Odlazak krojača XXI veka

Iako mnogi tvrde i premda je izvesno da je Henri Kisindžer (1923–2023) okrvavio ruke, pre svega u Čileu, Vijetnamu i Kambodži, sa svetske pozornice otišao je čovek koji je neposrednom diplomatskom akcijom otključao novi milenijum kakav znamo

Kada su trećeg marta 1945. godine pripadnici 84. pešadijske divizije američke vojske zauzeli Krefeld, danas grad veličine Novog Sada na severozapadu Nemačke, nedaleko od holandske granice, za gradskog administratora postavljen je 22-godišnji mladić koji je, za svega desetak dana, uspostavio red i lokalnu civilnu upravu.
Zahvaljujući ovom uspehu, ali i perfektnom poznavanju nemačkog jezika, mladić je prekomandovan u Kontraobaveštajni korpus, čiji je zadatak bio identifikacija nacista i pripadnika Gestapa u zauzetim oblastima. Za rad mladić je nagrađen Bronzanom zvezdom.
Delajući u redovima Kontraobaveštajnog korpusa, sve do 1946, mladić je zadržao uzdržan odnos prema Nemcima od čijeg je režima njegova porodica 1938. godine pobegla u SAD. Njegova biografija sugeriše da im se, uprkos toj okolnosti, nije svetio na bilo koji način, iako je, prema nekim izvorima, još kao dečak bio meta nasilnika nacističkog podmlatka.
Iz vojske je otpušten u činu narednika. Služenje vojske za vreme Drugog svetskog rata učvrstiće njegov američki nacionalni identitet.
Bio je to Henri Kisindžer (1923–2023).

AKADEMAC ILI DIPLOMATA? Nakon povratka iz rata Kisindžer je doktorirao na Harvardu. Urbana legenda kaže da je napisao najopširniju disertaciju koja je ikada predata na tom univerzitetu.
Kao sin prosvetara, Kisindžer se, kažu, kolebao između akademske i diplomatske karijere. Pre nego što je stupio u američku administraciju, bio je angažovan kao naučni saradnik i predavač u tink-tenk organizacijama koje su delovale na univerzitetu Harvard, u Fondu braće Rokfeler i u Savetu za inostrane odnose, gde je bio član saveta od 1956, a u bordu direktora od 1977. do 1981. godine.
Temelj Kisindžerovog kasnijeg uspeha na polju diplomatije, međutim, nije povezan u užem smislu samo sa članstvom u uticajnim organizacijama. On je još 1952, na Harvardu, osnovao Međunarodni seminar kojim je rukovodio sve do 1969. godine. Seminar je svakog leta okupljao četrdesetak značajnih zvanica iz inostranstva. Osim predavanja, svrha njegovog postojanja bilo je umrežavanje uticajnih pojedinaca.
Kisindžer je kroz rad Međunarodnog seminara uspostavio široku mrežu direktnih inostranih kontakata, zahvaljujući kojima je kasnije mogao da deluje neposredno i preduzima važne korake u direktnoj diplomatiji, često iza kulisa zvaničnog diplomatskog protokola.
Ovi bazični međunarodni kontakti obuhvatali su Kisindžerova poznanstva koja su ga kasnije vodila ka Kini, Evropi i Latinskoj Americi, gde će ostaviti dubok diplomatski trag, u rasponu od zakona pohranjenog u topuzu do Nobelove nagrade za mir.

KINA Najznačajnija i najpoznatija diplomatska rola Henrija Kisindžera, odigrana iza zatvorenih vrata, bilo je uspostavljanje odnosa SAD s NR Kinom.
Kina se krajem 1960-ih godina našla na ivici rata sa SSSR-om. Iz američkog dvorišta posmatrano, bila je to jedinstvena prilika da dve evroazijske, tada komunističke sile u klasičnom smislu, budu trajno razdvojene, a njihova potencijalna geopolitička sinergija uklonjena u jeku tada potpuno neizvesnog Hladnog rata.
Situaciju u vezi s Kinezima dodatno je komplikovala intervencija SAD u Kambodži (tada Kampućiji), 1970. godine, kao i Vijetnamski rat koji je bio u jeku.
Sudeći prema donedavno tajnim dokumentima, objavljenim nakon deklasifikacije, na sajtu Univerziteta Džordž Vašington (The Natoonal Security Archive), Amerikanci su na uspostavljanju komunikacije s kineskom stranom radili intenzivno još krajem šezdesetih godina, ali ti početni napori nisu bili urodili plodom.
Septembra 1970. godine predsednik SAD Ričard Nikson je naložio Kisindžeru da obnovi napore u pronalaženju komunikacije s Pekingom. Kisindžer je postao plejmejker te tajne diplomatske akcije koja će potom dovesti do otvaranja Kine prema svetu, a svet kao onaj koji u XXI veku znamo.
O svim važnijim koracima koje je preduzimao Kisindžer je obaveštavao Niksona. Kanale u komunikaciji s Kinezima Kisindžer je tražio posredstvom veza iz Pakistana, čiji su diplomatski službenici obezbedili prve kontakte s Kinezima 1969, zatim Rumunije i verovatno još nekih zemalja.
Zanimljivo je da su u Vašingtonu, u vreme započinjanja ove igre početkom 1970-ih godina, bila dvojica ambasadora sa imenom, odnosno prezimenom Bogdan: jugoslovenski Bogdan Crnobrnja i rumunski Korneliu Bogdan. Korneliu Bogdan bio je važna veza Henrija Kisindžera s kineskim rukovodstvom. O tome svedoči memorandum o razgovoru Kisindžera sa K. Bogdanom, održanom 29. januara 1971. u Beloj kući. Kisindžer je tom prilikom obavestio rumunskog ambasadora da su SAD voljne da razgovaraju o svim problemima kinesko-američkih odnosa, uključujući problem Tajvana.
Ukoliko se zna da je tada, baš kao i danas, pitanje ostrva Tajvan jedno od ključnih za Kinu, bio je to jasan Kisindžerov mig da će SAD prihvatiti jednu Kinu u međunarodnim odnosima, baš kao što se kasnije dogodilo.

Važnu ulogu u ovim prvim kontaktima Kisindžera s kineskom vladom imali su, izgleda, američki kanali i kontakti u Holandiji, Parizu i Hongkongu. Tamo je Kisindžer delovao posredstvom svog starog poznanika Žana Sentenija. U igru je bio uključen i američki general Vernon Volters, koji je trebalo Kinezima da obeća da će im preneti sadržaj razgovora Kisindžera sa sovjetskim ministrom spoljnih poslova Andrejom Andrejevičem Gromikom.
Pariz je bio gotovo idealan grad za tu vrstu nezvanične američke akcije, budući da je Francuska Šarla de Gola s NR Kinom zvanične diplomatske odnose uspostavila 1964. godine.
Kinezi se, izgleda, nisu u početku lako „pecali“ na sve konkretnije, doduše još nezvanične signale Vašingtona koje je Kinezima odašiljao Kisindžer posredstvom različitih posrednika.
Tako je u američkim izvorima ostalo zabeleženo da je u Poljskoj američki ambasador Valter Stoesel kineskom kolegi Lej Jangu rekao da Nikson želi poboljšanje odnosa sa njegovom zemljom, da SAD ne žele da izoluju Kinu i da se ne bi pridružile SSSR-u protiv Kine. Kineski ambasador navodno je odgovorio uzdržano: da se NR Kina uvek zalagala za mirno rešavanje sporova, što je do danas čvrst princip spoljne politike te zemlje, kao i da Peking pozdravlja konstruktivne studije i traganja o pomenutom pitanju.
Na koncu, pakistanski ambasador dostavio je Kisindžeru zakasneli odgovor kineskog premijera Džou Enlaja, da su kineski lideri spremni da prime Niksona, što je otvorilo put legendarnom Kisindžerovom tajnom putovanju u Kinu, pakistanskim avionom, jula 1971. i suštinskim pregovorima dve strane koji su utrli put zvaničnoj poseti Ričarda Niksona Pekingu februara sledeće godine.
Sudeći prema obimnoj dokumentaciji Univerziteta Džordž Vašington i dokumentaciji koju je do sada publikovala američka vlada, vidi se da je Henri Kisindžer pre svoje prve, pritom nezvanične posete Kini, a potom i zvanične posete Ričarda Niksona, kineskoj vladi jasno stavio do znanja da će SAD priznati jednu Kinu, sa ostrvom Tajvan u njenom sastavu, što se i dogodilo nekoliko godina kasnije, s tim što su SAD, mimo slova međunarodnog prava i Šangajskog kominikea, kasnije nastavile da ohrabruju separatističke političke snage na ostrvu i tamošnje pokušaje stvaranja novog nekineskog „nacionalnog“ identiteta, slično kao što se kasnije dogodilo u nekim zemljama bivše Jugoslavije.
Zbog svog konstruktivnog odnosa, koji može da se čita i u ključu golog realizma ili pragmatizma, te poštovanju i praktičnom uvažavanju kineske civilizacije, Kisindžer je u Pekingu ostao upamćen kao prijatelj. Kažu da je oko stotinu puta od tada do leta ove godine posetio Kinu. Još jedna njegova tajna poseta Pekingu upriličena je u oktobru 1971. godine.
Kada su SAD poslednjih godina ponovo počele da jačaju vojno prisustvo u vodama i državama oko Kine, Kisindžer je, u leto ove godine, nakon što je napunio sto godina, ponovo doputovao u posetu Pekingu. I tada, baš kao i u julu 1971, Kisindžer je odseo u vili broj 5 državne kuće za prijem visokih gostiju (Diaojutaj) u Pekingu.
Svet je celo leto očekivao odjeke te posete, nakon skoro potpunog zahlađenja odnosa dve najveće svetske ekonomije. Nedavni susret Si Đinpinga i Džozefa Bajdena, u San Francisku, na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, mnogi u svetu posmatrali su u svetlu poslednje Kisindžerove posete Pekingu.

„MIROTVORAC“ Teško da se sukob u Vijetnamu na bilo koji način može pripisati Henriju Kisindžeru. Za razliku od (po Amerikance strategijski važne), ali suštinski neuspešne invazije na Kambodžu, rat u Vijetnamu započeo je 1955, davno pre nego što je Kisindžer zauzeo poziciju savetnika za nacionalnu bezbednost i posle poziciju državnog sekretara.
Pa ipak, Vijetnam je, uz Kinu, možda najznačajnija odrednica njegove diplomatske karijere. Prema mnogim izvorima, Kisindžer je nameravao da „časno“ izvuče SAD iz preskupog i pogibeljnog sukoba. Ginule su desetine hiljada američkih mladića, antiratni pokret SAD je sve više mirisao na moguće šire probleme, a iz državnog budžeta odlivale su se milijarde dolara.
Krajem januara 1973. Kisindžer je nakon tajnih pregovora sa Le Duktoom, članom Politbiroa KP Vijetnama, potpisao sporazum o prekidu vatre, za šta su obojica nagrađeni Nobelovom nagradom za mir, s tim što je vijetnamski predstavnik odbio da primi takvu nagradu u paketu s Kisindžerom, kog je smarao odgovornim za divljačko (božićno) bombardovanje Severnog Vijetnama krajem 1972. koje odnelo hiljade nedužnih života.
Dvojica članova Nobelovog komiteta tada su podneli ostavke, protestujući protiv odluke da Kisindžer dobije nagradu, a „Njujork tajms“ je uručenje prestižnog priznanja Kisindžeru s pravom nazvao „Nobelovom nagradom za rat“.
U biografiji Henrija Kisindžera, „božićno bombardovanje“, koje je usledilo nakon uspešne „uskršnje ofanzive“ Severnog Vijetnama, bacilo je veliku senku na njegovu diplomatsku karijeru. Mnogi istoričari smatraju da su zločinačka bombardovanja Hanoja, u čije se dimenzije i strahote uverio i autor ovih redova prilikom posete muzejima u tom gradu, posledica šire strategije za poboljšanje američkog vojnog položaja koju je osmislio Kisindžer.
ČILEANSKI GREH Čile je pečat kritičkog sagledavanja Kisindžerove karijere. Nedavno deklasifikovani dokumenti nedvosmisleno potvrđuju da je upravo Kisindžer uticao na Niksona da svrgne demokratski izabranu vladu Salvadora Aljendea.Obelodanjeni dokumenti ističu Kisindžerovu ulogu u naporima SAD ne samo da svrgnu legalno i legitimno izabranog demokratskog lidera te zemlje već i u nastojanjima da pomognu učvršćenje Pinočeove diktature u toj zemlji.
Svega osam dana nakon Aljendeovog izbora, Kisindžer je telefonom razgovarao sa direktorom CIA Ričardom Helmom“ o „preventivnom puču u Čileu“. „Nećemo pustiti da Čile ode u kanalizaciju“, izjavio je tada Kisindžer. „Sa vama sam“, odgovorio je Helms.
Kisindžer je ignorisao sve preporuke iz svog okruženja da se Čile ostavi na miru. Jedan od najbližih saradnika (Vajron Vaki) sasuo mu je u lice da je takva politika nemoralna i da je ono što Kisindžer predlaže očigledno kršenje američkih principa i načela politike, pitajući da li je Aljende zaista smrtna pretnja po SAD.
Nakon što američke tajne operacije, koje su dovele do ubistva komandanta oružanih snaga Čilea, generala Renea Šnajdera, nisu uspele da zaustave Aljendeovu inauguraciju 4. novembra 1970, Kisindžer je ubedio Niksona da odbije preporuku Stejt departmenta da SAD zatraže i pronađu modus vivendi sa Aljendeom.
Niksonu je doslovno rekao da izbor Aljendea za predsednika Čilea predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova s kojima su se SAD ikada suočile na svojoj hemisferi i da Niksonova odluka o tome šta da radi u vezi s tim može biti najteža odluka u vezi sa spoljnim odnosima koju će doneti.
„Ne samo da je u pitanju milijarda dolara američkih investicija“, izvestio je Kisindžer, već i ono što je nazvao „podmuklim efektom modela“ njegovih demokratskih izbora. Nije bilo načina da SAD uskrate Aljendeov legitimitet, primetio je Kisindžer, a ako bi uspeo da mirno preraspodeli resurse u Čileu u socijalističkom pravcu, druge zemlje bi mogle da slede njegov primer, smatrao je Kisindžer. Bojao se da bi uspešna marksistička vlade u Čileu sigurno imala uticaj na niz zemalja, posebno u Italiji. Nikson je odmah jasno stavio do znanja celom Savetu za nacionalnu bezbednost da će politika SAD biti obaranje Aljendea.
Na vrhuncu Pinočeove represije, 1975, sekretar Kisindžer se sastao sa čileanskim ministrom spoljnih poslova, admiralom Patrisiom Karvahalom. Umesto da iskoristi priliku da izvrši pritisak na vojni režim da poboljša stanje ljudskih prava, Kisindžer je, kako potvrđuju dokumenata sa sajta Univerziteta Džordž Vašington, otvorio sastanak omalovažavajući svoje osoblje zbog stavljanja pitanja ljudskih prava na dnevni red. Dok se Kisindžer pripremao da se sastane sa generalom Augustom Pinočeom u Santjagu, jula 1976, njegov glavni zamenik za Latinsku Amerik, Vilijam D. Rodžers savetovao mu je da ljudska prava stavi u središte američko-čileanskih odnosa i da izvrši pritisak na diktatora.
Umesto toga, otkriva deklasifikovani transkript njihovog razgovora, Kisindžer je rekao Pinočeu da je njegov režim žrtva levičarske propagande o ljudskim pravima. „U Sjedinjenim Državama, kao što znate, saosećamo sa onim što pokušavate da uradite ovde“, rekao je Kisindžer Pinočeu. „Želimo da pomognemo, a ne da vas potkopamo. Učinili ste veliku uslugu Zapadu u rušenju Aljendea.