ТЕОПОЛИС – Обећање из 1595

Раније су људи говорили: „пољски“ (католички) и украјински (православни) празници, а данас људи кажу – украјински и московски празници. Нови календар ће бити украјински, а они који остају на старом календару – малчице су на московском (рачунању времена), изјавио је митрополит виницки Симеон из Православне цркве Украјине, на почетку „архијерејског сабора ПЦУ у Кијеву“, који је ријешио да се пређе на нови календар

Читајући описе свечаног дочека западноруског епископата у Риму те 1595. године, данашњи посматрач дирљивих описа сигурно би помислио да су у питању убоги, гладни људи које је тешка мука натјерала да потраже корицу хљеба и заштиту папе. На послијетку: нису ли и сами дошли из једног народа који је представљао половину становништва „Државе двају народа“ (пољског и литванског), „народа руського“ који није имао никакав званични друштвени ни политички статус, будући да је православан? „Папа нас је примио са великим почастима, као добри отац своју дјецу: живјели смо у његовој близини, недалеко од замка Његове Светости, у раскоши и изобиљу“ – писаће онима у чије име су отишли западноруски епископи у Ватикан. Да ли су заиста пошли гладни, са богате али убоге земље, тамо гдје се три пута дневно једе хељдина каша и гдје је сва разлика између јела и десерта у додатку тој истој, увијек истој гречки? Да ли их је Рим опчинио и саблазнио тек на путу, или су се, попут Ромеја оне 1439, сломили подједнако носталгијом, умором и надом?
Но епископи који су пошли те 1595. према Риму нису били сиромашни, народски људи, ни ћутљиви монаси које је епископат узео из скитова, ни удови степски свештеници који су се након смрти „матушке“ монашили, знајући у животу само за Цркву. Далеко од њих. Били су и сами кнезови и авантуристи: у Рим су се, из Кракова, по одобрењу и налогу краља, упутили Ипатије Потеј и Кирило Терлецки а чекао их је њихов саборац на пољу закључивања уније, митрополит Михајило Рогоза.
У вријеме када је постао владимирски епископ, године 1593, Ипатије Потеј (на рођењу: Адам) већ је два пута промијенио вјероисповједање. Рођен у руској племићкој породици, рођак знаменитог мецене православних школа и образовања, кнеза Константина Константиновича Острошког, Потеј се најприје учио у калвинистичкој школи – и прешао у калвинизам, да би га тек поједине крајности „реформисаног библијског хришћанства“ тог времена вратиле ка православљу. Можда га је њему вратило и сазнање да ће као племић имати „могућност напредовања“ у западноруској цркви оног времена којом су, бар у теорији, управљали патријарси Константинопоља сведеног на Фанар, а која је, у ствари, била препуштена сама себи – топлоти народне вјере и хладним вјетровима из Варшаве, Кракова, „Виљне“ (Виљнуса)…

ПОТРЕБА ЗА ПРИПАДАЊЕМ СВЕТУ Тај епископат (као и племство, кога на западним крајинама старе Русије никада није сасвим нестало) није био гладан хељдине каше. Као ни у Ферари и Фиренци прије више од вијека, архонти у мантијама и без њих, нису били промрзли пук коме је вјера почесто једино што има да га чува од бесмисла и од трагедије живота, једино што га радује у свијету у коме је слобода далеко а власт – већ несагледиво дуго туђинска. Западноруски епископат, као и православно племство, живјели су већ дуго у увјерењу да су људи растргнути између онога што су по статусу и тежњама и онога што им се даје да буду. У то доба свеопштег узнемирења и устрепталости духова, реформације и контрареформације, у Пољској која је кроз једно поколење била уточиште немирних духова, а у другом већ укротитељка немирних помисли, расле су заједно, једна из друге, декаденција епископата и његове тежње да се припада најприје Варшави, а преко ње – свијету. И племићи и племићи епископи већ су имали завидне државне каријере – сам Потеј је, прије свештеничког рукоположења, добио мјесто краљевог секретара. Није, дакле, да им се и политичка моћ није давала. Моћ јесте, али по личној лојалности и везама. За разлику од католичког племства и епископата, православни нису могли да буду чланови Сејма. И моћ и статус они су имали иако су били „православни“. Они су жељели да га имају управо зато што ће бити „православни“. Или најближе што се томе може бити, а да се припада том развијеном свијету сјаја и престижа, културе и напретка
Ако су и потицали (стварно или измишљено) из неке од древноруских кнежевских „дружина“, ти православни шљахтићи сада су жељели да по могућности остану вјерни насљеђу онога свога, али да „живе као сав нормалан свијет“, како би се то рекло данашњим маркетингом издаје. Још и прије сусрета са пољским краљем и папом, они ће правити скице шта би могло да се допусти и гдје да се уступи, а гдје би се морало затамнити и гдје сасвим „држати своје“. Тако су настали тридесет и три „артикули“ – тачке – са којима су у Рим кренули „православни“ западноруски епископи.

ЗА САДА ЈЕ СВЕ У РЕДУ Када се, са свим тим захтјевима и предлозима, коначно појаве у Риму, убрзо ће сазнати да је милост папе Климента VIII бескрајна према овим чудноватим људима. Након што су топло примљени и након што су, како је то већ ред, цјеливали ноге римском понтифексу (и он их након тога великодушно загрлио), Потеј и Терлецки су се упутили назад, у западну Русију. Требало је извјестити краља да је у Риму све прошло по плану. И организовати сабор на коме ће и остали епископи примити резултате договореног. Онда ће већ свештенство и народ већ некако пристати. Пут који је водио ка „литванском“ Бресту сљедеће године, оне 1596, остаће упамћен до данас.
Седма тачка од оних 33 тачке које су Потеј и Терлецки понијели у Рим и које су им одобрене предвиђала је увођење новог календара и задржавање старе пасхалије. Ипак, како су знали да би такав корак водио ка свеопштем народном незадовољству, тражили су – и добили – допуштење да за сада календар остаје по старом. За сада, нека све изгледа онако како је изгледало.
Терлецки и Потеј су с нескривеним задовољством јавили из Рима Кијеву и Минску: све остаје по старом: обреди, литургија, црквена умјетност, ожењено свештенство, календар, пасхалија. Све остаје по старом, а краљ ће сигурно благонаклоно наградити новостечене грко-католике. Једино што ће се сада умјесто патријарха у Цариграду спомињати римски папа. Само толико. За сада.
Времена има за оне који нигдје не журе.