Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Да ли негативним последицама својих поступака човек дописује апокалипсу као сценарио својих невоља?
НЕУНИШТИВО ПОСТОЈАЊЕ Данас су ратови највећи спектакли, а њихово лако изазивање уз оружани потенцијал за човеково самоуништење и чини посебно драматичним сваки сукоб на планети.
Попут немогућег замишљања сопственог животног краја, јер свака мисао о свом непостојању се исказује као неко постојање, и представе о уништењу света озарене су његовом продуженом егзистентношћу као местом човековог бивствовања. Са претпостављеног обзорја краја света јављају се представе о неком његовом новом почетку, што нам показује и вечна природа. Одумирање вегетације у јесен није њен крај већ само привремени завршетак дотадашњег животног циклуса, јер ће у пролеће она опет васкрснути и започети нови живот. Поимање тог природног ритма и логике неуништивог постојања човек је транспоновао и у представе о крају света.
Као што се и представе о сопственој смрти не исказују ништавилом већ постојањем, јер је ништа у језику увек нешто, тако и одјек краја у људској свести има значење почетка. Митове о пропасти света прате приче о његовом спасу. Представе о потопу су незамисливе без наратива о спасоносној барци у којој пропасти измичу примерци људске, животињских и биљних врста који ће обновити живот. Потреба за спасавањем вредности од пропасти, узроковане било изненадним прекидом живота или истеком одређеног временског трајања, исказана је у различитим концепцијама и доктринама. Одговор на тајну смрти изражен је схватањем о реинкарнацији и васкрсењу, а представа о човековом двојнику добила је актуелност у оквиру виртуелне реалности.
АНТРОПОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА КАТАСТРОФЕ Једно од битних обележја досадашњег постојања света су и катастрофе које су исписале његову преисторију, усмеравале животне токове и битно одредиле садашњи живот на нашој планети. У такве велике догађаје спадају удари метеорита, земљотреси, вулканске ерупције, пожари, поплаве и епидемије, који су мењали слику земље, конфигурацију копна и воде и утицали на опстанак многих живих бића.
У разумевању животних промена које су се догодиле, настојао се да се схвати и значај тих периодичних катастрофа, па је катастрофизмом и изражавано веровање о нестајању живота и његовом обнављању после таквих страшних догађаја. Евидентно је, међутим, да су све досадашње катастрофе на земљи биле парцијалне и да ниједна није прекинула континуитет живота од његовог настанка пре више од три милијарде година, а да се еволуцијом тај живот мењао и преображавао у бројне варијетете чија је различитост била услов његовог одржавања и постојања. Тиме се аргументовано оспорава теорија катастрофизма, али не негирају катастрофични догађаји којима је Земља била изложена и који су утицали на еволуционе промене.
Космолошки и природни карактер ових збивања створио је и позорницу на коју је ступио човек као активни чинилац света и чијом су нарастајућом и деструктивном моћи катастрофе добиле и антрополошку димензију. Ратовима у којима су нестајали читави народи, пустошењима природе која су онемогућила живот у појединим крајевима и еколошким катастрофама са фаталним последицама по људски живот, узрочник је првенствено човек чија моћ самодеструкције само наговештава могућност његовог уништења и живота на планети. Чини се да је упркос тој човековој моћи природа до сада била јача од њега манифестујући своју фантастичну способност самообнове.
МИТСКИ НАРАТИВ Својеврсно искуство тог постојања сажето је у поруци да се након катастрофе наставља живот, те одражено и у митском наративу. У том првобитном књижевном стварању митске приче су структурно биле отворене и подразумевале су своје постојање у оквиру својих бројних варијанти. Као што ниједна од досадашњих катастрофа није уништила свет, који их је успешно преживљавао и чувао у свом искуству, тако је и отворена митска прича тематизовала могућност нестанка света у контексту његовог настанка. Будући да је сваки почетак подразумевао и свој крај, а сваки крај нови почетак, причањем космогонијског мита створен је образац изласка из кризе, који је примењиван као успешно психотерапијско средство.
Примарна перцепција катастрофе изражена је митском имагинацијом као првобитним обликом књижевног стваралаштва. У тематизованој представи о крају света, перцепција катастрофе је исказана у оквиру кружног концепта времена који подразумева цикличност стварања и разарања. Катастрофично урушавање света има за последицу његову обнову, односно поновно стварање. Све велике културе и цивилизације имале су своје митове о катастрофичном крају света, а упоредно проучавање тих митова открило је њихове сличности. Тако је, на пример, сагледавањем германских, келтских и словенских митова, утврђено да и идентичне српске духовне творевине, у оквиру заједничког индоевропског културног наслеђа, oпатворене у епској поезији прекосовског циклуса, садрже истоветне мотиве којима се изражавало наслућивање и означавали узроци пропасти света.
МОТИВ ПОСЛЕДЊЕГ ВРЕМЕНА Сличности се исказују у мотиву „последњег времена“, који се као синтагма колоквијално користи када се означава кризно доба које претходи очекиваној пропасти. Премда има своје прецизно значење, у смислу опште или парцијалне пропасти света, реч „катастрофа“ је првобитно у старогрчком значила „поставити наглавачке“ и односила се на драмски климакс радње или позоришне представе, а тај преокрет је могао бити забаван или тужан, комичан или трагичан. Данас се она употребљава за означавање и текућих, пролазних животних невоља са којима се људи суочавају у свакодневном животу, а које доживљавају и представљају као велике.
Узроци катастрофе се у оквиру митског обрасца препознају у непоштовању дотадашњих обичаја и кварењу традиције, јављању демонског узрочника, попут неке немани и сагледавању овоземаљских неповољних збивања као последице ривалитета виших сила, божанских и демонских, и њихове борбе која се одражава и на овоземаљско постојање. Катастрофа је несумњиво, како би рекао Леви Строс, „добра за мишљење“, али катастрофична имагинација исказује извесна тематско-мотивска ограничења.
ПОСЛЕДЊА БИТКА Идентичност свих прича о пропасти света огледа се у равни њихове рецепције, јер би се читањем само једне од њих, према Чајкановићу, могле знати и све друге. Међутим, од митских садржаја важнији је сам чин приповедања, којим се у различитим верзијама и увек на други и другачији начин прича та иста прича о пропасти света.
У перципирању, схватању и тумачењу катастрофа фактичко је добијало и своју фиктивну надградњу, димензију која је подразумевала натприродност као њен узрок везан за вољу и активност одређених етнитета. Нордијски мит о уништењу света као последице рата богова против зла и њиховој последњој бици – Рагнароку после које ће бити створен нови поредак, уграђен је у нацистичку идеологију борбе за прочишћењем света у свеопштем, светском рату из којег ће као победници изаћи припадници одабране, више расе, док би они који су сматрани за мање вредне завршили у холокаусту. Функција тих имагинативних представа катастрофа, које је својом фиктивном димензијом пренаглашавају до опште пропасти света, јесте излагање човека страху којим се он припрема за могућу наговештену реалност.
НАГОВЕШТАЈ ПРОПАСТИ У развијању представе краја период последњег времена карактерише испољавање људског негативитета у различитим изразима зла који се и тумаче као наговештај пропасти. Иако њихово неконтролисано ослобађање није наговештај краја већ његов узрочник, у обзнањивању дотрајалости дотадашњег света његово се рушење претпоставља као услов његове обнове и новог почетка. Уколико је наговештена катаклизма само последица човекових поступака и односа према свету, онда је питање да ли отклањањем узрока само привремено одлаже своју пропаст и за још један циклус продужава своје постојање које не може избећи свој задати крај.
У престанку важења дотадашњих правила и не успостављању нових одвија се ослобађање негативитета као искушење кроз које треба проћи. Свака данашња реч, глас или крик у вези је са добом које се ближи крају. Реалне еколошке, ратне или катастрофичне претње животу на Земљи дају овом добу апокалиптичну сенку која увећава зебњу данашњег човека за своју судбину. Убрзани догађаји приближавају га коначном исходу света у којем је због замућене реалности тешко видети и спознати истину. Та замућеност и неодређеност проистиче из лиминоидног стања цивилизацијског прелаза чију сенку људске трагичности стварају бројни облици забаве и јефтиних задовољстава који слабе људску вољу за отпором према растућем и претећем негативитету.
МАНИФЕСТАЦИЈЕ ЗЛА Зло у данашњем добу се манифестује појавама насталим због урушавања претходног света у којем су изграђене одговарајуће форме заштите од угрожавајућег негативитета. Коришћење нуклеарне енергије и синтетичка биологија нових организама као патогена који представљају, нису само опасност за свет због нежељених последица нуклеарних и биотехнолошких инцидената, већ и због могућег њиховог коришћења као оружја у рату против других људи на планети. На блискост светске катаклизме упозорава и чињеница да се у рукама малог броја људи, који владају из сенке, налази огромно богатство, економска, медијска, политичка и војна моћ. Њихове жеље и циљеви за увећањем свог богатства и моћи постају данас оствариви.
Осим из људских, озбиљне претње по човеков опстанак долазе и из других извора које битно мењају животни амбијент човековог постојања. Утврђено је да уколико би се због климатских промена повећала температура океана, онда би она проузроковала отапање леда на северном и јужном полу и ослобађање огромних количина угљен-диоксида, па би повећање температуре од преко 100 степени Целзијуса створило на Земљи климу идентичну оној на Венери. Међутим, потенцијално највећу претњу планети Земљи представља судар са неким великим астероидом, сличним оном који је ударом у нашу планету изазвао помор диносауруса.
ЈИН И ЈАНГ Увећање броја људи на Земљи осенчено је опасношћу од репродуктивне кризе. Док је на планети обележено рађање осмомилијардитог становника а демографи упозоравали на њену пренасељеност, резултати истраживања репродуктивне моћи показују да се концентрација сперматозоида за последњих 40 година преполовила са тенденцијом убрзаног смањења њиховог броја. Мере за решавање овог проблема не узимају у обзир природу као принцип регулатора бројности једне популације у макроекосистему. Показало се да када једна врста енормно увећа број својих јединки и тиме угрози постојање других врста, природа интервенише тако што утиче на смањење њихове бројности, а да истовремено стимулише увећање мањинских врста. Силе Јина и Јанга чине саморегулативни животни принцип који велико смањује, а мало увећава. Одржавање те равнотеже је принцип животног постојања, па и никад већу бројност људи на планети треба сагледати у светлу смањења њихове плодности.
НОВИ ГЛАСНИЦИ АПОКАЛИПСЕ У традиционалним пророчанствима симболички наговештене, опасности од катаклизми имају данас другачије значење. Представљене јахачима који оличавају глад, кугу, рат и смрт и наговештавају апокалипсу, актуелне и све веће привредне, здравствене, политичке и животне невоље доживљавају се као нови гласници пропасти света. Глобална пропаст човечанства и потпуно нестајање света је, попут смрти, незамисливо, као поништено постојање оног који је још увек жив, што је у његовој представи постништавило увек нешто које је озрачено надом. Иако су људи у старом веку и током наредних столећа били угрожени опасностима које су, оличене поменутим јахачима, сматране највећим, савремено доба карактерише и свест и о многим другим животним претњама. Опасности из спољашњег света остале су константа, јер је човек и даље завистан од природе и њених хирова, али је појачана свест и о његовој одговорности за сопствено постојање и света у којем живи. Док је у представи библијских јахача, човек био одговоран само за рат, епидемија куге, глад и смрт били си изван његове контроле. Међутим, данас је он одговоран како за епидемије проузроковане вештачким вирусима из његових лабораторија, попут ковида 19, тако и због изазивања глади и смрти многих људи. Негативним последицама својих поступака човек дописује апокалипсу као сценарио својих невоља.
Размишљања о могућем окончању овог временског периода у дослуху су са старим знањем опатвореним у бројним митовима о крају света, као и са оним што свесно или несвесно знамо о том крају. Утолико је занимљивије поновно читање и тумачење старих текстова, попут новозаветног Откровења, текстова који су симболички наговештавали долазеће и упозоравали на претеће невоље.
Крај у наредном броју
