Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
У ПРИЛОГ СЕДНИЦИ СБ УН О КиМ
Седница СБ је прилика да се реафирмише неприкосновеност Савета безбедности као једино надлежног органа за одлучивање о Косову и Метохији, као и трајна вредност Резолуције СБ 1244 која изражава вољу и представља правну обавезу целе светске заједнице, без изузетка. У интересу Србије је став да решење за Косово и Метохију мора бити засновано на Повељи УН и Резолуцији СБ УН 1244 и да нема праведног и одрживог решења изван или насупрот тих правних докумената и Савета безбедности као искључиво надлежног за питања мира и безбедности. Зна се да Србија не може одустати од суверенитета и међународних граница који су јој потврђени и пријемом у чланство УН, ОЕБС-а и других међународних организација
Застрашивање, физички напади, арбитрарна хапшења и етничко чишћење су свакодневица Срба на КиМ од окончања агресије НАТО-а 1999. до данас. У томе је бивало осцилација, али не и прекида. Све то, па и ускраћивање права на слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, битисало је под окриљем УНМИК-а, КФОР-а и „статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а. Док је Србија, у име реализма и бриге за мир, предано извршавала све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, као и низа спорних докумената, тзв. Колективни запад је, понижавајућом тактиком „штапа и шаргарепе“, обезбеђивао непрекидно узмицање Београда градећи пред нашим очима, корак по корак, још једну албанску државу, као фазу у стварању тзв. Велике Албаније.У дугом низу споразума потписиваних уз ЕУ као „статусно неутралног“ посредника, сваки нови представљао је консолидовање отимачине претходним. У том узлету неоколонијализма и хегемонизма западних центара моћи на Балкану, историчари ће тек одмерити појединачне „заслуге“ ВБ, Немачке и САД, ЕУ, НАТО-а и других, укључујући и наше сопствене. Суштина је, дакако, у геополитици експанзије Запада чије су етапе: вишедеценијска подршка албанском сепаратизму, савезништво с терористичком ОВК, илегална оружана агресија НАТО-а 1999, отимање па признавање Косова и Метохије и дробљење српске нације, без краја.
Најновију ескалацију напетости на Косову и Метохији изазвао је насилни улазак албанских функционера у четири скупштине општина на северу Покрајине изабраних на нелегитимним априлским изборима. Срби су те изборе бојкотовали због масовног угрожавања њихове безбедности, арбитрарних хапшења и оптужница, узурпације њихове имовине, неизвршавања обавезе формирања ЗСО, изградње база за специјалне снаге и других видова свеобухватног застрашивања. Север покрајине је милитаризован. Прекршени су споразуми о полицији, договори с НАТО-ом о забрани „дугих цеви“, Резолуција СБ УН 1244.
У четвртак, 6. јула 2023, домаћи и страни медији су пренели изјаву председника Србије Александра Вучића да ће поводом ескалације напетости и угрожавања безбедности Срба на Косову и Метохији тражити сазивање хитне седнице Савета безбедности УН, „јер се Србија увек понаша у складу са Резолуцијом СБ УН 1244 и међународно-правним нормама“. Изјава је побудила велику пажњу и очекивања јавности о чему сведоче многобројни објављени коментари. „Браво. Коначно конкретан потез!“ – један је од бројних сличног тона и поруке.
Уследили су разговори председника Вучића с амбасадорком Кине Чен Бо (13. 7), амбасадором Русије Александром Боцан-Харченком (18. 7) и генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом (19. 7). Остављајући по страни календарски распоред и густину ових сусрета, нарочито с обзиром на значај и хитност разлога, ови разговори су примљени у јавности као прелазак на конкретне припреме и сондирање највеће могуће подршке ставовима Србије да би резултати хитне седнице Савета безбедности били што повољнији, како за угрожене Србе на КиМ и Србију, тако, ништа мање, за мир, безбедност и развој у региону и у Европи.
Одржавање хитне (ванредне) седнице Савета безбедности је значајно, прво, за окончање ескалације и смиривање, за отклањање ризика од крвопролића. Смиривање се може постићи само отклањањем узрока ескалације који су добро познати. При томе, не смемо губити из вида да се узроци не налазе само, па ни претежно, у личним особинама лидера у Приштини, иако се зна да их покрећу мржња и идеја о „Великој Албанији“. У крајњој линији, узроци су у политици двоструких стандарда западних центара моћи и представника тзв. међународне заједнице, укључујући структуре којима је поверен мандат СБ УН.
Друго, ванредна седница СБ је место и прилика да се реафирмише принцип гарантовања једнаке безбедности, људских права и слобода Срба у целој Покрајини. Не може се толерисати да Срби живе у гету, да се њихова имовина силом отима а споменици, цркве, манастири и гробља претварају у рушевине, сметлишта, грађевинске плацеве, или да су Срби априори одговорни за све.
Треће, седница СБ је прилика да се реафирмише неприкосновеност Савета безбедности као једино надлежног органа за одлучивање о Косову и Метохији, као и трајна вредност Резолуције СБ 1244 која изражава вољу и представља правну обавезу целе светске заједнице, без изузетка. У интересу Србије је став да решење за Косово и Метохију мора бити засновано на Повељи УН и Ррезолуцији СБ УН 1244 и да нема праведног и одрживог решења изван или насупрот тих правних докумената и Савета безбедности као искључиво надлежног за питања мира и безбедности. Зна се да Србија не може одустати од суверенитета и међународних граница који су јој потврђени и пријемом у чланство УН, ОЕБС-а и других међународних организација. Резолуција СБ УН 1244 није идеалан документ, али за одбрану суверенитета и територијалног интегритета Србије има незамењиву вредност и трајан значај. Да није тако, ни западни центри моћи, ни Приштина не би бежали од ње нити би тражили да се питање КиМ фактички скине с дневног реда СБ УН.
Четврто, Србија има прилику да на тој седници покрене иницијативу (затражи) извршавање неизвршених обавеза других чинилаца (КФОР, УНМИК, НАТО, ЕУ, органи привремене самоуправе) које произлазе из Резолуције СБ УН 1244, а то су: обезбеђивање услова за слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове и на своја имања; враћање договорених контингената српске војске и полиције за одређене послове (до 2.000), укључујући њихово присуство на важнијим међународним граничним прелазима (према Северној Македонији, Албанији, Црној Гори); разоружање и демилитаризација свих оружаних формација; проглашавање ништавним свих одлука и аката супротних Резолуцији СБ УН 1244; гарантовање равноправности, безбедности, слободе кретања и људских права свих људи који живе на Косову и Метохији
Пето, постало је јасно да је ЕУ поодавно „искочила“ из мандата који је 2010. године добила од ГС УН а који је формулисан искључиво као „олакшавање дијалога страна“. Крајње је време да се јавно каже да се ултиматуми, попут Шолц–Макроновог плана, никако не могу подвести под „олакшавање дијалога страна“. Текстови и формуле које они намећу нису засновани на праву, принципима, ни демократији, најмање на Повељи ОУН и Резолуцији СБ 1244, већ на хегемонији и огољеној геополитици експанзије на штету Србије и српског народа. Јасно је да СБ УН, због познатих ставова западних сталних чланица (ВБ,САД, Француска), неће прихватити ту истину као заједнички став, али уколико се она изнесе на седници СБ, имаће позитивног одјека у свету дипломатије и политике и натерати многе да добро размисле када ће и коме указивати поверење. На такву перспективу нико се не може оглушити, па ни моћници који су све мање оно што су некад били.
Шесто, остваривање ове иницијативе допринело би јачању угледа и кредибилитета Србије на међународном плану, као земље која води принципијелну политику, поштује своје јавно изнете ставове и зна како да се за њих бори. То би уједно била реафирмација курса уравнотежене, независне и војно неутралне спољне политике Србије, што није без значаја у условима глобалних промена ка демократизацији међународних односа, на једној, и свакојаких спекулација о „промени спољнополитичке парадигме“, на другој страни. Тежећи миру и улози УН у деескалацији на Косову и Метохији, Србија би уједно показала да није за конфронтацију, сукобе нити сврставање ни на глобалном плану, већ за владавину права и принципа, за демократизацију међународних односа и јачање улоге система УН. На унутрашњем плану, реализација ове иницијативе би, бар донекле, поправила пољуљано национално самопоуздање, самопоштовање, као и кредибилитет државних институција. Српски народ на КиМ би добио важно охрабрење да издржи ослонцем на државу која држи реч и коју други поштују.
Београд, 19. јул 2023
Odličan tekst. Pitanje “Kosova” je složeno i ima veći broj “nerešivih” elemenata. Kao sadašnja vlast se bori protiv stavova SAD i EU (u vezi KiM), a istovremeno se sve vlasti do sada bore da uđemo u EU. Mi smo neutralna zemlja (kao vojno), a politički smo opredeljeni (za EU). Da ne nabrajam dalje. Diplomatija jeste veština mogućeg, ali sve dok se ne donese Rezolucija 1244. Kada se donese onda se drži nje, jer ti je ona jedina šansa. Ne može osnova spoljne politike biti “gadljivost prema ostavštini prethodnog režima”, nego objektivno sagledavanje moći vlastite države i u skladu sa tim traženje oslonca. Sada se “duboko podeljeno srpsko društvo” setilo UN i R1244, a do juče su nas ubeđivali da od toga nema “vajde”.
Da se desi “konkretan potez”, politicki preokret u vezi Kosova na narednoj sednici SB UN, sada pred svrsen cin izdaje i predaje teritorije KiM i Srba Briselskim sporayumom za ulazak u EU – to ce biti zamajavanje kozmetickim korekcijama da se Vlasi ne dosete. Zasto:
__ Zato sto je Briselski sporayum dao Kosovu sve statusne atribute drzave sa granicom 2013 godine (ne moze administrativni prelazi za Kosovo da budu GRANICA da zaokruze nezavisno Kosovo _ a za Srbiju ADMINISTRATIVNA LINIJA?;
__ Zato sto je Bris. sporazum proizvod francusko_nemackog plana_ultimatuma i Ohridskog sporayuma da se Kosovo precutno ukljuci u sve medjunarodne organizacije i UN. EU preuzima ulogu da zavrsi finalni status Kosova, da odbrani Vucica od kritike za otimanje_predaju KiM, mesa se u unutrasnje stvari Srbije;
__ Zato sto je predsednik Vucic u startu 2013 prihvatio, potpisao i implementirao Briselski sporazum, prihvatio franc. nemac. plan ultimatum i Ohridski sporazum navodno za normalizaciju odnosa, a u sustini se zaokruzuje nova albanska nezavisna drzava Kosovo (jer Vucic nikada nece priznati Kosovo! Ako “ne priznaje” zasto sprovodi Briselski sporazum da se otme_preda KiM Siptarima?).
Sta moze SB UN da uradi kada Srbija prihvata i sprovodi Briselski sporazum da se otme_preda KiM?
Hoće li se dogoditi “konkretan potez” – za promenu političkog kursa o Kosovu – na narednoj sednici Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija o Kosovu i Metohiji?
Zavisi šta se podrazumeva pod “konkretan potez”. Očigledno se misli na agendu puta implementacije francusko-nemačkog i ohridskog Sporazuma o normalizacijii odnosa Srbije i Kosova – za prećutno učlanjenje Kosova u UN, uz uslov da se formira ZSO (kao da nije formiran 2013, 2015 godine: Srbi uključeni u sve kosovske institucije po B. sporazumu: Ako Asocijacija/Zajednica većinakih srpskih opština nije dobila “statut” rada ZSO – zašto nije odbacila veleizdajnički Briselski sporazum nego je čekala do 2023 godine kada je Kosovo na unutrašnjem planu (Srbiji) dobilo sve statusne elemente države)). Sve pregovore je prihvatio predsednik Vučić. Nameće se zaključak da se statut ZSO namerno, kao alibi, čuva za konačno rešenje Kosova, kada će Kosovo isfabrikovati kriterijume i uslove o normalizaciji odnosa i implementaciju Ohridskog sporazuma, a Srbija će to euforično prihvatiti kao pobedu, dobila ZSO u tzv. državi Kosovo, i mir na Balkanu. Zato u poslednje vreme Kosovo povezuje “Asocijaciju većinskih srpskih opština” na severu “sa asocijacijom kosovskih opština” na ramnopravnoj osnovi” (po zakonima i ustavu Kosova), da srpskaa ZSO figurira da ima ramnopravan tretman sa kosovskim opštinama bez ikakva autonomna ovlašćenja.
“KONKRETAN POTEZ” od strane SB UN o KiM za očuvanje teritorijalnog integrieta Srbije sa KiM kao sastavnim delom – “NEĆE SE DOGODITI”, u smislu da Srbija povrati suverenitet. – Takav zaključak se nameće od četiri politika faktora koji utiču ne rešenje KiM:
1). Srbija prihvatila sve forme otimanja-predaje teritorije KiM preko Briselskog sporazuma kojim je Kosovo dobilo sve statusne elemente države;
2). Kosovo je ostvarilo sve ciljeve “otimanja” srpske teritorije KiM (u mirnodopsko doba);
3). Nato Amerika koja je iskoristila krizno žarište na KiM da prizna nezavisnost Kosova za svoje geopolitičke i strateške ciljeve: prirodni resursi, vojne baze, proširenje Nato vojske, vojno-politički-ekonomski uticajna ceo Balkan pod komandom Neto;
4). Evropska Unija (Evropa) sprovodi politiku Nato Amerike, kao i ličnih interesa.
ČLANAK ž. JOVANOVIĆA je vrlo poučan i u visokpm patriotskom duhu. On je jedan od retkih bivših funkcionera koji je držao govor na protestima na Trgu Republike da se zaustavi isporuka Miloševića u Hag. Mnogi su se sakrivali a neki su danas na vlast. Bio sam i ja na protestu, od Trga Republike do Saveznog izvršnog veća bila je neprekidna kolona od 50.000 hiljada ljudi, gde je na zgradi SIV čekao helikopter da prebaci Miloševića do Bosne za Hag.
KONSTATACIJA U ČLANKU, CITIRAM: “U interesu Srbije je stav da rešenje za KiM mora biti zasnovano na povelji UN i Rezoluciji SB UN 12444 i da nema pravednog i održivog rešenja izvan ili nasuprot zacrtanih pravnih dokumenata i principa”. Sve je tačno. ALI, kako to Rezolicijom 1244 je sačuvan teritorijalni integritet Srbije sa KiM kao sastavnim delom – a Briselskim sporazumom se predaje ter. integritet i suverenitet KiM Šiptarima-Albancima? Šta će Briselski sporazum (da se otme-preda KiM) kada je na snazi Rezoliucija SB UN 1244?
Briselski sporazum je mnogo kontradiktoran, sa zamenom teza. Na primer:
— Br. sporazum ima za cilj “normalizaciju odnosa” – a Kosovu daje sve atribute “albanske države sa granicom” ( u B. sporazumu piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao granicu – za Kosovo granica, a za Srbe je administrativna linija: kada Srbi dodju do administr. linije – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica. I Vučić ne prelazi na Kosovo, poštuje sporazum sa šiptarima, sastaje se sa kosovskim srbima u Rašku-Sandžak;
— KONCEPT Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO) – formulisao je Vučić i priključio ga Briselskom sporazumu – to je izjavila premijerka Ana Brnabić u Politici od 17.02/23 hvaleći pametnu i mudru politiku predsednika Vučića. Vidimo danas da su kosovski Srbi po toj “pametnoj i mudroj politici” saterani u geto, okruženi žicom i do zuba naoružanih policajaca, uz maltretiranje i pretnje, bez slobode kretanja. Moram da prekinem zbog vremena, ako stignem za nastavak, da ne dužim. Hvala na razumevanju!
ISPRAVKA: Na kraju clanka o konceptu ZSO – nije datum 17.02. /23 nego 19.02./23 kada je premijerka Ana Brnabic u Politici obavestila da je “koncept” Asocijacije/Zajednice [ZSO] formulisao predsednik Vucic i prikljucio ga Briselskom sporazumu. Hvala na ispravci.