NOVI SVETSKI POREDAK JE VEĆ U IZGRADNJI

Dr Zoran Milivojević, karijerni diplomata

Ratom u Ukrajini, čiji se završetak još ne nazire, potvrđeni su kraj dominacije jedne supersile i uvod u novi svetski poredak na bazi multipolarnosti, kaže naš sagovornik

Karijerni diplomata dr Zoran Milivojević, koji spada među naše najistaknutije političke analitičare, na početku razgovora za „Pečat“, rekao je da još nema izgleda za skori kraj rusko-ukrajinskog rata, ali da veoma ohrabruje aktivno uključivanje Kine u rešavanje ovog dugotrajnog spora i uspostavljanje pravednog i trajnog mira.

Predlažem da razgovor počnemo vašim viđenjem najaktuelnije svetske teme – rusko-ukrajinskog rata. Šta je stvarni uzrok tog sukoba, a šta uslov da se on okonča, i kada bi i kako mogao biti uspostavljen čvrst i trajan mir između dve zaraćene zemlje?
Svaki rat, u suštini, počinje znatno ranije od konkretnog sukoba vojski na frontu. To važi i za ovaj, kom su prethodile nasilne političke promene u Ukrajini 2014, na antiruskim osnovama, i otpor tim promenama ruskog stanovništva na istoku te zemlje. Pokušaji da se to razreši diplomatsko-političkim sredstvima, preko Minskih sporazuma, nisu dali rezultat, a razlog je to što Zapad, u biti, nije želeo mirno rešenje, što su, nedavno potvrdili bivša nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Oland. Istovremeno, promene u Ukrajini, sa orijentacijom novih vlasti za pristupanje NATO-u, što bi značilo njegov dolazak na rusku granicu, otvorilo je pitanje bezbednosti Rusije i ukupne bezbednosne arhitekture u Evropi, ali i poremetilo postojeću ravnotežu snaga između Rusije i NATO-a. Rusku inicijativu da se ti poremećaji razreše novim pregovorima o bezbednosnoj arhitekturi, ili bar odgovarajuće kontrolišu, transatlantska alijansa je odbila. Rusija je to ocenila kao casus belli i, tipično za veliku silu, opredelila se za direktan vojni angažman, kao svojevremeno i NATO u našem slučaju s protivpravnom vojnom intervencijom 1999. Ovim je Rusija proizvela ključne posledice za svoj međunarodni položaj, za buduće globalne odnose i rizike njihovog daljeg razvoja, te istovremeno otvorila temu novog svetskog poretka.
Mir, koji, nažalost, nije na vidiku, pominju još samo retki optimisti i zabrinuti ljudi, jer realno stanje i dalje ne daje nade za takvo rešenje. Obe strane još nisu ostvarile pozicije koje vode bar u prekid vatre i primirje. Uspeh na frontu je ključni faktor i argument za odluke o mogućim novim potezima u pravcu uključenja diplomatije i politike. Sve se i dalje odvija iza scene i u funkciji izbegavanja globalne katastrofe. Za okončanje rata još nema realne podloge, zato što zaraćene strane pokušavaju da, na frontu, obezbede elemente za što povoljniju pregovaračku poziciju. U svakom slučaju, mir će i nadalje zavisiti od projekcije nove bezbednosne arhitekture u Evropi, dalje dinamike u odnosima rivalskih grupacija i bezbednosnih garancija Rusiji. Sigurno je jedino da, kad se mir uspostavi, više nećemo imati Evropu i Ukrajinu kakve su bile do rata. U ovom trenutku važnu ohrabrujuću novinu predstavlja aktivno diplomatsko uključenje Kine, koja, kao nesporna globalna sila van sukoba, jedina ima instrumente za pozitivnu komunikaciju s glavnim akterima, počev od Moskve, i s globalnim efektima.

Kao jedan od uzroka rata pomenuli ste i širenje NATO-a na istok, uprkos protivljenju Rusije. To širenje se, međutim, nastavlja. Nedavno je u članstvo primljena dugo neutralna Finska, sad je na redu, takođe neutralna, Švedska, a u Severnoatlantskoj alijansi i dalje računaju na priključenje Ukrajine, pa i Moldavije… Čemu to vodi: jačanju opšte bezbednosti i mira, kako se tvrdi u štabu NATO-a u Briselu, ili svetskoj nestabilnosti i mogućem ratu širokih razmera?
Nastavak širenja NATO-a na istok, ulaskom Finske i Švedske, i neodustajanje Alijanse od primanja Ukrajine, Moldavije, pa i Gruzije, jeste nastojanje da se takozvani Kolektivni zapad i njegova ideološko-politička i funkcionalna kohezija u celini ostvare konkretnim i potpunim interesnim obuhvatom evropskog prostora do samog glavnog rivala – Rusije. Tu ne treba isključiti ni naš region, povodom čega je i nova dinamika na terenu oko rešavanja „zaostalih poslova“ – KiM i BiH. Rat u Ukrajini je promovisao NATO u ključni instrument za ostvarivanje i potom održavanje te kohezije, što potvrđuju razvoj, mere i akcije, te i ukupno postavljanje Kolektivnog zapada u vezi s tim ratom. NATO, u slučaju Ukrajine, uprkos tome što nije njegova članica, logistikom, naoružanjem, obukom, deluje vojnopolitički ofanzivno i u funkciji globalnih ciljeva SAD i Kolektivnog zapada, a nasuprot odbrambenom karakteru u Evropi koji mu je u ugovornoj i statusnoj osnovi. Izjava generalnog sekretara Jensa Stoltenberga o razgovorima s Japanom radi otvaranja kancelarije NATO-a u toj zemlji sa idejom ojačavanja partnerstva Alijanse sa državama Azijsko-pacifičkog regiona – Australijom, Novim Zelandom, Japanom i Južnom Korejom – govori o daljoj strateškoj projekciji i ciljevima NATO-a u aktuelnom globalnom nadmetanju. Otuda i tekući razvoj ukazuje da je rizik proširenja rata izvesniji od željenog mira. Dok s druge strane samo konkretno učešće u ratu dominantne nuklearne sile Rusije dovoljno govori kako o strateškim intencijama, tako i potencijalnim rizicima. Uostalom, to najbolje ilustruje nova trka u naoružanju globalnog karaktera, pomenute tendencije širenja rata prema Pacifiku s globalnim karakteristikama, nova vojnopolitička pregrupisavanja i orijentacije na ratne privrede u najširem smislu.
Sve je prisutnije uverenje da će kraj rata u Ukrajini ozvaničiti i kraj unipolarnog sveta u kojem je dosad dominirala jedna sila – Sjedinjene Američke Države, i uspostavljanje novog globalnog poretka s više glavnih „igrača“. Kako bi mogao da izgleda taj novi svet i šta će biti njegovi temelji, odnosno pravila po kojima će funkcionisati?
Mislim da je samim otpočinjanjem ukrajinskog rata globalni poredak već krenuo u ubrzano formiranje na bazi globalne multipolarnosti. Naime, ovaj rat potvrđuje da je dominacija jedne supersile okončana i sa time unipolarni svet, jer na terenu imamo direktan sukob Rusije s Kolektivnim zapadom s jedne, i već podeljen svet oko toga s druge strane. Glavni indikatori podele su otpori politici sankcija Zapada protiv Rusije i njene potpune izolacije i nova geopolitička pregrupisavanja na Bliskom istoku i u Zalivu, sa Saudijskom Arabijom i Iranom na čelu, zatim u Africi, Latinskoj Americi, Aziji.
Podela ide u načelu definisanim ideološko-političkim suprotstavljenim pozicijama između zapadnog modela poretka liberalne demokratije „prema pravilima“ i ovog još važećeg na Povelji UN, međunarodnom pravu i njegovim principima. To ilustruje nova kineska diplomatska strategija prema Bliskom istoku, Zalivu, Africi, Latinskoj Americi, njenom okruženju, kao i njen aktuelni angažman u svojstvu globalne sile u definisanju mirovnog procesa u Ukrajini upravo na tim principima. Radi punog razumevanja o čemu se radi, podsećam na svojevremenu Stoltenbergovu izjavu u vezi s ratom u Ukrajini da „Rusija i Kina ugrožavaju poredak koji je ustanovio Zapad“. Najtačnije rečeno, u toku je početak raspleta sa utvrđivanjem elemenata u već multipolarnom svetu na kojima će počivati novi raspored i uticaj velikih sila na globalnoj sceni: SAD, Kine, Rusije, Indije, a prema kriterijumu tvrde moći (nuklearni potencijal, veličina, stanovništvo, ekonomski potencijali i resursi itd.) i s time u vezi dometi ideološko-političke osnove u globalnom pristupu. Potom sledi odgovarajuće grupisanje u podeljenom svetu i uspostava nove ravnoteže snaga, kao baze funkcionisanja novog poretka.
Vaša je teza da je 2008, kao godina ekonomske krize, bila prelomna u preobličavanju aktuelnog međunarodnog poretka. Recite nam argumente za takav stav?
Naprosto desile su se promene sa uvodom u kasnija globalna pomeranja. U SAD su demokrate povratile vlast s prvim crnim predsednikom i uvodom u ideološke postulate sada vladajućeg liberalno-demokratskog modela prema „pravilima“ na kome sadašnja administracija SAD zasniva svoju globalnu strategiju povratka i ostanka na čelu sveta. Obnovljena Rusija je prvi put posle 1989. direktno vojno intervenisala u Gruziji priznanjem otcepljenih Abhazije i Južne Osetije. Kina je najavila globalni uticaj i nastup preko projekta „Pojas i put“, a EU ušla u krizu evrozone sa strukturnim izazovima i centrifugalnim tendencijama (izlazak Velike Britanije) koji su zaustavili dalju dinamiku unutrašnjih i spoljnih integrativnih procesa s trajanjem i posledicama do danas. Glavna posledica ovih promena je multipolarnost „u praksi“ koja danas determiniše globalne međunarodne odnose.

Jačanje strateškog partnerstva Rusije i Kine je svakako jedna od velikih promena novijeg vremena. Koliko je ono važno za ostatak sveta koji nije pod jačom kontrolom i uticajem Kolektivnog zapada?
Partnerstvo ovih dvaju sila se logično nametnulo onog trenutka kada SAD nisu prihvatile novonastalu multipolarnost i podelu globalne suprematije sa rivalima Kinom i Rusijom i ove stavile na vrh glavnih rivala u svakom smislu. Konkretizovano je američkom strategijom objedinjavanja „demokratskog“ sveta u kome nema mesta za ove sile. Time je partnerstvo Moskve i Pekinga dobilo funkciju odbrane i odvraćanja s globalnim značenjem. Rat u Ukrajini je angažmanom Kolektivnog zapada u njemu to sada jasno i definisao, a nedavna poseta kineskog predsednika Sija Rusiji, sa svim poznatim karakteristikama i rezultatima, to i uobličila u strategiju s globalnim značenjem u kojoj ovo partnerstvo postaje stožer okupljanja „odbačenih“ iz prostora Globalnog juga. Rezultat Sijeve posete Moskvi je i definisanje platforme za nastup Kine i Rusije koja u osnovi ima zalaganje za očuvanje međunarodnog poretka na Povelji UN, međunarodnom pravu i njegovim principima.
U vezi s tim je i pitanje o budućnosti BRIKS-a, čiji je ekonomski potencijal ogroman, ali i politička snaga. Očekujete li uskoro masovnije pristupanje zemalja iz čitavog sveta tom savezu?
Funkcija BRIKS-a u gradnji novog poretka, već izvesno vreme, dobija na težini i dinamici. Deo je i mozaika globalne podele o čemu je napred bilo reči. Već sada podaci neumoljivo potvrđuju da je BRIKS skinuo G7 s prvog mesta na globalnoj razvojnoj sceni. Sa izvesnim proširenjem to bi ubuduće postajalo još ubedljivije budući da je lista kandidata za pristupanje sve duža, pored već evidentiranih Irana, Alžira, Egipta, Argentine, Meksika, S. Arabije, UAE. BRIKS nudi dve stvari koje mu značajno podižu globalnu konkurentnost u podeljenom svetu: u političkom smislu bezuslovni pristup uz puno uvažavanje političke suverenosti i nezavisnosti partnera, u ekonomskom – ostvarivu perspektivu u pogledu održivosti, neophodne razvojne dinamike i socijalne stabilnosti. Ukoliko se u narednom periodu i zvanično proširi, dobiće dodatnu globalnu dimenziju imajući u vidu objektivno jačanje resursa proširenjem u razvojnoj, prostornoj i demografskoj sferi, kao i energetskim i tržišno zahtevnim i elementarnim potencijalima.
Šta u neumitnom prepakivanju sveta očekuje Srbiju, kao deo Balkana koji je raskršće dva kontinenta i dodirno mesto dve religije i dve civilizacije, zbog čega je uvek bio interesna sfera velikih sila i zona njihovih sukobljavanja. I imajući posebno u vidu fakat da smo zbog želje za slobodom i čvrstog opredeljenja da budemo svoji na svome imali burnu i krvavu istoriju?
Svakako nužno prilagođavanje datim okolnostima uz odbranu državnih i nacionalnih interesa, kao glavnim kriterijumima u pristupu tom prilagođavanju. Srbija je već na liniji tog prilagođavanja otvorenom miroljubivom politikom i komunikacijom sa svim relevantnim globalnim akterima, naravno uz strateške determinante kojih se drži: prioritetni državni i nacionalni interes očuvanjem države na temu KiM; politička nezavisnost; vojna neutralnost; evropski put. Oko ovoga postoji manje-više varirajući, ali u glavnim crtama prisutan i funkcionalan nacionalni konsenzus. Pri tome imamo u vidu da nam je Balkan s navedenim karakteristikama „usud“ s ponavljanjem istorije u svakom globalnom razračunavanju velikih, što je i danas na sceni, ali i da očuvanje državne i nacionalne samobitnosti nemaju alternativu i u tom kontekstu ni odstupanja od strateških determinanti.
Kad pominjemo Srbiju, odmah se nameće i pitanje sudbine našeg Kosova i Metohije, što se više od dve decenije „knjiži“ kao svetski problem bez dovoljno isticanja da je on nastao zbog grubog kršenja međunarodnog prava i Povelje OUN od zemalja Zapada. Taj isti Zapad, koji nas je bespravno bombardovao, sada, dok traje rat u Ukrajini, pojačava pritisak na Srbiju da se odrekne tog dela svoje teritorije. Kakvo rešenje ovog problema očekujete?
Što se Srbije tiče, po mom mišljenju rešenje za KiM može biti samo političko, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta države Srbije. Međunarodno pravo ostaje jedini merodavan opšti osnov za rešavanje, a onda i Rezolucija 1244, kao konkretna podloga. Rat u Ukrajini je osnažio naše argumente oko značaja poštovanja principa međunarodnog prava, ali i pritisak na Srbiju da se „kosovsko pitanje“ reši van toga, upravo zbog načina kako je otvoreno NATO agresijom mimo međunarodnog prava. Međutim, uveren sam da nema uslova da Srbija odstupi od sopstvene državnosti i konkretnog nacionalnog interesa u vezi s KiM. Naprotiv odlučnost da u tome istraje morala bi da odslikava imperativni strateški nacionalni cilj.
Zapad od Srbije sada zahteva i da uvede sankcije Rusiji i „savetuje“ joj da se manje vezuje za Kinu, s kojom su naši politički i ekonomski odnosi na vrlo visokom nivou i stalno napreduju. Kako gledate na takva zalaganja i šta bi za Srbiju značilo njihovo prihvatanje?
Srbija s Rusijom i Kinom razvija odnose na bazi strateškog partnerstva koji su na ravnopravnoj osnovi i bez političkih uslovljavanja. Obe ove zemlje ne priznaju samoproglašeno „Kosovo“ i poštuju u punom smislu teritorijalni integritet Srbije. To je ključni argument i interes u strateškom poimanju odnosa Srbije sa ovim velikim silama, posebno sada u multipolarnom svetu i uslovima pritisaka i nametanja dinamike oko rešavanja pitanja KiM. Tu su nadalje i strateški interesi vezani za ekonomsko-socijalnu stabilnost i razvoj, energetsku bezbednost itd. Inače, kada je reč o sankcijama, radi se o principijelnom stavu Srbije, svojevremene žrtve nezabeležene sankcione politike, da sankcije ne mogu biti mehanizam za ostvarivanje političkih ciljeva ili rešavanje otvorenih pitanja geopolitičkog karaktera.

NEMOGUĆA MISIJA U Crnoj Gori, na nedavnim predsedničkim izborima, poražen je Milo Đukanović, dugogodišnji promotor antisrpske politike ne samo u odnosu na Srbiju nego i u odnosu na Srbe u Crnoj Gori, što je bitno narušilo tradicionalno prijateljske veze Beograda i Podgorice. Očekujete li sada pozitivne promene? Odlazak Đukanovića je već krupna promena i stvara uslove za novu dinamiku u srpsko-crnogorskim odnosima. Može se očekivati da antisrpska politika i na spoljnom i na unutrašnjem planu u Crnoj Gori postane relikt prošlosti. Ukoliko se to ostvari, otvara se prostor za željenu normalizaciju kako i zaslužuju odnosi inače bratskih naroda. Da li će tako biti ne zavisi od Srbije koja je za to otvorena uprkos razlikama oko nekih strateških pitanja kakvo je recimo odluka Crne Gore da prizna nezavisno „Kosovo“. Ima dobrih najava od novih političkih aktera, ali i razloga za zabrinutost kao što je nedavno glasanje Crne Gore u SE za prijem „Kosova“. Stvari će biti jasnije posle skorih crnogorskih parlamentarnih izbora koji bi trebalo značajno da doprinesu tekućem političkom raspletu. U Bosni i Hercegovini ponovo rastu tenzije, zbog čega izgleda da su u pravu oni koji tu državu smatraju nemogućom misijom. Šta vidite kao glavni izvor tamošnjih napetosti i trvenja, a šta kao političku formulu za, kako bi se reklo, „mirnu Bosnu“? Izvor napetosti je pokušaj da se nametne model države s jednom i nadnacionalnom majorizacijom koji ni pravno ni politički nije moguć za njen opstanak i normalno funkcionisanje. Nažalost, tome doprinosi i određeni strani faktor koji bi trebalo da bude upravo garant mira i stabilnosti. A mir i stabilnost i koliko-toliko normalno funkcionisanje već 28 godina garantuje i ostvaruje formula „tri naroda i dva entiteta“ koju je međunarodnopravno i funkcionalno-politički ustanovio izvorni Dejton. Narušavanje ovoga ne dozvoljava „mirnu Bosnu“. Neće je ni biti ukoliko se pokušaji narušavanja nastave, a strani i domaći BH faktor ne shvati da je i nadalje izvorna „Dejton formula“ jedini garant mira i stabilnosti, a i opstanka BiH kao jedinstvene države.