ЗЕЧЕВИЗИЈА – Нулта слика историје

У контексту готово свих аудиовизуелних призора снимљених током Брозове владавине, затварање дијафрагме или сектора или ослабљивање или гашење до нултог стадијума слике доследно је примењивано на целу српску националну историју до 1945, тј. доласка комуниста на власт. На филму и доцније на телевизији друге Југославије готово све што нам се до те године догађало гашено је покретом светлосног обруча или нарочито деформисано, изврнуто и искривљено да је уверљиви утисак обмане, иначе парадокс који прати медијум филма од његовог рођења, доживљавао свој континуирани успон

Откривање споменика Стефану Немањи продужено дејствује у погледу наших огромних дугова према сопственој историји. Овај и други пратећи догађаји, нарочито у оквирима покретне слике, помогли су многима да схвате да је пола века тоталитарне владавине Броза и компаније у ХХ веку нанело немерљиву штету српском националном бићу, које се све теже опредељује и углавном лута у јавном дискурсу смишљеном да истину замагли или затамни. Затамњење, један чисто филмски поступак, означава затварање дијафрагме објектива или затварање сектора у камери или лабораторијско ослабљивање краја негатива са циљем смањења јачине светлости (у новом, дигиталном свету, ово затамњење изводи се далеко једноставније и ефикасније простим повлачењем fade out реглера до тачке потпуног мрака, која се назива нултом сликом: оно кад вам се призор на визиру електронске камере претвори у ништа, тј. треперење празног поља). Такав сниматељски поступак има и своје метафоричко значење. У контексту готово свих аудиовизуелних призора снимљених током Брозове владавине, затварање дијафрагме или сектора или ослабљивање или гашење до нултог стадијума слике доследно је примењивано на целу српску националну историју до 1945, тј. доласка комуниста на власт. На филму и доцније на телевизији друге Југославије готово све што нам се до те године догађало гашено је покретом светлосног обруча или нарочито деформисано, изврнуто и искривљено да је уверљиви утисак обмане, иначе парадокс који прати медијум филма од његовог рођења, доживљавао свој континуирани успон. Без обзира на повремене покушаје промене, српски и југословенски филм пратио је искуства совјетских колега, којима је претходно пошло за руком да слично учине с прошлошћу Русије; све до фамозног ХХ конгреса КПСС (1956), па и касније. Дијафрагме су толико сужаване да су негдашњи догађаји добили сасвим другачији вид: од Октобра (1928) и Невског (1938) до Матилде (2017). У царству филмске фикције историја је живела свој нулти живот.

ОД ВЕЉЕ ИЗ БЕЛОГ ПОТОКА ДО ВАЛТЕРА У слици српске прошлости од почетка није било места за Стефана Немању, ни за једног другог српског владара, а о Светом Сави и вертикали духовне баштине и да не говоримо. С два или три изузетка (можемо их набројати на прсте једне руке), српска државност почињала је од 1804, тј. од Првог српског устанка и та слика стварана је до данашњег дана, без обзира на историографију која се развијала сопственим ходом, у академским или кабинетским условима, далеко од народних маса. У целој повести нашег филма снимљен је један једини филм о времену рађања српске државности из метежа устаничке ребелије и буне против дахија (које ни саме нису били прави Турци, као што је ту скоро луцидно приметио Кустурица). Овај играни филм, Песма са Кумбаре, снимио је 1955. унук Стојана Новаковића, председника српске Краљевске владе и Српске краљевске академије Радош Новаковић (1915–1979), тада угледни комунист и од 1944. родоначелник „новијег српског филма“. И то је до дана данашњег једини српски филм о Првом српском устанку. Упркос јавном интересу и подршци, коју су паметно искористили Милован Витезовић и Ђорђе Кадијевић у већ класичној телевизијској саги Вук Караџић (иначе, једином нашем аудиовизуелном производу икада награђеном гран пријем за ТВ серију на неком светском фестивалу – Гран при Европе у Риму, 1987), плус Кадијевићева телевизијска Карађорђева смрт (један од десет најбољих ТВ филмова икада снимљених у нас, 1983) за „Српску револуцију 1804“ (Милорад Екмечић) филмска дијафрагма остаје и даље потпуно затворена. Како да објаснимо ову чињеницу? Један пример можда би у томе могао да нам помогне.
Највећи српски и југословенски глумац Велимир Бата Живојиновић започео је у филму Песма са Кумбаре своју фасцинантну каријеру наоко сасвим безначајном улогом Веље из Белог Потока, која није ни постојала у сценарију и коју је Новаковић дописао на снимању. Бата је стрпљиво подносио пецкање својих пајташа у негдашњем биоскопу „Авала“, на Црвеном крсту, после премијере Кумбаре: „Бато, невиђен си у овом филму.“ Али догодило се тада нешто што је преломило не само Батин него и живот целе кинематографије. Редитељ Бранко Балетић сећа се: „Нисам могао да се отмем овом лицу и од тада памтим Батино име. Мислио сам да је то неки већ чувени, велики глумац.“ То што Балетић није могао да се отме овом лицу сведочи о пројави јединствене филмогеније, једног тајновитог и моћног својства чисто кинематографске нарави, којим је располагао Живојиновић више него ико други.
У наредних 30 и више година ова особина утицала је на стварање новог, водећег жанра наше кинематографије – партизанског филма – за који је истакнути критичар Ранко Мунитић тврдио да је уникат у светским оквирима и заправо „кристализована свест, савест и подсвест југословенске кинематографије“. Ово није била никаква идеолошка мантра већ озбиљна теза. Мунитић проналази и сажима извор и уток првог и јединог аутентичног југословенског жанра – какав је да је – који потиче од истог оног Јунговог и Леви-Бриловог колективног несвесног коме се обраћамо у тумачењу филмогеније Бате Живојиновића. Ако архетипско ткање (као што је случај у вестерну, мелодрами и хорору) лежи у основи феномена жанра, а сва је прилика да је тако, онда се н тој основи стварао једини изворни југословенски филмски допринос. У готово стотину играних филмова икона партизанског филма, архетип који је отелотворио Бата као митски Валтер, стоји о сада као знамење једне кинематографије, доминанта на референцијалном екрану друге половине ХХ века. Овде сам потпуно свестан да је у питању било стварање колективног мита о „највећем сину наших народа народности“, које је он сам (тај син) из све снаге подржавао и наметао, дакле једна свеобухватна и обавезујућа опсена, временом прерасла у државну тековину.

ТАЈНА ИСПИРАЊА МОЗГА Сада је време да се запитамо: зашто је Веља из Белог Потока нестао бестрага да би уступио место Валтеру? Зашто се један тако аутентичан и филмогеничан лик из народа, везан за његове дубоке корене, прометнуо у идеолошки клише брозног доба? Шта би било да Први српски устанак није замењен прописаним симулакрумом? Другим речима: зашто је историја уступила место псеудоисторијским игроказима без краја и конца? Одговор већ знамо: зато што је то био пројекат самог Валтера, како је гласило Брозово кодирано име у Коминтерни, пред којим је све друго имало да нестане. Измишљање и увођење у традицију новог митолошког хероја био је прави разлог и главно објашњење овог жанра, чему је служила цела једна земља, тј. сви њени људски и материјални ресурси, нарочито филм.
Последње преостало питање гласи: Броз је давно покојни, зашто се ова митологија и данас обнавља по сваку цену, аd nauseam (= до бола)? Сваки час се на Јавном сервису Србије појави неки филмски Валтер да би утврдио градиво, које одавно сви врапци у рефрену опевају. Тајна идеолошког испирања мозга и јесте у хорском ритуалном понављању. Какав је смисао овог данашњег? Деградација свега историјског, изворног и националног. Упорно и сулудо одржавање у животу давно упокојеног авнојског вампира.
На овим странама писали смо о Маршу на Дрину (1964) Жике Митровића, донедавно једином нашем играном филму на тему српских победа у ослободилачким ратовима 1912–1918. Што је то још увек једини поштен филм у овој области кривицу сноси штабсгефрајтер 42. домобранске („вражје“) дивизије, који је све српске филмове о Великом рату једноставно унапред забранио, написавши на маргини пројекта Колубарске битке „Ово је опасно! Не снимати!“, а то је имало законску важност у целом периоду његове владавине. Филмови настали после његове смрти Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића (2009), Заспанка за војнике Предрага Антонијевића (2018) и Краљ Петар Први Карађорђевић Лазара и Петра Ристовског (2018) боље је да никад нису ни снимљени. Они показују да је непријатељска политика према српској ратној голготи и овде умешала своје прсте и да затамњење српске историје још траје, без обзира што Броза више нема међу живима. А да га има у искривљеној свести, показују хвалоспеви Јавног сервиса Србије и свечарске апологије Титове страховладе, снимане континуирано о нашем заједничком трошку.
Питамо се даље, пет година после трауме, да ли је ико одговарао не само за финансијски и продукциони него и национални дебакл ТВ серије Немањићи – рађање краљевине (2018)? Још нема одговора. Али они хоће још! Недавна афера с открићем страховитих малверзација у Јавном сервису Србије показала је да су „испод жита“, упркос тоталном фијаску Немањића, исти продукциони тим и исти одговорни, који никада нису одговарали, у нову сезону ове серије већ „уложили“ (читај: поделили) ни мање ни више него 1.399.800 евра под радним насловом Свето краљевство! После свега, иста екипа је спремна за нову поделу плена, а о сценарију друге сезоне Немањића ће одлучивати исти они који су упропастили прву! Иста вртешка – док се не испумпа и последњи грош из нашег празног ћемера. За све то време, најбољи наши редитељи, носиоци највиших домаћих и међународних признања седе беспослени и истиче им драгоцено време. А весели Немањићи – нек се сликају.
Тако смо дошли до откривања споменика Стефану Немањи, који Драгомир Анђелковић повезује са стварањем Немањиног „секуларног култа“, што се с важним историјским личностима, које се доживљавају као очеви оснивачи државе, ради и у најразвијенијим земљама. Дај Боже да је тако, мада видимо да се „очеви нације“ разбацују по улицама или штите даскама управо у тим „најразвијенијим земљама“, рецимо у САД, што у нас, срећом, још није случај. Додуше, домаћа антифа увелико прети нападима на исте и њиховим премештањем по Београду „кад демократским путем дођу на власт“ (што значи никад, па сам некако мирнији). Више ме занима Анђелковићева идеја о подизању нових споменика и обележја српске државотворне идеје. Упркос злој коби телевизијских Немањића делим сличне идеје у вези са снимањем филмова и телевизијских серија о тим истим очевима, које још, заправо, није ни почело. Иако држава помаже оваква предузећа значајним средствима, њена агенција за покретну слику, Филмски центар Србије, још нема ни благу идеју, а камоли стратегију шта и како с тим парама. Истина, расписују се нови конкурси за „филмове с националном темом“. Али из резултата видимо да је све још у стадијуму Алајбегове сламе на коју се опет мераче и ала и врана. Ако буде као до сада, спремају нам се нове невоље. Конкурисаће опет и упропаститељи свих досадашњих „националних тема“ претплаћени на државне фондове, поново ће у комисијама седети жути експерти за неутралисање и „премештање“ свега српског, па ће се национални идентитет, као и до сада, успешно одржавати у стадијуму нулте слике.

РАТ ИСТОРИЈИ Одакле све то? Наш највећи историчар модерног доба академик Миодраг Екмечић дао је пре деценију катарзичан одговор у својој речи на додели награде „Печат времена“, на самом врхунцу једне звездане каријере: „Ово је доба када је објављен рат историјској науци. Одасвуд чујемо повике да не гледамо у прошлост него напред у оно што долази … Данас цветају теорије да не постоји историјска методологија по којој је истраживање историје наука. Учили смо се правилима да истраживање које има методе јесте наука, а оно које их нема није. Наука ради по методама, а она што то није по упутама. Нисам подлегао ауторитету ни Јована Скерлића да не постоји историјска методологија и да је то увек ствар здравог разума. То нико не пориче, јер би се историја иначе писала у лудницама … У здравом разуму историчара су сачувани сви налози из историјске методологије – нема историје без извора чија аутентичност није доказана. Сви здраворазумци, свесни тога или не, понављају налоге историјске методологије, без обзира на то да ли су они тога свесни или не“ (2011, „Печат Милорада Екмечића“, 2018). Отуд, дакле, непрестани насртај серије покретних слика на чињенице српске прошлости, отуд овај већ застрашујући псеудоисторијски филм, ово велико затамњење у времену када нам је читање светла потребније него икада.

(Прво поглавље предговора за књигу Затамњени филм, која ће се ускоро појавити у издању Catene mundi из Београда. Крај у следећем броју)