja“.
I ovde patrijarsi američke politike – Bžežinski i Bajden – u suštini nemaju šta da prigovore. Intelektualna i duhovna dubina Voznesenskog, a s njim i Tolstoja, Dostojevskog i Čehova, ispostavila se kao istorijski mnogo moćnija nego što je Regan pretpostavljao 1986. godine. Američkom političkom establišmentu teško je da ravnopravno govori s Putinom i Rusijom u oblasti kulture. Nisu to iste tradicije.
Dok je Regan učtivo ćutao kad su pomenuti ruski klasici, ruski predsednik je uspeo da za samo sat plenarne sednice Foruma citira Cicerona, Tvardovskog, Ljermontova, Gorkog, Omara Hajama, Visockog i „Kavkasku robinju“ Leonida Gajdaja. Malo je verovatno da je Bela kuća čula za takve autore.
1:0 u korist Rusije.

Vzglяd;
preveo Ž. Nikčević

Piše
Olga Andrejeva