Одлазак кројача XXI века

Иако многи тврде и премда је извесно да је Хенри Кисинџер (1923–2023) окрвавио руке, пре свега у Чилеу, Вијетнаму и Камбоџи, са светске позорнице отишао је човек који је непосредном дипломатском акцијом откључао нови миленијум какав знамо

Када су трећег марта 1945. године припадници 84. пешадијске дивизије америчке војске заузели Крефелд, данас град величине Новог Сада на северозападу Немачке, недалеко од холандске границе, за градског администратора постављен је 22-годишњи младић који је, за свега десетак дана, успоставио ред и локалну цивилну управу.
Захваљујући овом успеху, али и перфектном познавању немачког језика, младић је прекомандован у Контраобавештајни корпус, чији је задатак био идентификација нациста и припадника Гестапа у заузетим областима. За рад младић је награђен Бронзаном звездом.
Делајући у редовима Контраобавештајног корпуса, све до 1946, младић је задржао уздржан однос према Немцима од чијег је режима његова породица 1938. године побегла у САД. Његова биографија сугерише да им се, упркос тој околности, није светио на било који начин, иако је, према неким изворима, још као дечак био мета насилника нацистичког подмлатка.
Из војске је отпуштен у чину наредника. Служење војске за време Другог светског рата учврстиће његов амерички национални идентитет.
Био је то Хенри Кисинџер (1923–2023).

АКАДЕМАЦ ИЛИ ДИПЛОМАТА? Након повратка из рата Кисинџер је докторирао на Харварду. Урбана легенда каже да је написао најопширнију дисертацију која је икада предата на том универзитету.
Као син просветара, Кисинџер се, кажу, колебао између академске и дипломатске каријере. Пре него што је ступио у америчку администрацију, био је ангажован као научни сарадник и предавач у тинк-тенк организацијама које су деловале на универзитету Харвард, у Фонду браће Рокфелер и у Савету за иностране односе, где је био члан савета од 1956, а у борду директора од 1977. до 1981. године.
Темељ Кисинџеровог каснијег успеха на пољу дипломатије, међутим, није повезан у ужем смислу само са чланством у утицајним организацијама. Он је још 1952, на Харварду, основао Међународни семинар којим је руководио све до 1969. године. Семинар је сваког лета окупљао четрдесетак значајних званица из иностранства. Осим предавања, сврха његовог постојања било је умрежавање утицајних појединаца.
Кисинџер је кроз рад Међународног семинара успоставио широку мрежу директних иностраних контаката, захваљујући којима је касније могао да делује непосредно и предузима важне кораке у директној дипломатији, често иза кулиса званичног дипломатског протокола.
Ови базични међународни контакти обухватали су Кисинџерова познанства која су га касније водила ка Кини, Европи и Латинској Америци, где ће оставити дубок дипломатски траг, у распону од закона похрањеног у топузу до Нобелове награде за мир.

КИНА Најзначајнија и најпознатија дипломатска рола Хенрија Кисинџера, одиграна иза затворених врата, било је успостављање односа САД с НР Кином.
Кина се крајем 1960-их година нашла на ивици рата са СССР-ом. Из америчког дворишта посматрано, била је то јединствена прилика да две евроазијске, тада комунистичке силе у класичном смислу, буду трајно раздвојене, а њихова потенцијална геополитичка синергија уклоњена у јеку тада потпуно неизвесног Хладног рата.
Ситуацију у вези с Кинезима додатно је компликовала интервенција САД у Камбоџи (тада Кампућији), 1970. године, као и Вијетнамски рат који је био у јеку.
Судећи према донедавно тајним документима, објављеним након декласификације, на сајту Универзитета Џорџ Вашингтон (The Natoonal Security Archive), Американци су на успостављању комуникације с кинеском страном радили интензивно још крајем шездесетих година, али ти почетни напори нису били уродили плодом.
Септембра 1970. године председник САД Ричард Никсон је наложио Кисинџеру да обнови напоре у проналажењу комуникације с Пекингом. Кисинџер је постао плејмејкер те тајне дипломатске акције која ће потом довести до отварања Кине према свету, а свет као онај који у XXI веку знамо.
О свим важнијим корацима које је предузимао Кисинџер је обавештавао Никсона. Канале у комуникацији с Кинезима Кисинџер је тражио посредством веза из Пакистана, чији су дипломатски службеници обезбедили прве контакте с Кинезима 1969, затим Румуније и вероватно још неких земаља.
Занимљиво је да су у Вашингтону, у време започињања ове игре почетком 1970-их година, била двојица амбасадора са именом, односно презименом Богдан: југословенски Богдан Црнобрња и румунски Корнелиу Богдан. Корнелиу Богдан био је важна веза Хенрија Кисинџера с кинеским руководством. О томе сведочи меморандум о разговору Кисинџера са К. Богданом, одржаном 29. јануара 1971. у Белој кући. Кисинџер је том приликом обавестио румунског амбасадора да су САД вољне да разговарају о свим проблемима кинеско-америчких односа, укључујући проблем Тајвана.
Уколико се зна да је тада, баш као и данас, питање острва Тајван једно од кључних за Кину, био је то јасан Кисинџеров миг да ће САД прихватити једну Кину у међународним односима, баш као што се касније догодило.

Важну улогу у овим првим контактима Кисинџера с кинеском владом имали су, изгледа, амерички канали и контакти у Холандији, Паризу и Хонгконгу. Тамо је Кисинџер деловао посредством свог старог познаника Жана Сентенија. У игру је био укључен и амерички генерал Вернон Волтерс, који је требало Кинезима да обећа да ће им пренети садржај разговора Кисинџера са совјетским министром спољних послова Андрејом Андрејевичем Громиком.
Париз је био готово идеалан град за ту врсту незваничне америчке акције, будући да је Француска Шарла де Гола с НР Кином званичне дипломатске односе успоставила 1964. године.
Кинези се, изгледа, нису у почетку лако „пецали“ на све конкретније, додуше још незваничне сигнале Вашингтона које је Кинезима одашиљао Кисинџер посредством различитих посредника.
Тако је у америчким изворима остало забележено да је у Пољској амерички амбасадор Валтер Стоесел кинеском колеги Леј Јангу рекао да Никсон жели побољшање односа са његовом земљом, да САД не желе да изолују Кину и да се не би придружиле СССР-у против Кине. Кинески амбасадор наводно је одговорио уздржано: да се НР Кина увек залагала за мирно решавање спорова, што је до данас чврст принцип спољне политике те земље, као и да Пекинг поздравља конструктивне студије и трагања о поменутом питању.
На концу, пакистански амбасадор доставио је Кисинџеру закаснели одговор кинеског премијера Џоу Енлаја, да су кинески лидери спремни да приме Никсона, што је отворило пут легендарном Кисинџеровом тајном путовању у Кину, пакистанским авионом, јула 1971. и суштинским преговорима две стране који су утрли пут званичној посети Ричарда Никсона Пекингу фебруара следеће године.
Судећи према обимној документацији Универзитета Џорџ Вашингтон и документацији коју је до сада публиковала америчка влада, види се да је Хенри Кисинџер пре своје прве, притом незваничне посете Кини, а потом и званичне посете Ричарда Никсона, кинеској влади јасно ставио до знања да ће САД признати једну Кину, са острвом Тајван у њеном саставу, што се и догодило неколико година касније, с тим што су САД, мимо слова међународног права и Шангајског коминикеа, касније наставиле да охрабрују сепаратистичке политичке снаге на острву и тамошње покушаје стварања новог некинеског „националног“ идентитета, слично као што се касније догодило у неким земљама бивше Југославије.
Због свог конструктивног односа, који може да се чита и у кључу голог реализма или прагматизма, те поштовању и практичном уважавању кинеске цивилизације, Кисинџер је у Пекингу остао упамћен као пријатељ. Кажу да је око стотину пута од тада до лета ове године посетио Кину. Још једна његова тајна посета Пекингу уприличена је у октобру 1971. године.
Када су САД последњих година поново почеле да јачају војно присуство у водама и државама око Кине, Кисинџер је, у лето ове године, након што је напунио сто година, поново допутовао у посету Пекингу. И тада, баш као и у јулу 1971, Кисинџер је одсео у вили број 5 државне куће за пријем високих гостију (Диаојутај) у Пекингу.
Свет је цело лето очекивао одјеке те посете, након скоро потпуног захлађења односа две највеће светске економије. Недавни сусрет Си Ђинпинга и Џозефа Бајдена, у Сан Франциску, на самиту Азијско-пацифичке економске сарадње, многи у свету посматрали су у светлу последње Кисинџерове посете Пекингу.

„МИРОТВОРАЦ“ Тешко да се сукоб у Вијетнаму на било који начин може приписати Хенрију Кисинџеру. За разлику од (по Американце стратегијски важне), али суштински неуспешне инвазије на Камбоџу, рат у Вијетнаму започео је 1955, давно пре него што је Кисинџер заузео позицију саветника за националну безбедност и после позицију државног секретара.
Па ипак, Вијетнам је, уз Кину, можда најзначајнија одредница његове дипломатске каријере. Према многим изворима, Кисинџер је намеравао да „часно“ извуче САД из прескупог и погибељног сукоба. Гинуле су десетине хиљада америчких младића, антиратни покрет САД је све више мирисао на могуће шире проблеме, а из државног буџета одливале су се милијарде долара.
Крајем јануара 1973. Кисинџер је након тајних преговора са Ле Дуктоом, чланом Политбироа КП Вијетнама, потписао споразум о прекиду ватре, за шта су обојица награђени Нобеловом наградом за мир, с тим што је вијетнамски представник одбио да прими такву награду у пакету с Кисинџером, ког је смарао одговорним за дивљачко (божићно) бомбардовање Северног Вијетнама крајем 1972. које однело хиљаде недужних живота.
Двојица чланова Нобеловог комитета тада су поднели оставке, протестујући против одлуке да Кисинџер добије награду, а „Њујорк тајмс“ је уручење престижног признања Кисинџеру с правом назвао „Нобеловом наградом за рат“.
У биографији Хенрија Кисинџера, „божићно бомбардовање“, које је уследило након успешне „ускршње офанзиве“ Северног Вијетнама, бацило је велику сенку на његову дипломатску каријеру. Многи историчари сматрају да су злочиначка бомбардовања Ханоја, у чије се димензије и страхоте уверио и аутор ових редова приликом посете музејима у том граду, последица шире стратегије за побољшање америчког војног положаја коју је осмислио Кисинџер.
ЧИЛЕАНСКИ ГРЕХ Чиле је печат критичког сагледавања Кисинџерове каријере. Недавно декласификовани документи недвосмислено потврђују да је управо Кисинџер утицао на Никсона да свргне демократски изабрану владу Салвадора Аљендеа.Обелодањени документи истичу Кисинџерову улогу у напорима САД не само да свргну легално и легитимно изабраног демократског лидера те земље већ и у настојањима да помогну учвршћење Пиночеове диктатуре у тој земљи.
Свега осам дана након Аљендеовог избора, Кисинџер је телефоном разговарао са директором ЦИА Ричардом Хелмом“ о „превентивном пучу у Чилеу“. „Нећемо пустити да Чиле оде у канализацију“, изјавио је тада Кисинџер. „Са вама сам“, одговорио је Хелмс.
Кисинџер је игнорисао све препоруке из свог окружења да се Чиле остави на миру. Један од најближих сарадника (Вајрон Ваки) сасуо му је у лице да је таква политика неморална и да је оно што Кисинџер предлаже очигледно кршење америчких принципа и начела политике, питајући да ли је Аљенде заиста смртна претња по САД.
Након што америчке тајне операције, које су довеле до убиства команданта оружаних снага Чилеа, генерала Ренеа Шнајдера, нису успеле да зауставе Аљендеову инаугурацију 4. новембра 1970, Кисинџер је убедио Никсона да одбије препоруку Стејт департмента да САД затраже и пронађу модус вивенди са Аљендеом.
Никсону је дословно рекао да избор Аљендеа за председника Чилеа представља један од најозбиљнијих изазова с којима су се САД икада суочиле на својој хемисфери и да Никсонова одлука о томе шта да ради у вези с тим може бити најтежа одлука у вези са спољним односима коју ће донети.
„Не само да је у питању милијарда долара америчких инвестиција“, известио је Кисинџер, већ и оно што је назвао „подмуклим ефектом модела“ његових демократских избора. Није било начина да САД ускрате Аљендеов легитимитет, приметио је Кисинџер, а ако би успео да мирно прерасподели ресурсе у Чилеу у социјалистичком правцу, друге земље би могле да следе његов пример, сматрао је Кисинџер. Бојао се да би успешна марксистичка владе у Чилеу сигурно имала утицај на низ земаља, посебно у Италији. Никсон је одмах јасно ставио до знања целом Савету за националну безбедност да ће политика САД бити обарање Аљендеа.
На врхунцу Пиночеове репресије, 1975, секретар Кисинџер се састао са чилеанским министром спољних послова, адмиралом Патрисиом Карвахалом. Уместо да искористи прилику да изврши притисак на војни режим да побољша стање људских права, Кисинџер је, како потврђују докумената са сајта Универзитета Џорџ Вашингтон, отворио састанак омаловажавајући своје особље због стављања питања људских права на дневни ред. Док се Кисинџер припремао да се састане са генералом Аугустом Пиночеом у Сантјагу, јула 1976, његов главни заменик за Латинску Америк, Вилијам Д. Роџерс саветовао му је да људска права стави у средиште америчко-чилеанских односа и да изврши притисак на диктатора.
Уместо тога, открива декласификовани транскрипт њиховог разговора, Кисинџер је рекао Пиночеу да је његов режим жртва левичарске пропаганде о људским правима. „У Сједињеним Државама, као што знате, саосећамо са оним што покушавате да урадите овде“, рекао је Кисинџер Пиночеу. „Желимо да помогнемо, а не да вас поткопамо. Учинили сте велику услугу Западу у рушењу Аљендеа.