ODBLESCI POSLEDNJEG VREMENA

Da li negativnim posledicama svojih postupaka čovek dopisuje apokalipsu kao scenario svojih nevolja?

Kada se samoutešno kaže da svemu dođe kraj, ne pomišlja se na to da se prestanak trajanja može odnositi i na svet u kojem se završavalo sve što je u njemu ikad počelo. U svakom početku sadržano je njegovo okončanje, pa i početak životnog putovanja pretpostavlja dolazak do cilja kojim se ono završava. Nagoveštaj da i pozornica, na kojoj su se odigrale sve životne drame, neće izbeći istovetnu sudbinu i da će se srušiti zajedno sa gledalištem, iskazuje se svešću o metateatru i potrebi da se i taj pozorišni čin proprati sa posebnom pažnjom i interesovanjem. Sagledana kao izuzetan događaj za čiju su premijeru sva prethodna izvođenja bila samo uspešne probe, poslednja pozorišna predstava bi potvrdila Bodrijarove reči da će klica katastrofe, sadržana u svakom spektaklu, do najvećeg izražaja doći u propasti sveta.

NEUNIŠTIVO POSTOJANJE Danas su ratovi najveći spektakli, a njihovo lako izazivanje uz oružani potencijal za čovekovo samouništenje i čini posebno dramatičnim svaki sukob na planeti.
Poput nemogućeg zamišljanja sopstvenog životnog kraja, jer svaka misao o svom nepostojanju se iskazuje kao neko postojanje, i predstave o uništenju sveta ozarene su njegovom produženom egzistentnošću kao mestom čovekovog bivstvovanja. Sa pretpostavljenog obzorja kraja sveta javljaju se predstave o nekom njegovom novom početku, što nam pokazuje i večna priroda. Odumiranje vegetacije u jesen nije njen kraj već samo privremeni završetak dotadašnjeg životnog ciklusa, jer će u proleće ona opet vaskrsnuti i započeti novi život. Poimanje tog prirodnog ritma i logike neuništivog postojanja čovek je transponovao i u predstave o kraju sveta.
Kao što se i predstave o sopstvenoj smrti ne iskazuju ništavilom već postojanjem, jer je ništa u jeziku uvek nešto, tako i odjek kraja u ljudskoj svesti ima značenje početka. Mitove o propasti sveta prate priče o njegovom spasu. Predstave o potopu su nezamislive bez narativa o spasonosnoj barci u kojoj propasti izmiču primerci ljudske, životinjskih i biljnih vrsta koji će obnoviti život. Potreba za spasavanjem vrednosti od propasti, uzrokovane bilo iznenadnim prekidom života ili istekom određenog vremenskog trajanja, iskazana je u različitim koncepcijama i doktrinama. Odgovor na tajnu smrti izražen je shvatanjem o reinkarnaciji i vaskrsenju, a predstava o čovekovom dvojniku dobila je aktuelnost u okviru virtuelne realnosti.

ANTROPOLOŠKA DIMENZIJA KATASTROFE Jedno od bitnih obeležja dosadašnjeg postojanja sveta su i katastrofe koje su ispisale njegovu preistoriju, usmeravale životne tokove i bitno odredile sadašnji život na našoj planeti. U takve velike događaje spadaju udari meteorita, zemljotresi, vulkanske erupcije, požari, poplave i epidemije, koji su menjali sliku zemlje, konfiguraciju kopna i vode i uticali na opstanak mnogih živih bića.
U razumevanju životnih promena koje su se dogodile, nastojao se da se shvati i značaj tih periodičnih katastrofa, pa je katastrofizmom i izražavano verovanje o nestajanju života i njegovom obnavljanju posle takvih strašnih događaja. Evidentno je, međutim, da su sve dosadašnje katastrofe na zemlji bile parcijalne i da nijedna nije prekinula kontinuitet života od njegovog nastanka pre više od tri milijarde godina, a da se evolucijom taj život menjao i preobražavao u brojne varijetete čija je različitost bila uslov njegovog održavanja i postojanja. Time se argumentovano osporava teorija katastrofizma, ali ne negiraju katastrofični događaji kojima je Zemlja bila izložena i koji su uticali na evolucione promene.
Kosmološki i prirodni karakter ovih zbivanja stvorio je i pozornicu na koju je stupio čovek kao aktivni činilac sveta i čijom su narastajućom i destruktivnom moći katastrofe dobile i antropološku dimenziju. Ratovima u kojima su nestajali čitavi narodi, pustošenjima prirode koja su onemogućila život u pojedinim krajevima i ekološkim katastrofama sa fatalnim posledicama po ljudski život, uzročnik je prvenstveno čovek čija moć samodestrukcije samo nagoveštava mogućnost njegovog uništenja i života na planeti. Čini se da je uprkos toj čovekovoj moći priroda do sada bila jača od njega manifestujući svoju fantastičnu sposobnost samoobnove.

MITSKI NARATIV Svojevrsno iskustvo tog postojanja sažeto je u poruci da se nakon katastrofe nastavlja život, te odraženo i u mitskom narativu. U tom prvobitnom književnom stvaranju mitske priče su strukturno bile otvorene i podrazumevale su svoje postojanje u okviru svojih brojnih varijanti. Kao što nijedna od dosadašnjih katastrofa nije uništila svet, koji ih je uspešno preživljavao i čuvao u svom iskustvu, tako je i otvorena mitska priča tematizovala mogućnost nestanka sveta u kontekstu njegovog nastanka. Budući da je svaki početak podrazumevao i svoj kraj, a svaki kraj novi početak, pričanjem kosmogonijskog mita stvoren je obrazac izlaska iz krize, koji je primenjivan kao uspešno psihoterapijsko sredstvo.
Primarna percepcija katastrofe izražena je mitskom imaginacijom kao prvobitnim oblikom književnog stvaralaštva. U tematizovanoj predstavi o kraju sveta, percepcija katastrofe je iskazana u okviru kružnog koncepta vremena koji podrazumeva cikličnost stvaranja i razaranja. Katastrofično urušavanje sveta ima za posledicu njegovu obnovu, odnosno ponovno stvaranje. Sve velike kulture i civilizacije imale su svoje mitove o katastrofičnom kraju sveta, a uporedno proučavanje tih mitova otkrilo je njihove sličnosti. Tako je, na primer, sagledavanjem germanskih, keltskih i slovenskih mitova, utvrđeno da i identične srpske duhovne tvorevine, u okviru zajedničkog indoevropskog kulturnog nasleđa, opatvorene u epskoj poeziji prekosovskog ciklusa, sadrže istovetne motive kojima se izražavalo naslućivanje i označavali uzroci propasti sveta.

MOTIV POSLEDNJEG VREMENA Sličnosti se iskazuju u motivu „poslednjeg vremena“, koji se kao sintagma kolokvijalno koristi kada se označava krizno doba koje prethodi očekivanoj propasti. Premda ima svoje precizno značenje, u smislu opšte ili parcijalne propasti sveta, reč „katastrofa“ je prvobitno u starogrčkom značila „postaviti naglavačke“ i odnosila se na dramski klimaks radnje ili pozorišne predstave, a taj preokret je mogao biti zabavan ili tužan, komičan ili tragičan. Danas se ona upotrebljava za označavanje i tekućih, prolaznih životnih nevolja sa kojima se ljudi suočavaju u svakodnevnom životu, a koje doživljavaju i predstavljaju kao velike.
Uzroci katastrofe se u okviru mitskog obrasca prepoznaju u nepoštovanju dotadašnjih običaja i kvarenju tradicije, javljanju demonskog uzročnika, poput neke nemani i sagledavanju ovozemaljskih nepovoljnih zbivanja kao posledice rivaliteta viših sila, božanskih i demonskih, i njihove borbe koja se odražava i na ovozemaljsko postojanje. Katastrofa je nesumnjivo, kako bi rekao Levi Stros, „dobra za mišljenje“, ali katastrofična imaginacija iskazuje izvesna tematsko-motivska ograničenja.

POSLEDNJA BITKA Identičnost svih priča o propasti sveta ogleda se u ravni njihove recepcije, jer bi se čitanjem samo jedne od njih, prema Čajkanoviću, mogle znati i sve druge. Međutim, od mitskih sadržaja važniji je sam čin pripovedanja, kojim se u različitim verzijama i uvek na drugi i drugačiji način priča ta ista priča o propasti sveta.
U percipiranju, shvatanju i tumačenju katastrofa faktičko je dobijalo i svoju fiktivnu nadgradnju, dimenziju koja je podrazumevala natprirodnost kao njen uzrok vezan za volju i aktivnost određenih etniteta. Nordijski mit o uništenju sveta kao posledice rata bogova protiv zla i njihovoj poslednjoj bici – Ragnaroku posle koje će biti stvoren novi poredak, ugrađen je u nacističku ideologiju borbe za pročišćenjem sveta u sveopštem, svetskom ratu iz kojeg će kao pobednici izaći pripadnici odabrane, više rase, dok bi oni koji su smatrani za manje vredne završili u holokaustu. Funkcija tih imaginativnih predstava katastrofa, koje je svojom fiktivnom dimenzijom prenaglašavaju do opšte propasti sveta, jeste izlaganje čoveka strahu kojim se on priprema za moguću nagoveštenu realnost.

NAGOVEŠTAJ PROPASTI U razvijanju predstave kraja period poslednjeg vremena karakteriše ispoljavanje ljudskog negativiteta u različitim izrazima zla koji se i tumače kao nagoveštaj propasti. Iako njihovo nekontrolisano oslobađanje nije nagoveštaj kraja već njegov uzročnik, u obznanjivanju dotrajalosti dotadašnjeg sveta njegovo se rušenje pretpostavlja kao uslov njegove obnove i novog početka. Ukoliko je nagoveštena kataklizma samo posledica čovekovih postupaka i odnosa prema svetu, onda je pitanje da li otklanjanjem uzroka samo privremeno odlaže svoju propast i za još jedan ciklus produžava svoje postojanje koje ne može izbeći svoj zadati kraj.
U prestanku važenja dotadašnjih pravila i ne uspostavljanju novih odvija se oslobađanje negativiteta kao iskušenje kroz koje treba proći. Svaka današnja reč, glas ili krik u vezi je sa dobom koje se bliži kraju. Realne ekološke, ratne ili katastrofične pretnje životu na Zemlji daju ovom dobu apokaliptičnu senku koja uvećava zebnju današnjeg čoveka za svoju sudbinu. Ubrzani događaji približavaju ga konačnom ishodu sveta u kojem je zbog zamućene realnosti teško videti i spoznati istinu. Ta zamućenost i neodređenost proističe iz liminoidnog stanja civilizacijskog prelaza čiju senku ljudske tragičnosti stvaraju brojni oblici zabave i jeftinih zadovoljstava koji slabe ljudsku volju za otporom prema rastućem i pretećem negativitetu.

MANIFESTACIJE ZLA Zlo u današnjem dobu se manifestuje pojavama nastalim zbog urušavanja prethodnog sveta u kojem su izgrađene odgovarajuće forme zaštite od ugrožavajućeg negativiteta. Korišćenje nuklearne energije i sintetička biologija novih organizama kao patogena koji predstavljaju, nisu samo opasnost za svet zbog neželjenih posledica nuklearnih i biotehnoloških incidenata, već i zbog mogućeg njihovog korišćenja kao oružja u ratu protiv drugih ljudi na planeti. Na bliskost svetske kataklizme upozorava i činjenica da se u rukama malog broja ljudi, koji vladaju iz senke, nalazi ogromno bogatstvo, ekonomska, medijska, politička i vojna moć. Njihove želje i ciljevi za uvećanjem svog bogatstva i moći postaju danas ostvarivi.
Osim iz ljudskih, ozbiljne pretnje po čovekov opstanak dolaze i iz drugih izvora koje bitno menjaju životni ambijent čovekovog postojanja. Utvrđeno je da ukoliko bi se zbog klimatskih promena povećala temperatura okeana, onda bi ona prouzrokovala otapanje leda na severnom i južnom polu i oslobađanje ogromnih količina ugljen-dioksida, pa bi povećanje temperature od preko 100 stepeni Celzijusa stvorilo na Zemlji klimu identičnu onoj na Veneri. Međutim, potencijalno najveću pretnju planeti Zemlji predstavlja sudar sa nekim velikim asteroidom, sličnim onom koji je udarom u našu planetu izazvao pomor dinosaurusa.

JIN I JANG Uvećanje broja ljudi na Zemlji osenčeno je opasnošću od reproduktivne krize. Dok je na planeti obeleženo rađanje osmomilijarditog stanovnika a demografi upozoravali na njenu prenaseljenost, rezultati istraživanja reproduktivne moći pokazuju da se koncentracija spermatozoida za poslednjih 40 godina prepolovila sa tendencijom ubrzanog smanjenja njihovog broja. Mere za rešavanje ovog problema ne uzimaju u obzir prirodu kao princip regulatora brojnosti jedne populacije u makroekosistemu. Pokazalo se da kada jedna vrsta enormno uveća broj svojih jedinki i time ugrozi postojanje drugih vrsta, priroda interveniše tako što utiče na smanjenje njihove brojnosti, a da istovremeno stimuliše uvećanje manjinskih vrsta. Sile Jina i Janga čine samoregulativni životni princip koji veliko smanjuje, a malo uvećava. Održavanje te ravnoteže je princip životnog postojanja, pa i nikad veću brojnost ljudi na planeti treba sagledati u svetlu smanjenja njihove plodnosti.

NOVI GLASNICI APOKALIPSE U tradicionalnim proročanstvima simbolički nagoveštene, opasnosti od kataklizmi imaju danas drugačije značenje. Predstavljene jahačima koji oličavaju glad, kugu, rat i smrt i nagoveštavaju apokalipsu, aktuelne i sve veće privredne, zdravstvene, političke i životne nevolje doživljavaju se kao novi glasnici propasti sveta. Globalna propast čovečanstva i potpuno nestajanje sveta je, poput smrti, nezamislivo, kao poništeno postojanje onog koji je još uvek živ, što je u njegovoj predstavi postništavilo uvek nešto koje je ozračeno nadom. Iako su ljudi u starom veku i tokom narednih stoleća bili ugroženi opasnostima koje su, oličene pomenutim jahačima, smatrane najvećim, savremeno doba karakteriše i svest i o mnogim drugim životnim pretnjama. Opasnosti iz spoljašnjeg sveta ostale su konstanta, jer je čovek i dalje zavistan od prirode i njenih hirova, ali je pojačana svest i o njegovoj odgovornosti za sopstveno postojanje i sveta u kojem živi. Dok je u predstavi biblijskih jahača, čovek bio odgovoran samo za rat, epidemija kuge, glad i smrt bili si izvan njegove kontrole. Međutim, danas je on odgovoran kako za epidemije prouzrokovane veštačkim virusima iz njegovih laboratorija, poput kovida 19, tako i zbog izazivanja gladi i smrti mnogih ljudi. Negativnim posledicama svojih postupaka čovek dopisuje apokalipsu kao scenario svojih nevolja.
Razmišljanja o mogućem okončanju ovog vremenskog perioda u dosluhu su sa starim znanjem opatvorenim u brojnim mitovima o kraju sveta, kao i sa onim što svesno ili nesvesno znamo o tom kraju. Utoliko je zanimljivije ponovno čitanje i tumačenje starih tekstova, poput novozavetnog Otkrovenja, tekstova koji su simbolički nagoveštavali dolazeće i upozoravali na preteće nevolje.

Kraj u narednom broju