ТОЛСТОЈ ПРОТИВ МИКИЈА МАУСА

На Форуму обједињених култура, одржаном недавно у Санкт Петербургу уз учешће председника Русије, одиграло се нешто попут светског првенства на територији светске културе. То такмичење је остало невидљиво за већину учесника форума. У међувремену, Русија је на пољу светске културе однела одлучујућу победу

Почнимо издалека. Године 1986. десио се догађај који је остао јединствен у историји америчке политичке елите: у Овалном кабинету Беле куће одржан је састанак тадашњег председника Регана и совјетског песника Андреја Вознесенског.
– Где сте шили вашу акну? Врло је елегантна – председник је, како се каже, адутирао.
– Код Валентина – одговорио је Вознесенски „непатриотски“.
У међувремену, разговор се одвијао сасвим опуштено. Све је покварио совјетски песник. „Ко је од руских класика имао већи утицај на формирање ваше личности у младости – Толстој, Достојевски или Чехов?“ – упитао је Вознесенски, не доводећи у питање чињеницу да је председник-глумац добро упознат с ремек-делима светске културе.
Председник је оклевао и после паузе политички коректно одговорио: „У младости сам читао класике светске књижевности.“
После овога је постало јасно да ће сва питања о књижевној писмености председника САД изгледати као директан пут ка међународној напетости. Вознесенски није форсирао тему и ограничио се на учтиво брбљање ни о чему.

Касније је покушао да схвати зашто га је Реган позвао у Белу кућу. Једини убедљив одговор био је овај: „Изгледа да је Бела кућа већ развила тезе Бжежинског о знацима суперсиле“, написао је Вознесенски у својим мемоарима. „У њима је култура земље пратила нуклеарну моћ. Његови саветници су вероватно прочитали натпис испод моје фотографије из Карнеги хола у часопису ’Тајм’ две недеље раније: ’Највећи живи песник своје земље’. Бела кућа је поверовала часопису ’Тајм’.“
Међутим, могуће је и друго тумачење. После разговора са Вознесенским, политички Ареопаг Вашингтона био је потпуно уверен да је његова поезија – сложена, интелектуална и јединствена по својој енергији – сувише тешка да би постала широко распрострањена. То значи да ће – ако Русији понудите нешто примитивније – власт над умовима Руса бити обезбеђена.
Можда из овога исходи велики део размишљања најутицајнијег ветерана америчке спољне политике Збигњева Бжежинског кад је писао свој највећи политички хит деведесетих година, књигу „Велика шаховска табла, амерички примат и њени геостратешки императиви“. Бжежински је набројао четири знака светског хегемона: на војном, економском, технолошком и културном плану.
Последња примедба делује неочекивано, али је у логици Бжежинског сасвим разумљива. Та логика није захтевала од културе дубину и бриљантне увиде. Сама реч „култура“ у устима Бжежинског, а самим тим и Вашингтона, добија значење које тешко да ћемо наћи у нашим објашњавајућим речницима и које Вознесенски није ни наслућивао. Бжежински говори о америчкој масовној култури, која се, према његовим речима, наравно, одликује „неком примитивношћу“, али има главну ствар – вирусну природу и способност да изазове зависност. „Културна супериорност је недовољно цењен аспект америчке глобалне моћи“, написао је Бжежински. „Шта год неки мислили о нашим естетским вредностима, америчка популарна култура одише магнетском привлачношћу, посебно младим људима широм света“.
У његовом систему вредности, стратешки значај културе лежи искључиво у њеном агресивном потенцијалу. Култура Бжежинског – то је оружје за уништавање, отприлике исто као и биолошко оружје. Ако ово друго уништава људско тело, онда култура хегемонистичке земље мора уништити људски ум, душу – односно све што може да се одупре овој хегемонији. У култури Бжежинског нема смисла чак ни тражити било какво уздизање људског духа, нити акутне моралне проблеме, нити уобичајено ширење видика. Тамо их једноставно нема.
Права хегемонистичка култура мора, дакле, према Бжежинском, прво, бити заразна, а друго, имати читав низ оруђа за сваку менталну манипулацију.
Мора се рећи да се завет Бжежинског у Сједињеним Државама света спроводио дуги низ деценија. Овај геополитички ветеран могао би да се поноси резултатима културне заразе света: „Амерички телевизијски програми и филмови заузимају скоро три четвртине светског тржишта. Америчка популарна музика такође је у успону, а амерички хобији, навике у исхрани, па чак и одевање се све више опонашају широм света. Језик интернета је енглески, а већина глобалног компјутерског ћаскања је такође из Америке и утиче на садржај глобалних разговора.“
Тај културолошки вирус, у вештим рукама америчких пропагандиста, омогућава да се скоро сваки наратив погодан за хегемона усађује у главе његових носилаца. Да ли СССР треба избацити из редова победника фашизма у Другом светском рату? Извол’те! Ево, Оскар се додељује филму у којем Аушвиц ослобађају храбре америчке трупе, а руске жртве тоталитаризма су љубоморне на њихову моћ. Треба да убедите свет да је рађање деце сад старомодно? Извол’те! Одмах се појављује чајлдфри покрет, а његове присталице дају интервјуе свим светским каналима.
Чини се да свет има шта да приговори, али – где. У принципу, свако може говорити истину, али само бесплатно и под претњом искључења из професије. А лагање према стандардима Бжежинског може бити веома скупо и уз помпу свих врхунских жирија.
Италијански издавач Сандро Тети објаснио је јавности на форуму у Санкт Петербургу како то функционише: „Желим да вам кажем да је наш познати [глумац и редитељ] Бенини био практично уцењен када је учествовао у Холивуду са филмом ’Живот је леп’. Вероватно знате да је добио Оскара. И тамо Американци скандалозно ослобађају Аушвиц (Аушвиц). Није он то намерно смислио, речено му је: слушајте, или Американци, или потпуно заборавите на холивудске Оскаре.“
Говор Владимира Путина на Форуму уједињених култура имао је и веома озбиљну дијалошку поруку. Тај дијалог није се одвијао на територији специфично руске културе.

Његове речи су 17. новембра слушали противници председника с друге стране света. И ево шта су чули: „Искуство хиљадугодишње историје наше земље“, рекао је Путин спокојно и без непотребног патоса, „убедљиво показује да је културна разноликост највеће добро, а интеракција култура један од услова стабилног и мирног развоја, јер је међу главним разлозима тренутне тензије у свету – управо претензија појединих снага на искључивост, укључујући и културну искључивост… Таква вулгарна глобализација и, додао бих, културна експанзија резултирали су потискивањем и осиромашењем културе, вишеструко умножавајући потенцијал сукоба.“

С тачке гледишта сваког руског слушаоца, ово је одавно позната теза. Али с друге стране океана то звучи не само неочигледно већ и револуционарно. Концепт Бжежинског је изненада доведен у питање.
Вирусној природи масовне културе супротставила се „светска пријемчивост“ истинске културе. Против примитивности културне поруке – „узвишеност узајамног духовног богаћења“. Против хегемоније – „интеракција култура као један од услова стабилног и мирног развоја“.
И овде патријарси америчке политике – Бжежински и Бајден – у суштини немају шта да приговоре. Интелектуална и духовна дубина Вознесенског, а с њим и Толстоја, Достојевског и Чехова, испоставила се као историјски много моћнија него што је Реган претпостављао 1986. године. Америчком политичком естаблишменту тешко је да равноправно говори с Путином и Русијом у области културе. Нису то исте традиције.
Док је Реган учтиво ћутао кад су поменути руски класици, руски председник је успео да за само сат пленарне седнице Форума цитира Цицерона, Твардовског, Љермонтова, Горког, Омара Хајама, Висоцког и „Кавкаску робињу“ Леонида Гајдаја. Мало је вероватно да је Бела кућа чула за такве ауторе.
1:0 у корист Русије.

Взгляд;
превео Ж. Никчевић

Пише
Олга Андрејева