ZEČEVIZIJA – Nulta slika istorije

U kontekstu gotovo svih audiovizuelnih prizora snimljenih tokom Brozove vladavine, zatvaranje dijafragme ili sektora ili oslabljivanje ili gašenje do nultog stadijuma slike dosledno je primenjivano na celu srpsku nacionalnu istoriju do 1945, tj. dolaska komunista na vlast. Na filmu i docnije na televiziji druge Jugoslavije gotovo sve što nam se do te godine događalo gašeno je pokretom svetlosnog obruča ili naročito deformisano, izvrnuto i iskrivljeno da je uverljivi utisak obmane, inače paradoks koji prati medijum filma od njegovog rođenja, doživljavao svoj kontinuirani uspon

Otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji produženo dejstvuje u pogledu naših ogromnih dugova prema sopstvenoj istoriji. Ovaj i drugi prateći događaji, naročito u okvirima pokretne slike, pomogli su mnogima da shvate da je pola veka totalitarne vladavine Broza i kompanije u HH veku nanelo nemerljivu štetu srpskom nacionalnom biću, koje se sve teže opredeljuje i uglavnom luta u javnom diskursu smišljenom da istinu zamagli ili zatamni. Zatamnjenje, jedan čisto filmski postupak, označava zatvaranje dijafragme objektiva ili zatvaranje sektora u kameri ili laboratorijsko oslabljivanje kraja negativa sa ciljem smanjenja jačine svetlosti (u novom, digitalnom svetu, ovo zatamnjenje izvodi se daleko jednostavnije i efikasnije prostim povlačenjem fade out reglera do tačke potpunog mraka, koja se naziva nultom slikom: ono kad vam se prizor na viziru elektronske kamere pretvori u ništa, tj. treperenje praznog polja). Takav snimateljski postupak ima i svoje metaforičko značenje. U kontekstu gotovo svih audiovizuelnih prizora snimljenih tokom Brozove vladavine, zatvaranje dijafragme ili sektora ili oslabljivanje ili gašenje do nultog stadijuma slike dosledno je primenjivano na celu srpsku nacionalnu istoriju do 1945, tj. dolaska komunista na vlast. Na filmu i docnije na televiziji druge Jugoslavije gotovo sve što nam se do te godine događalo gašeno je pokretom svetlosnog obruča ili naročito deformisano, izvrnuto i iskrivljeno da je uverljivi utisak obmane, inače paradoks koji prati medijum filma od njegovog rođenja, doživljavao svoj kontinuirani uspon. Bez obzira na povremene pokušaje promene, srpski i jugoslovenski film pratio je iskustva sovjetskih kolega, kojima je prethodno pošlo za rukom da slično učine s prošlošću Rusije; sve do famoznog HH kongresa KPSS (1956), pa i kasnije. Dijafragme su toliko sužavane da su negdašnji događaji dobili sasvim drugačiji vid: od Oktobra (1928) i Nevskog (1938) do Matilde (2017). U carstvu filmske fikcije istorija je živela svoj nulti život.

OD VELJE IZ BELOG POTOKA DO VALTERA U slici srpske prošlosti od početka nije bilo mesta za Stefana Nemanju, ni za jednog drugog srpskog vladara, a o Svetom Savi i vertikali duhovne baštine i da ne govorimo. S dva ili tri izuzetka (možemo ih nabrojati na prste jedne ruke), srpska državnost počinjala je od 1804, tj. od Prvog srpskog ustanka i ta slika stvarana je do današnjeg dana, bez obzira na istoriografiju koja se razvijala sopstvenim hodom, u akademskim ili kabinetskim uslovima, daleko od narodnih masa. U celoj povesti našeg filma snimljen je jedan jedini film o vremenu rađanja srpske državnosti iz meteža ustaničke rebelije i bune protiv dahija (koje ni same nisu bili pravi Turci, kao što je tu skoro lucidno primetio Kusturica). Ovaj igrani film, Pesma sa Kumbare, snimio je 1955. unuk Stojana Novakovića, predsednika srpske Kraljevske vlade i Srpske kraljevske akademije Radoš Novaković (1915–1979), tada ugledni komunist i od 1944. rodonačelnik „novijeg srpskog filma“. I to je do dana današnjeg jedini srpski film o Prvom srpskom ustanku. Uprkos javnom interesu i podršci, koju su pametno iskoristili Milovan Vitezović i Đorđe Kadijević u već klasičnoj televizijskoj sagi Vuk Karadžić (inače, jedinom našem audiovizuelnom proizvodu ikada nagrađenom gran prijem za TV seriju na nekom svetskom festivalu – Gran pri Evrope u Rimu, 1987), plus Kadijevićeva televizijska Karađorđeva smrt (jedan od deset najboljih TV filmova ikada snimljenih u nas, 1983) za „Srpsku revoluciju 1804“ (Milorad Ekmečić) filmska dijafragma ostaje i dalje potpuno zatvorena. Kako da objasnimo ovu činjenicu? Jedan primer možda bi u tome mogao da nam pomogne.
Najveći srpski i jugoslovenski glumac Velimir Bata Živojinović započeo je u filmu Pesma sa Kumbare svoju fascinantnu karijeru naoko sasvim beznačajnom ulogom Velje iz Belog Potoka, koja nije ni postojala u scenariju i koju je Novaković dopisao na snimanju. Bata je strpljivo podnosio peckanje svojih pajtaša u negdašnjem bioskopu „Avala“, na Crvenom krstu, posle premijere Kumbare: „Bato, neviđen si u ovom filmu.“ Ali dogodilo se tada nešto što je prelomilo ne samo Batin nego i život cele kinematografije. Reditelj Branko Baletić seća se: „Nisam mogao da se otmem ovom licu i od tada pamtim Batino ime. Mislio sam da je to neki već čuveni, veliki glumac.“ To što Baletić nije mogao da se otme ovom licu svedoči o projavi jedinstvene filmogenije, jednog tajnovitog i moćnog svojstva čisto kinematografske naravi, kojim je raspolagao Živojinović više nego iko drugi.
U narednih 30 i više godina ova osobina uticala je na stvaranje novog, vodećeg žanra naše kinematografije – partizanskog filma – za koji je istaknuti kritičar Ranko Munitić tvrdio da je unikat u svetskim okvirima i zapravo „kristalizovana svest, savest i podsvest jugoslovenske kinematografije“. Ovo nije bila nikakva ideološka mantra već ozbiljna teza. Munitić pronalazi i sažima izvor i utok prvog i jedinog autentičnog jugoslovenskog žanra – kakav je da je – koji potiče od istog onog Jungovog i Levi-Brilovog kolektivnog nesvesnog kome se obraćamo u tumačenju filmogenije Bate Živojinovića. Ako arhetipsko tkanje (kao što je slučaj u vesternu, melodrami i hororu) leži u osnovi fenomena žanra, a sva je prilika da je tako, onda se n toj osnovi stvarao jedini izvorni jugoslovenski filmski doprinos. U gotovo stotinu igranih filmova ikona partizanskog filma, arhetip koji je otelotvorio Bata kao mitski Valter, stoji o sada kao znamenje jedne kinematografije, dominanta na referencijalnom ekranu druge polovine HH veka. Ovde sam potpuno svestan da je u pitanju bilo stvaranje kolektivnog mita o „najvećem sinu naših naroda narodnosti“, koje je on sam (taj sin) iz sve snage podržavao i nametao, dakle jedna sveobuhvatna i obavezujuća opsena, vremenom prerasla u državnu tekovinu.

TAJNA ISPIRANJA MOZGA Sada je vreme da se zapitamo: zašto je Velja iz Belog Potoka nestao bestraga da bi ustupio mesto Valteru? Zašto se jedan tako autentičan i filmogeničan lik iz naroda, vezan za njegove duboke korene, prometnuo u ideološki kliše broznog doba? Šta bi bilo da Prvi srpski ustanak nije zamenjen propisanim simulakrumom? Drugim rečima: zašto je istorija ustupila mesto pseudoistorijskim igrokazima bez kraja i konca? Odgovor već znamo: zato što je to bio projekat samog Valtera, kako je glasilo Brozovo kodirano ime u Kominterni, pred kojim je sve drugo imalo da nestane. Izmišljanje i uvođenje u tradiciju novog mitološkog heroja bio je pravi razlog i glavno objašnjenje ovog žanra, čemu je služila cela jedna zemlja, tj. svi njeni ljudski i materijalni resursi, naročito film.
Poslednje preostalo pitanje glasi: Broz je davno pokojni, zašto se ova mitologija i danas obnavlja po svaku cenu, ad nauseam (= do bola)? Svaki čas se na Javnom servisu Srbije pojavi neki filmski Valter da bi utvrdio gradivo, koje odavno svi vrapci u refrenu opevaju. Tajna ideološkog ispiranja mozga i jeste u horskom ritualnom ponavljanju. Kakav je smisao ovog današnjeg? Degradacija svega istorijskog, izvornog i nacionalnog. Uporno i suludo održavanje u životu davno upokojenog avnojskog vampira.
Na ovim stranama pisali smo o Maršu na Drinu (1964) Žike Mitrovića, donedavno jedinom našem igranom filmu na temu srpskih pobeda u oslobodilačkim ratovima 1912–1918. Što je to još uvek jedini pošten film u ovoj oblasti krivicu snosi štabsgefrajter 42. domobranske („vražje“) divizije, koji je sve srpske filmove o Velikom ratu jednostavno unapred zabranio, napisavši na margini projekta Kolubarske bitke „Ovo je opasno! Ne snimati!“, a to je imalo zakonsku važnost u celom periodu njegove vladavine. Filmovi nastali posle njegove smrti Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića (2009), Zaspanka za vojnike Predraga Antonijevića (2018) i Kralj Petar Prvi Karađorđević Lazara i Petra Ristovskog (2018) bolje je da nikad nisu ni snimljeni. Oni pokazuju da je neprijateljska politika prema srpskoj ratnoj golgoti i ovde umešala svoje prste i da zatamnjenje srpske istorije još traje, bez obzira što Broza više nema među živima. A da ga ima u iskrivljenoj svesti, pokazuju hvalospevi Javnog servisa Srbije i svečarske apologije Titove strahovlade, snimane kontinuirano o našem zajedničkom trošku.
Pitamo se dalje, pet godina posle traume, da li je iko odgovarao ne samo za finansijski i produkcioni nego i nacionalni debakl TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine (2018)? Još nema odgovora. Ali oni hoće još! Nedavna afera s otkrićem strahovitih malverzacija u Javnom servisu Srbije pokazala je da su „ispod žita“, uprkos totalnom fijasku Nemanjića, isti produkcioni tim i isti odgovorni, koji nikada nisu odgovarali, u novu sezonu ove serije već „uložili“ (čitaj: podelili) ni manje ni više nego 1.399.800 evra pod radnim naslovom Sveto kraljevstvo! Posle svega, ista ekipa je spremna za novu podelu plena, a o scenariju druge sezone Nemanjića će odlučivati isti oni koji su upropastili prvu! Ista vrteška – dok se ne ispumpa i poslednji groš iz našeg praznog ćemera. Za sve to vreme, najbolji naši reditelji, nosioci najviših domaćih i međunarodnih priznanja sede besposleni i ističe im dragoceno vreme. A veseli Nemanjići – nek se slikaju.
Tako smo došli do otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, koji Dragomir Anđelković povezuje sa stvaranjem Nemanjinog „sekularnog kulta“, što se s važnim istorijskim ličnostima, koje se doživljavaju kao očevi osnivači države, radi i u najrazvijenijim zemljama. Daj Bože da je tako, mada vidimo da se „očevi nacije“ razbacuju po ulicama ili štite daskama upravo u tim „najrazvijenijim zemljama“, recimo u SAD, što u nas, srećom, još nije slučaj. Doduše, domaća antifa uveliko preti napadima na iste i njihovim premeštanjem po Beogradu „kad demokratskim putem dođu na vlast“ (što znači nikad, pa sam nekako mirniji). Više me zanima Anđelkovićeva ideja o podizanju novih spomenika i obeležja srpske državotvorne ideje. Uprkos zloj kobi televizijskih Nemanjića delim slične ideje u vezi sa snimanjem filmova i televizijskih serija o tim istim očevima, koje još, zapravo, nije ni počelo. Iako država pomaže ovakva preduzeća značajnim sredstvima, njena agencija za pokretnu sliku, Filmski centar Srbije, još nema ni blagu ideju, a kamoli strategiju šta i kako s tim parama. Istina, raspisuju se novi konkursi za „filmove s nacionalnom temom“. Ali iz rezultata vidimo da je sve još u stadijumu Alajbegove slame na koju se opet merače i ala i vrana. Ako bude kao do sada, spremaju nam se nove nevolje. Konkurisaće opet i upropastitelji svih dosadašnjih „nacionalnih tema“ pretplaćeni na državne fondove, ponovo će u komisijama sedeti žuti eksperti za neutralisanje i „premeštanje“ svega srpskog, pa će se nacionalni identitet, kao i do sada, uspešno održavati u stadijumu nulte slike.

RAT ISTORIJI Odakle sve to? Naš najveći istoričar modernog doba akademik Miodrag Ekmečić dao je pre deceniju katarzičan odgovor u svojoj reči na dodeli nagrade „Pečat vremena“, na samom vrhuncu jedne zvezdane karijere: „Ovo je doba kada je objavljen rat istorijskoj nauci. Odasvud čujemo povike da ne gledamo u prošlost nego napred u ono što dolazi … Danas cvetaju teorije da ne postoji istorijska metodologija po kojoj je istraživanje istorije nauka. Učili smo se pravilima da istraživanje koje ima metode jeste nauka, a ono koje ih nema nije. Nauka radi po metodama, a ona što to nije po uputama. Nisam podlegao autoritetu ni Jovana Skerlića da ne postoji istorijska metodologija i da je to uvek stvar zdravog razuma. To niko ne poriče, jer bi se istorija inače pisala u ludnicama … U zdravom razumu istoričara su sačuvani svi nalozi iz istorijske metodologije – nema istorije bez izvora čija autentičnost nije dokazana. Svi zdravorazumci, svesni toga ili ne, ponavljaju naloge istorijske metodologije, bez obzira na to da li su oni toga svesni ili ne“ (2011, „Pečat Milorada Ekmečića“, 2018). Otud, dakle, neprestani nasrtaj serije pokretnih slika na činjenice srpske prošlosti, otud ovaj već zastrašujući pseudoistorijski film, ovo veliko zatamnjenje u vremenu kada nam je čitanje svetla potrebnije nego ikada.

(Prvo poglavlje predgovora za knjigu Zatamnjeni film, koja će se uskoro pojaviti u izdanju Catene mundi iz Beograda. Kraj u sledećem broju)