VAZDUŠNI SVETOVI U GRAFIČKOM VREMEPLOVU

Izložba Budimira Dimitrijevića u Galeriji „Milan Tucović“ u Požegi

Kamerne bravure ovog umetnika mala su čuda graverske, „crne umetnosti“, kakosu nekada grafiku s poštovanjem zvali, kada se maksimalno cenila tajna prvog, sakralnog otiska

Slikar, crtač i grafičar Budimir Buda Dimitrijević pripada najistaknutijim srpskim figurativnim umetnicima srednje generacije. Rado viđen od galerista i publike, nedavno je proslavio 50. rođendan i 25 godina stvaralaštva. Tim povodom priredio je u Gradskoj galeriji „Milan Tucović“ u Požegi retrospektivnu izložbu grafika. Niko se u likovnoj kritici nije bavio njegovim odnosom prema savremenoj umetnosti, pozicijom koju taj opus zauzima u sklopu sadašnjeg i drugih sistema stvaralaštva. O delima savremenih figurativnih umetnika hronično nedostaje kapitalnih studija i ovde će se samo u formi skice naznačiti pozicija njegovog opusa u sistemu savremene umetnosti.

Dimitrijevićevo stvaralaštvo bilo bi pozdravljeno od strane starih fantasta, ali i nadrealista sa svojim jukstapozicijama, paradoksalnim obrtima, nesvakidašnjim predmetnim sučeljavanjima, metamorfozama, izrazitom simbolikom i humorom. On očigledno vlada određenim vidom književnosti kao uslovom nastanka dela, pričom kao sadržajem dela, koja nikada nije bila prihvaćena u istoriji (post)modernizma. Ako je u sadašnjoj umetnosti sve dozvoljeno, kako tvrde žreci savremene teorije, zašto se na scenu ne bi vratila i naracija, prva prognana u redukcionističkom pohodu avangarde. Ta priča, (para)literatura, međutim, kod ovog umetnika nije pozajmljena iz istorije književnosti, mitologije ili religije, već su to vidovi ispoljavanja unutrašnjeg slikarevog sveta, sećanja i doživljaja, duhovnih avantura, njegovog dijaloga sa sobom, svetom, istorijom i istorijom umetnosti. Ako i postoji narativni trag, duboko je ličan, to su sve samo Budine priče, njegova lična mitologija, koju je izgradio kao idejnu pozadinu svog tajanstvenog likovnog sveta. Slika, crtež i grafika kao osnovni trag, ostatak, sloj šarmantne pričice, koja ne zamara i koja duhovitošću zabavlja, izraz je dubljih pouka srednjeg veka, narodnog pozorišta, čudovišnih figura sa katedrala i margina rukopisa, renesansnih alegorija i nadrealističkih mentalnih igara.

U tom smislu ovo stvaralaštvo zaista pripada tradiciji i bilo bi pozdravljeno u svakom dobu pre impresionizma. Dimitrijevićev nostalgični svet, vremeplov u koji je seo da putuje po prostoru i vremenu, nebu i zemlji, zna za tipično moderne, industrijske proizvode, koje on blago ironiše i dovodi u sumnju. Da li je zbog svega toga on izraziti antimodernista? Pre bismo zapazili njegovo integracijsko nastojanje, sintezu u stvaralaštvu i rekli da ne pripada ni nekom nazadnom vidu prevaziđenog realizma (ako se uopšte može govoriti na taj način u vreme kada su kako kažu vodeći postmoderni teoretičari sve umetničke pojave ravnopravne i u igri) niti neoavangardi doba posle postmodernizma.
Dimitrijevićeva umetnost nije ni moderna, niti postmoderna, ali ni nesavremena, ona u sistemu današnjeg stvaranja zauzima mesto koje i većina dela umetnika izrazito iracionalnih poetika. To je, dakle, sasvim izdvojena pozicija, koja u isto vreme omogućuje kritičko vrednovanje (post)modernizma i eksperimentalne avangarde, ali i preuzimanje, usvajanje izvesnih elemenata iz nje. Premda živi u svom svetu, po sopstvenim pravilima, fantastika nije neaktivna u odnosu na svoje vreme, mada teži večnom i izuzetnom. Nikada nije reč o „delu kao procesu“ („work in progress“), nedovršenosti kao elementu moderne i aktuelne estetike, već o konačnosti. Zato ovaj umetnik duboko

zalazi u tajne svog sveta, istražuje ih i donosi plodove saznanja, stoga toliko pomno i pedantno isteruje do savršenstva izvedbu radova. Možemo govoriti o Budinom grafičkom vremeplovu, o radovima u kojima su objedinjeni morski, zemaljski i vazdušni svetovi. Uvek pouzdan, temeljan u svojim vrednostima, human, nalik je srednjovekovnom i ranorenesansnom umetniku zanatliji, artifex-u, posebno kao grafičar podseća na vreme kada je sve bilo neverovatno pouzdano. Njegove slike i crteži, posebno grafike, podsećaju na vreme u kome se predmeti nisu tako lako bacali, prinosili na demonski oltar đubrišta kao sada, kada je kao u doba srednjeg veka i rane renesanse sve u ljudskom svetu bilo utemeljeno i provereno, a čovek mogao ako je hteo da dosegne duševnu celovitost. Zato ovog beogradskog umetnika možemo svrstati u veliku porodicu gotskih i neogotskih majstora, u tradiciju koja traje od Martina Šongauera, Albrehta Direra, Rudolfa Bredena do Gistava Dorea, Grandvila i Albina Brunovskog. Genijalni umetnici kao Direr, Filipo Bruneleski i mnogi drugi, stasali iz zlatarstva, bavljenje slikom, crtežom i grafikom shvatali su kao vid draguljarstva. U grafičkom opusu Bude ima najviše od te tradicije koja je osim uziđivanja iracionalnog u delo podrazumevala i uznošenje najčistijih grafičkih vrednosti, s kojima je grafika kao umetnost stekla poverenje znalaca i publike.

Danas ona gubi ugled uvođenjem raznih eksperimenata i savremenih vidova destrukcije, razvojem ideje da grafika napusti svoja polazišta i približi se eksperimentalnom slikarstvu. Sada su majstori koji znaju da stvaraju na stari način sasvim retki, njihov rad je izuzetno neobičan, a u toj grupi Budimir Buda Dimitrijević zauzima istaknuto mesto. Njegove kamerne bravure su mala čuda graverske, „crne umetnosti“, kako su nekada grafiku s poštovanjem zvali, kada se maksimalno cenila tajna prvog, sakralnog otiska.