НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК ЈЕ ВЕЋ У ИЗГРАДЊИ

Др Зоран Миливојевић, каријерни дипломата

Ратом у Украјини, чији се завршетак још не назире, потврђени су крај доминације једне суперсиле и увод у нови светски поредак на бази мултиполарности, каже наш саговорник

Kаријерни дипломата др Зоран Миливојевић, који спада међу наше најистакнутије политичке аналитичаре, на почетку разговора за „Печат“, рекао је да још нема изгледа за скори крај руско-украјинског рата, али да веома охрабрује активно укључивање Кине у решавање овог дуготрајног спора и успостављање праведног и трајног мира.

Предлажем да разговор почнемо вашим виђењем најактуелније светске теме – руско-украјинског рата. Шта је стварни узрок тог сукоба, а шта услов да се он оконча, и када би и како могао бити успостављен чврст и трајан мир између две зараћене земље?
Сваки рат, у суштини, почиње знатно раније од конкретног сукоба војски на фронту. То важи и за овај, ком су претходиле насилне политичке промене у Украјини 2014, на антируским основама, и отпор тим променама руског становништва на истоку те земље. Покушаји да се то разреши дипломатско-политичким средствима, преко Минских споразума, нису дали резултат, а разлог је то што Запад, у бити, није желео мирно решење, што су, недавно потврдили бивша немачка канцеларка Меркел и француски председник Оланд. Истовремено, промене у Украјини, са оријентацијом нових власти за приступање НАТО-у, што би значило његов долазак на руску границу, отворило је питање безбедности Русије и укупне безбедносне архитектуре у Европи, али и пореметило постојећу равнотежу снага између Русије и НАТО-а. Руску иницијативу да се ти поремећаји разреше новим преговорима о безбедносној архитектури, или бар одговарајуће контролишу, трансатлантска алијанса је одбила. Русија је то оценила као casus belli и, типично за велику силу, определила се за директан војни ангажман, као својевремено и НАТО у нашем случају с противправном војном интервенцијом 1999. Овим је Русија произвела кључне последице за свој међународни положај, за будуће глобалне односе и ризике њиховог даљег развоја, те истовремено отворила тему новог светског поретка.
Мир, који, нажалост, није на видику, помињу још само ретки оптимисти и забринути људи, јер реално стање и даље не даје наде за такво решење. Обе стране још нису оствариле позиције које воде бар у прекид ватре и примирје. Успех на фронту је кључни фактор и аргумент за одлуке о могућим новим потезима у правцу укључења дипломатије и политике. Све се и даље одвија иза сцене и у функцији избегавања глобалне катастрофе. За окончање рата још нема реалне подлоге, зато што зараћене стране покушавају да, на фронту, обезбеде елементе за што повољнију преговарачку позицију. У сваком случају, мир ће и надаље зависити од пројекције нове безбедносне архитектуре у Европи, даље динамике у односима ривалских групација и безбедносних гаранција Русији. Сигурно је једино да, кад се мир успостави, више нећемо имати Европу и Украјину какве су биле до рата. У овом тренутку важну охрабрујућу новину представља активно дипломатско укључење Кине, која, као неспорна глобална сила ван сукоба, једина има инструменте за позитивну комуникацију с главним актерима, почев од Москве, и с глобалним ефектима.

Као један од узрока рата поменули сте и ширење НАТО-а на исток, упркос противљењу Русије. То ширење се, међутим, наставља. Недавно је у чланство примљена дуго неутрална Финска, сад је на реду, такође неутрална, Шведска, а у Северноатлантској алијанси и даље рачунају на прикључење Украјине, па и Молдавије… Чему то води: јачању опште безбедности и мира, како се тврди у штабу НАТО-а у Бриселу, или светској нестабилности и могућем рату широких размера?
Наставак ширења НАТО-а на исток, уласком Финске и Шведске, и неодустајање Алијансе од примања Украјине, Молдавије, па и Грузије, јесте настојање да се такозвани Колективни запад и његова идеолошко-политичка и функционална кохезија у целини остваре конкретним и потпуним интересним обухватом европског простора до самог главног ривала – Русије. Ту не треба искључити ни наш регион, поводом чега је и нова динамика на терену око решавања „заосталих послова“ – КиМ и БиХ. Рат у Украјини је промовисао НАТО у кључни инструмент за остваривање и потом одржавање те кохезије, што потврђују развој, мере и акције, те и укупно постављање Колективног запада у вези с тим ратом. НАТО, у случају Украјине, упркос томе што није његова чланица, логистиком, наоружањем, обуком, делује војнополитички офанзивно и у функцији глобалних циљева САД и Колективног запада, а насупрот одбрамбеном карактеру у Европи који му је у уговорној и статусној основи. Изјава генералног секретара Јенса Столтенберга о разговорима с Јапаном ради отварања канцеларије НАТО-а у тој земљи са идејом ојачавања партнерства Алијансе са државама Азијско-пацифичког региона – Аустралијом, Новим Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом – говори о даљој стратешкој пројекцији и циљевима НАТО-а у актуелном глобалном надметању. Отуда и текући развој указује да је ризик проширења рата извеснији од жељеног мира. Док с друге стране само конкретно учешће у рату доминантне нуклеарне силе Русије довољно говори како о стратешким интенцијама, тако и потенцијалним ризицима. Уосталом, то најбоље илуструје нова трка у наоружању глобалног карактера, поменуте тенденције ширења рата према Пацифику с глобалним карактеристикама, нова војнополитичка прегруписавања и оријентације на ратне привреде у најширем смислу.
Све је присутније уверење да ће крај рата у Украјини озваничити и крај униполарног света у којем је досад доминирала једна сила – Сједињене Америчке Државе, и успостављање новог глобалног поретка с више главних „играча“. Како би могао да изгледа тај нови свет и шта ће бити његови темељи, односно правила по којима ће функционисати?
Мислим да је самим отпочињањем украјинског рата глобални поредак већ кренуо у убрзано формирање на бази глобалне мултиполарности. Наиме, овај рат потврђује да је доминација једне суперсиле окончана и са тиме униполарни свет, јер на терену имамо директан сукоб Русије с Колективним западом с једне, и већ подељен свет око тога с друге стране. Главни индикатори поделе су отпори политици санкција Запада против Русије и њене потпуне изолације и нова геополитичка прегруписавања на Блиском истоку и у Заливу, са Саудијском Арабијом и Ираном на челу, затим у Африци, Латинској Америци, Азији.
Подела иде у начелу дефинисаним идеолошко-политичким супротстављеним позицијама између западног модела поретка либералне демократије „према правилима“ и овог још важећег на Повељи УН, међународном праву и његовим принципима. То илуструје нова кинеска дипломатска стратегија према Блиском истоку, Заливу, Африци, Латинској Америци, њеном окружењу, као и њен актуелни ангажман у својству глобалне силе у дефинисању мировног процеса у Украјини управо на тим принципима. Ради пуног разумевања о чему се ради, подсећам на својевремену Столтенбергову изјаву у вези с ратом у Украјини да „Русија и Кина угрожавају поредак који је установио Запад“. Најтачније речено, у току је почетак расплета са утврђивањем елемената у већ мултиполарном свету на којима ће почивати нови распоред и утицај великих сила на глобалној сцени: САД, Кине, Русије, Индије, а према критеријуму тврде моћи (нуклеарни потенцијал, величина, становништво, економски потенцијали и ресурси итд.) и с тиме у вези домети идеолошко-политичке основе у глобалном приступу. Потом следи одговарајуће груписање у подељеном свету и успостава нове равнотеже снага, као базе функционисања новог поретка.
Ваша је теза да је 2008, као година економске кризе, била преломна у преобличавању актуелног међународног поретка. Реците нам аргументе за такав став?
Напросто десиле су се промене са уводом у каснија глобална померања. У САД су демократе повратиле власт с првим црним председником и уводом у идеолошке постулате сада владајућег либерално-демократског модела према „правилима“ на коме садашња администрација САД заснива своју глобалну стратегију повратка и останка на челу света. Обновљена Русија је први пут после 1989. директно војно интервенисала у Грузији признањем отцепљених Абхазије и Јужне Осетије. Кина је најавила глобални утицај и наступ преко пројекта „Појас и пут“, а ЕУ ушла у кризу еврозоне са структурним изазовима и центрифугалним тенденцијама (излазак Велике Британије) који су зауставили даљу динамику унутрашњих и спољних интегративних процеса с трајањем и последицама до данас. Главна последица ових промена је мултиполарност „у пракси“ која данас детерминише глобалне међународне односе.

Јачање стратешког партнерства Русије и Кине је свакако једна од великих промена новијег времена. Колико је оно важно за остатак света који није под јачом контролом и утицајем Колективног запада?
Партнерство ових двају сила се логично наметнуло оног тренутка када САД нису прихватиле новонасталу мултиполарност и поделу глобалне супрематије са ривалима Кином и Русијом и ове ставиле на врх главних ривала у сваком смислу. Конкретизовано је америчком стратегијом обједињавања „демократског“ света у коме нема места за ове силе. Тиме је партнерство Москве и Пекинга добило функцију одбране и одвраћања с глобалним значењем. Рат у Украјини је ангажманом Колективног запада у њему то сада јасно и дефинисао, а недавна посета кинеског председника Сија Русији, са свим познатим карактеристикама и резултатима, то и уобличила у стратегију с глобалним значењем у којој ово партнерство постаје стожер окупљања „одбачених“ из простора Глобалног југа. Резултат Сијеве посете Москви је и дефинисање платформе за наступ Кине и Русије која у основи има залагање за очување међународног поретка на Повељи УН, међународном праву и његовим принципима.
У вези с тим је и питање о будућности БРИКС-а, чији је економски потенцијал огроман, али и политичка снага. Очекујете ли ускоро масовније приступање земаља из читавог света том савезу?
Функција БРИКС-а у градњи новог поретка, већ извесно време, добија на тежини и динамици. Део је и мозаика глобалне поделе о чему је напред било речи. Већ сада подаци неумољиво потврђују да је БРИКС скинуо Г7 с првог места на глобалној развојној сцени. Са извесним проширењем то би убудуће постајало још убедљивије будући да је листа кандидата за приступање све дужа, поред већ евидентираних Ирана, Алжира, Египта, Аргентине, Мексика, С. Арабије, УАЕ. БРИКС нуди две ствари које му значајно подижу глобалну конкурентност у подељеном свету: у политичком смислу безусловни приступ уз пуно уважавање политичке суверености и независности партнера, у економском – оствариву перспективу у погледу одрживости, неопходне развојне динамике и социјалне стабилности. Уколико се у наредном периоду и званично прошири, добиће додатну глобалну димензију имајући у виду објективно јачање ресурса проширењем у развојној, просторној и демографској сфери, као и енергетским и тржишно захтевним и елементарним потенцијалима.
Шта у неумитном препакивању света очекује Србију, као део Балкана који је раскршће два континента и додирно место две религије и две цивилизације, због чега је увек био интересна сфера великих сила и зона њихових сукобљавања. И имајући посебно у виду факат да смо због жеље за слободом и чврстог опредељења да будемо своји на своме имали бурну и крваву историју?
Свакако нужно прилагођавање датим околностима уз одбрану државних и националних интереса, као главним критеријумима у приступу том прилагођавању. Србија је већ на линији тог прилагођавања отвореном мирољубивом политиком и комуникацијом са свим релевантним глобалним актерима, наравно уз стратешке детерминанте којих се држи: приоритетни државни и национални интерес очувањем државе на тему КиМ; политичка независност; војна неутралност; европски пут. Око овога постоји мање-више варирајући, али у главним цртама присутан и функционалан национални консензус. При томе имамо у виду да нам је Балкан с наведеним карактеристикама „усуд“ с понављањем историје у сваком глобалном разрачунавању великих, што је и данас на сцени, али и да очување државне и националне самобитности немају алтернативу и у том контексту ни одступања од стратешких детерминанти.
Кад помињемо Србију, одмах се намеће и питање судбине нашег Косова и Метохије, што се више од две деценије „књижи“ као светски проблем без довољно истицања да је он настао због грубог кршења међународног права и Повеље ОУН од земаља Запада. Тај исти Запад, који нас је бесправно бомбардовао, сада, док траје рат у Украјини, појачава притисак на Србију да се одрекне тог дела своје територије. Какво решење овог проблема очекујете?
Што се Србије тиче, по мом мишљењу решење за КиМ може бити само политичко, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета државе Србије. Међународно право остаје једини меродаван општи основ за решавање, а онда и Резолуција 1244, као конкретна подлога. Рат у Украјини је оснажио наше аргументе око значаја поштовања принципа међународног права, али и притисак на Србију да се „косовско питање“ реши ван тога, управо због начина како је отворено НАТО агресијом мимо међународног права. Међутим, уверен сам да нема услова да Србија одступи од сопствене државности и конкретног националног интереса у вези с КиМ. Напротив одлучност да у томе истраје морала би да одсликава императивни стратешки национални циљ.
Запад од Србије сада захтева и да уведе санкције Русији и „саветује“ јој да се мање везује за Кину, с којом су наши политички и економски односи на врло високом нивоу и стално напредују. Како гледате на таква залагања и шта би за Србију значило њихово прихватање?
Србија с Русијом и Кином развија односе на бази стратешког партнерства који су на равноправној основи и без политичких условљавања. Обе ове земље не признају самопроглашено „Косово“ и поштују у пуном смислу територијални интегритет Србије. То је кључни аргумент и интерес у стратешком поимању односа Србије са овим великим силама, посебно сада у мултиполарном свету и условима притисака и наметања динамике око решавања питања КиМ. Ту су надаље и стратешки интереси везани за економско-социјалну стабилност и развој, енергетску безбедност итд. Иначе, када је реч о санкцијама, ради се о принципијелном ставу Србије, својевремене жртве незабележене санкционе политике, да санкције не могу бити механизам за остваривање политичких циљева или решавање отворених питања геополитичког карактера.

НЕМОГУЋА МИСИЈА У Црној Гори, на недавним председничким изборима, поражен је Мило Ђукановић, дугогодишњи промотор антисрпске политике не само у односу на Србију него и у односу на Србе у Црној Гори, што је битно нарушило традиционално пријатељске везе Београда и Подгорице. Очекујете ли сада позитивне промене? Одлазак Ђукановића је већ крупна промена и ствара услове за нову динамику у српско-црногорским односима. Може се очекивати да антисрпска политика и на спољном и на унутрашњем плану у Црној Гори постане реликт прошлости. Уколико се то оствари, отвара се простор за жељену нормализацију како и заслужују односи иначе братских народа. Да ли ће тако бити не зависи од Србије која је за то отворена упркос разликама око неких стратешких питања какво је рецимо одлука Црне Горе да призна независно „Косово“. Има добрих најава од нових политичких актера, али и разлога за забринутост као што је недавно гласање Црне Горе у СЕ за пријем „Косова“. Ствари ће бити јасније после скорих црногорских парламентарних избора који би требало значајно да допринесу текућем политичком расплету. У Босни и Херцеговини поново расту тензије, због чега изгледа да су у праву они који ту државу сматрају немогућом мисијом. Шта видите као главни извор тамошњих напетости и трвења, а шта као политичку формулу за, како би се рекло, „мирну Босну“? Извор напетости је покушај да се наметне модел државе с једном и наднационалном мајоризацијом који ни правно ни политички није могућ за њен опстанак и нормално функционисање. Нажалост, томе доприноси и одређени страни фактор који би требало да буде управо гарант мира и стабилности. А мир и стабилност и колико-толико нормално функционисање већ 28 година гарантује и остварује формула „три народа и два ентитета“ коју је међународноправно и функционално-политички установио изворни Дејтон. Нарушавање овога не дозвољава „мирну Босну“. Неће је ни бити уколико се покушаји нарушавања наставе, а страни и домаћи БХ фактор не схвати да је и надаље изворна „Дејтон формула“ једини гарант мира и стабилности, а и опстанка БиХ као јединствене државе.