Državotvornost ruske književnosti

Da li pojam ruske zemlje na koji nailazimo u delima drevne ruske književnosti potvrđuje neraskidivu vezu ruske književnosti s ruskom državnošću?

Kao dobar uvod u temu prizvanja ruske književnosti, služi citat Ivana Iljina, ruskog pravoslavnog mislioca HH veka: „Ruska književnost stvarana je ljudima proniknutim duhom pravoslavlja… I ako u mislima pođemo od Puškina prema Ljermontovu, Gogolju, Tjutčevu, Tolstoju, Dostojevskom, Turgenjevu, Ljeskovu, Čehovu, tada ćemo uvideti genijalni procvat ruskog duha iz korena pravoslavlja….“ [Ilьin 2: 64].
Ako uzmemo u obzir da kulturno formiranje Rusije kao civilizacije i veliki procvat njene državnosti sa njenim kasnijim uzdizanjem u status imperije počinje krštenjem kneza Vladimira, onda možemo sa sigurnošću razvijati Iljinovu misao, sada već u odnosu na rusku državnost. Tada umesto pisaca može uslediti nabrajanje velikih ruskih kneževa i careva, proniknutih pravoslavljem. U tom slučaju bi citat Iljina mogao izgledati ovako: „Ruska državnost stvarana je ljudima proniknutim duhom pravoslavlja… I ako u mislima prođemo od blagočestivog ravnoapostolnog velikog kneza Vladimira ka Jaroslavu Mudrom, Vladimiru Monomahu, Andreju Bogoljubskom, Aleksandru Nevskom, Danilu Moskovskom, Dmitriju Donskom i svetom caru-mučeniku Nikolaju II (nabrojani su samo od strane RPC kanonizovani vladari) – tada ćemo uvideti genijalni procvat ruske državnosti iz korena pravoslavlja.“

SLOVO MITROPOLITA ILARIONA Što se tiče same književnosti, to je njen pravoslavni koren mnogo stariji od Puškina i pobrojanih velikih pisaca, jer je pravoslavlje od davnina bilo glavna tema ruske književnosti. Čak i u sačuvanim delima iz paganskog perioda, napisanim pre krštenja Rusije, hrišćanski moral je postojao u ruskim obredima, obrednim pesmama i bajkama. Hrišćanstvo je pridodalo heroje i sižee u kojima vidimo borbu sa grehovnošću palog čoveka.
Već na samom rađanju hrišćanske književnosti u Kijevskoj Rusiji počela je da se javlja posebna misija ruskog naroda i ruske države u borbi protiv zla. Ova misija ruske državnosti prvi put je istaknuta sredinom XIII veka u značajnom delu drevne ruske književnosti „Slovo o zakonu i blagodati“ prvog ruskog mitropolita na Kijevskoj katedri, mitropolita Ilariona. Trenutno imam posebno zadovoljstvo i čast da radim na prevodu ovog remek-dela ruske književnosti na srpski jezik. Ovo delo otkriva duhovnu i moralnu suštinu ruskog pravoslavlja. Ta promena epohe od zakona (Starog zaveta), koju je Bog ustanovio u drevnom Izrailju, do blagodati (Novog zaveta), koja je donela duhovnu slobodu, bila je tako dobro prihvaćena u širokoj duši ruskog čoveka. U svom veličanstvenom delu mitropolit Ilarion pokazuje da su svetlost i istina trijumfovale nad Zakonom s dolaskom Hristovim u svet.

OD ILJE MUROMECA DO DMITRIJA DONSKOG U tom biseru drevne ruske književnosti prvi put je izložena i posebna misija ruskog čoveka u borbi sa zlom, pokazane su te imperije zla koje su napadale na Rusiju, ali su na kraju bile pobeđene u sukobu s ruskom imperijom dobra. Generalno govoreći, sve civilizacije možemo podeliti po tome da li služe dobru ili zlu, Bogu ili satani. Ili, ukoliko uronimo u dubine biblijske istorije, možemo ih razdeliti na civilizacije Kaina i civilizacije Avelja. Ne bih se podrobnije zaustavljao na toj temi, svima su poznate te „civilizacije zla“ koje je svrgla tokom svoje istorije ruska državnost – od Hazarskog kaganata do Zlatne horde, uključujući i pobede kneza Aleksandra Nevskog nad Tevtoncima i pobede ruskog vojinstva nad rimokatolicima u periodu „Smutnje“, kao i pobede nad Napoleonom, Osmanskom Imperijom i Hitlerom.
Veoma važno književno delo koje ukazuje na značaj blagočestivosti i patriotizma, na kome su se vaspitavala mnoga pokolenja ruskih vladara, jeste delo „Pouke Vladimira Monomaha“. Može se dosta toga reći i o značaju nekih drugih bisera drevne ruske književnosti, poput „Povesti minulih leta“ prepodobnog Nestora Letopisca, „Slova o polku Igorovom“, zatim dela „Slovo“ i „Molitva“ Danila Zatočnika i drugih. Koristeći likove nacionalnih heroja, ruskih vitezova i prinčeva, boraca za jedinstvo Rusije, ruska književnost je gajila ljubav prema otadžbini njenim sinovima i kćerima. Evo imena samo nekih od ovih junaka opisanih u ruskoj književnosti – Ilja Muromec, Evpatij Kolovrat, Aleksandar Nevski, Dmitrije Donski i mnogi drugi.

RIZNICA SKRIVENA U CRKVI U delima drevne ruske književnosti akcenat je stavljen na pojam „ruske zemlje“, a ne ruskog naroda, što potvrđuje neraskidivu vezu ruske književnosti s ruskom državnošću. Ruska književnost je potvrda toga da se istorija Rusije ne može tumačiti izvan konteksta pravoslavlja, jer mnogi pisci nisu mogli a da ne osete duboko nasleđe i kontinuitet s klasičnom ruskom književnošću, oni su uranjali u njene duhovne korene.
Kod A. S. Puškina, svojevrsnog oca „nove ruske književnosti“, posebno kod zrelijeg Puškina, prisutna je hrišćanska vera u pobedu dobra nad zlom. Šta reći za stihove pesme „Klevetnicima Rusije“, napisane 1831. povodom zauzimanja Varšave? Ti stihovi veoma tačno objašnjavaju vekovnu rusku (i srpsku) suprotstavljenost Zapadu. Prošlo je skoro dvesta godina, međutim, od tada se praktično ništa nije promenilo. U stihovima je toliko genijalno prikazana suština te suprotstavljenosti da vreme nema vlast nad tim delom.
N. V. Gogolj je najubedljivije pokazao da bez hristijanizacije ruskog života nema duhovnog preporoda. Pisac je prvi ukazao na dehristijanizaciju dela ruskog društva toga vremena, očigledno predosećajući da slične tendencije mogu doneti katastrofalne posledice kako za narod, tako i za državu, što se i desilo tokom revolucije 1917. godine. Zbog toga je praktično celu poslednju deceniju svoga života Gogolj prizivao ruskog čitaoca na istinsku crkovnost kao jedini uslov za duhovni preporod Rusije. Neumorno je podsećao na neprocenjivu riznicu skrivenu u Crkvi.

GOGOLJEV „PORTRET“ Bogohulstvo je dovelo ne samo do raspada Ruske imperije nego i do nestanka Rusije kao zemlje sa takvim imenom i njenog rastvaranja u Sovjetskom Savezu. Možemo smelo reći da je religiozni smisao ruske književnosti zlatnog veka iscrtan Gogoljevim perom, a ostalo je njegov produžetak. Niko tako divno nije predstavio manifest istinske umetnosti kao služenja dobru (Bogu), kao što je to uradio Gogolj u svom „Portretu“. On je pokazao koliko nevolje može doneti stvaralaštvo umetnika ukoliko nije posvećeno Bogu, nego lukavome, kada je slikar prikazao portret duha tame. Kada je autor slike shvatio kakvu silu ima njegovo delo, i kakav je greh počinio, odmah se uputio u manastir da iskupi svoje grehe. Ovaj isti umetnik, koji je mnogo godina proveo u molitvama, potom je mogao da uradi sliku Roždestva Hristovog na kojoj su svi heroji izgledali kao živi. N. V. Gogolj je u „Portretu“ ukazao na dva puta – od talenta ka pogibiji, i od činjenja greha ka dobru.
Upravo zbog toga je pisac u epigrafu svom delu zaključio ovako poučne reči: „Sačuvaj čistotu duše svoje. Onaj ko ima talenat u sebi mora imati najčistiju dušu.“ Gogolj se posebno pažljivo odnosio prema reči, definišući reč kao poseban dar ljudima od Boga i ukazujući da su pisci dužni da se prema reči odnose sa sveštenim trepetom. „Neka gnjile reči ne izlaze iz vaših usta“, pisao je Gogolj.

OD MRTVIH DUŠA KA ZLIM DUSIMA U romanu „Zli dusi“ F. M. Dostojevski, prateći Gogolja, ukazao je na opasnost od haosa koji bi mogao nastati u slučaju daljeg otpadništva i dehristijanizacije ruskog društva. Ti „Zli dusi“ su 1917. godine silovito izašli i zalili Rusiju ostavljajući je u rekama krvi. I Gogolj, i Dostojevski su u svojim delima prikazali likove heroja koji su, živeći bez Boga i odstupajući od svoje vere, postali „mrtve duše“ kojima upravljaju „zli dusi“. Dostojevski je upozoravao da će bezrezervna vera u nauku, koja stavlja Boga ispod sebe, neminovno dovesti čovečanstvo do ivice propasti. On je svoje čitaoce dovodio do spoznaje da nema veće mudrosti od one sadržane u učenju Hrista Spasitelja i da nema većeg podviga od sledovanja njegovim zapovestima.
U „Dnevniku pisca“ Dostojevski tvrdi da upravo ruski narod razume značenje sudbine pravoslavlja, shvatajući da Rusija mora da štiti vaseljensko pravoslavlje: „Prednost Rusije je što, ako je potrebno, ide čak i na očiglednu štetu, na očiglednu žrtvu, samo da ne bi narušila pravdu. Ne može Rusija da izda veliku ideju, koja joj je zaveštana nizom vekova i koju je nepokolebljivo sledila sve do sada. Ta ideja ogleda se između ostalog i u jedinstvu Slovena. Međutim, borba za to jedinstvo ne znači zauzimanje i nasilje, nego borbu zarad sveopšteg služenja čovečanstvu.“ Pisac na primeru Istočnog pitanja (ili ako hoćete, na primeru srpskog pitanja, zato što su se Srbi više od svih drugih balkanskih naroda borili za slobodu i svoju pravoslavnu veru) dokazuje da je ruski narod, sa izuzetkom nekih delova inteligencije, zaista u svojoj dubini shvatao da je Rusija – Treći Rim. Dokaz tome bila je i reka ruskih dobrovoljaca u Srbiji.

ZAVETNA LINIJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI Ruski ljudi su bili nadahnuti iskrenom željom da podrže svoju jednovernu i jednokrvnu slovensku braću i, za razliku od „evropejstvujućih“, nisu se plašili ekonomske štete koju može doneti rat. Prigovarajući T. N. Granovskom, Dostojevski je izjavio da bi Rusija, ukoliko bi radi praktične koristi napustila Slovene, dobila naklonost Evrope. Međutim, po uverenju pisca, smisao istorijskog bitisanja ruskog naroda koji je ovladao istinom spasenja ogleda se u tome da služi čovečanstvu. Prema Dostojevskom, ruski mesijanizam ne podrazumeva etničko prevashodstvo, kao što je to slučaj kod Jevreja. Mesijanizam ruskog naroda proističe od darovane mu od Boga punoće istine pravoslavne vere.
M. J. Ljermontov i F. I. Tjutčev, iako nisu imali takvu snagu pravoslavnog pogleda na svet kakva je bila kod Gogolja i Dostojevskog, nisu odstupali od „zavetne“ linije ruske književnosti koju su tako jasno predstavljala imena Puškina, Gogolja i Dostojevskog. Od tog usmerenja ruske književnosti nisu odstupali u svojim delima ni A. N. Ostrovski, I. A. Gončarov i N. S. Ljeskov. Pritom su mnoga dela Ljeskova prikazivala put njegovih heroja ka Bogu.
Naravno, postoje i velika imena ruske književnosti i sa kraja HIH – početka XX veka, koja su sledila tu zavetnu liniju ruske književnosti u čijoj je osnovi – pravoslavni pogled na svet. Prevrat i smutnja 1917. godine potresli su duhovnu vezu pokolenja, što nije moglo da se ne odrazi i u književnosti. Ipak i to vreme je porodilo velike pisce koji su uprkos vladajućoj komunističkoj ideologiji uspeli da ostanu na putu ukazanom od strane Puškina, Gogolja i Dostojevskog. Pre svega se to može reći za M. A. Šolohova i M. A. Bulgakova.
Kraj HH – početak HHI veka karakteriše se ubrzanjem procesa globalizacije. Ruska književnost nema s tim ništa zajedničko, ona je potpuno drugog duha. Pa čak i u sadašnjem vremenu otpadništva, ruska književnost predstavljena je upravo imenima pisaca čija su dela verna njenim viševekovnim tradicijama.

BORBA DOBRA I ZLA, VERE I NEVERJA Izučavajući i rusku istoriju i rusku književnost, ne možemo a da ne osetimo tragove brižljivog staranja Gospodnjeg o Rusiji. Religiozni smisao i ruske književnosti i ruske državnosti daleko prevazilazi uske nacionalne granice. I prvo i drugo gubi smisao svog postojanja ukoliko se ne nalazi u služenju Bogu i pravoslavnom narodu.
Mnogi veliki ruski delatnici su postajali svesni da humanistički egoizam i ljudska samovolja kao posledice prvorodnog greha u stvari predstavljaju bolest. A to su mogli razumeti samo uz postojanje ispravnog kriterijuma koji su pronašli u punoći Hristove istine, bez koje Rusija neizbežno ide ka progresu bolesti i smrti. Ruska književnost je dokazala da pravoslavlje i jeste ono što „zadržava“, o čemu je govorio apostol Pavle: „Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava“ (2. Solunjanima, 2: 7). Veliki ruski pisci su shvatali da zapravo Rusija kao pravoslavna država predstavlja centar tog načela koje zadržava (zadržavanje zacarenja sina pogibli – antihrista). Često su do te spoznaje stizali preko teških duhovnih podviga i istinskog očišćujućeg ognja. Bez obzira na velike napore, nijedna bogoboračka teorija nije mogla opovrgnuti temeljne postulate ruske pravoslavne koncepcije umetnosti, pre svega književnosti. Umetnost aktivno radi na prostranstvu te borbe dobra i zla, vere i neverja. Umetnost (u našem slučaju književnost) ovde ili služi dobru, ili nastupa na strani otpadništva, prema rečima Jevanđelja: „Koji nije sa mnom, protiv mene je. I koji ne sabira sa mnom, rasipa“ (Mateja, 12: 30).

Tekst je objavio žurnal Dva veka ruske klasike Instituta za svetsku književnost pri Ruskoj
akademiji nauka