ВАЗДУШНИ СВЕТОВИ У ГРАФИЧКОМ ВРЕМЕПЛОВУ

Изложба Будимира Димитријевића у Галерији „Милан Туцовић“ у Пожеги

Камерне бравуре овог уметника мала су чуда граверске, „црне уметности“, какосу некада графику с поштовањем звали, када се максимално ценила тајна првог, сакралног отиска

Сликар, цртач и графичар Будимир Буда Димитријевић припада најистакнутијим српским фигуративним уметницима средње генерације. Радо виђен од галериста и публике, недавно је прославио 50. рођендан и 25 година стваралаштва. Тим поводом приредио је у Градској галерији „Милан Туцовић“ у Пожеги ретроспективну изложбу графика. Нико се у ликовној критици није бавио његовим односом према савременој уметности, позицијом коју тај опус заузима у склопу садашњег и других система стваралаштва. О делима савремених фигуративних уметника хронично недостаје капиталних студија и овде ће се само у форми скице назначити позиција његовог опуса у систему савремене уметности.

Димитријевићево стваралаштво било би поздрављено од стране старих фантаста, али и надреалиста са својим јукстапозицијама, парадоксалним обртима, несвакидашњим предметним сучељавањима, метаморфозама, изразитом симболиком и хумором. Он очигледно влада одређеним видом књижевности као условом настанка дела, причом као садржајем дела, која никада није била прихваћена у историји (пост)модернизма. Ако је у садашњој уметности све дозвољено, како тврде жреци савремене теорије, зашто се на сцену не би вратила и нарација, прва прогнана у редукционистичком походу авангарде. Та прича, (пара)литература, међутим, код овог уметника није позајмљена из историје књижевности, митологије или религије, већ су то видови испољавања унутрашњег сликаревог света, сећања и доживљаја, духовних авантура, његовог дијалога са собом, светом, историјом и историјом уметности. Ако и постоји наративни траг, дубоко је личан, то су све само Будине приче, његова лична митологија, коју је изградио као идејну позадину свог тајанственог ликовног света. Слика, цртеж и графика као основни траг, остатак, слој шармантне причице, која не замара и која духовитошћу забавља, израз је дубљих поука средњег века, народног позоришта, чудовишних фигура са катедрала и маргина рукописа, ренесансних алегорија и надреалистичких менталних игара.

У том смислу ово стваралаштво заиста припада традицији и било би поздрављено у сваком добу пре импресионизма. Димитријевићев носталгични свет, времеплов у који је сео да путује по простору и времену, небу и земљи, зна за типично модерне, индустријске производе, које он благо иронише и доводи у сумњу. Да ли је због свега тога он изразити антимодерниста? Пре бисмо запазили његово интеграцијско настојање, синтезу у стваралаштву и рекли да не припада ни неком назадном виду превазиђеног реализма (ако се уопште може говорити на тај начин у време када су како кажу водећи постмодерни теоретичари све уметничке појаве равноправне и у игри) нити неоавангарди доба после постмодернизма.
Димитријевићева уметност није ни модерна, нити постмодерна, али ни несавремена, она у систему данашњег стварања заузима место које и већина дела уметника изразито ирационалних поетика. То је, дакле, сасвим издвојена позиција, која у исто време омогућује критичко вредновање (пост)модернизма и експерименталне авангарде, али и преузимање, усвајање извесних елемената из ње. Премда живи у свом свету, по сопственим правилима, фантастика није неактивна у односу на своје време, мада тежи вечном и изузетном. Никада није реч о „делу као процесу“ („work in progress“), недовршености као елементу модерне и актуелне естетике, већ о коначности. Зато овај уметник дубоко

залази у тајне свог света, истражује их и доноси плодове сазнања, стога толико помно и педантно истерује до савршенства изведбу радова. Можемо говорити о Будином графичком времеплову, о радовима у којима су обједињени морски, земаљски и ваздушни светови. Увек поуздан, темељан у својим вредностима, хуман, налик је средњовековном и раноренесансном уметнику занатлији, artifex-у, посебно као графичар подсећа на време када је све било невероватно поуздано. Његове слике и цртежи, посебно графике, подсећају на време у коме се предмети нису тако лако бацали, приносили на демонски олтар ђубришта као сада, када је као у доба средњег века и ране ренесансе све у људском свету било утемељено и проверено, а човек могао ако је хтео да досегне душевну целовитост. Зато овог београдског уметника можемо сврстати у велику породицу готских и неоготских мајстора, у традицију која траје од Мартина Шонгауера, Албрехта Дирера, Рудолфа Бредена до Гистава Дореа, Грандвила и Албина Бруновског. Генијални уметници као Дирер, Филипо Брунелески и многи други, стасали из златарства, бављење сликом, цртежом и графиком схватали су као вид драгуљарства. У графичком опусу Буде има највише од те традиције која је осим узиђивања ирационалног у дело подразумевала и узношење најчистијих графичких вредности, с којима је графика као уметност стекла поверење зналаца и публике.

Данас она губи углед увођењем разних експеримената и савремених видова деструкције, развојем идеје да графика напусти своја полазишта и приближи се експерименталном сликарству. Сада су мајстори који знају да стварају на стари начин сасвим ретки, њихов рад је изузетно необичан, а у тој групи Будимир Буда Димитријевић заузима истакнуто место. Његове камерне бравуре су мала чуда граверске, „црне уметности“, како су некада графику с поштовањем звали, када се максимално ценила тајна првог, сакралног отиска.