MAČ – VELIKI MALI PODATAK DEJANA MEDAKOVIĆA

Prilog istoriji i poeziji Beograda

Šta nam je otkrio jedan Medakovićev članak objavljen davne 1965. godine?

Odoše toliki dragoceni ljudi koje smo poznavali – ostala su njihova dela, rasuta po državama, bibliotekama, knjigama, novinama…
Ko će ih sad naslediti? Ko će, umesto njih – maštati, misliti, pisati, znati, davati?
Povod za ova pitanja je jedan članak Dejana Medakovića iz davne 1965. godine. Pronašao sam ga prelistavajući „Politikin“ Kulturni dodatak, kad me nekadašnji urednik zadužio da za pedesetogodišnjicu Dodatka odaberem niz zanimljivih tekstova zanimljivih autora, kao vremeplov tema i imena u poluvekovnoj istoriji tog znamenitog podlistka.
Autor odabranog članka je akademik Dejan Medaković, svestrani pisac i znalac, istoričar umetnosti, profesor i pesnik. Esej „Jedan nepoznati mač sa likom Beograda“ objavio je u „Politici“ 7. novembra 1965. godine.
(Sa Dejanom Medakovićem putovao sam jednom od Beograda do Novog Sada. Od njegove zgrade, u tadašnjoj ulici Proleterskih brigada, pa starim putem, preko Sremskih Karlovaca – on je pripovedao. Otkako smo ušli u auto: Dragi Lakićeviću, u ovoj kući živeo je taj i taj. Znao je svaku kuću, kapiju, česmu, vinograd – ko je projektovao, u kom stilu, čije je bilo, ko je i kako kupio, koliki je bio miraz u arima, a koliki u dukatima…)
Članak počinje razmatranjem pitanja o istoriji Beograda. „Čudna je ta istorija Beograda koju, kako izgleda, još uvek poznajemo isuviše malo. Kao da je neka zla kob rasula podatke o Beogradu na sve strane sveta, otežavajući povezivanje isprekidanih niti trajanja na ovome tlu. Stiče se utisak da je najveći deo beogradske prošlosti tako premoćno posvećen razaranju, odnošenju, otimanju, iščekivanju svih mogućih oblika, koja su vidno nadjačala ona razdoblja beogradske istorije kada se ovde moglo živeti i mirnim gradskim životom.“
Podaci beogradske prošlosti – piše Medaković – rasuti su na sve četiri strane sveta „a naša je dužnost da ih iznađemo, da ih priključimo beogradskoj istoriji, kako bi, koliko je god to moguće, upotpunili sliku velike drame ovoga grada, koji je već vekovima neraskidivi deo naše sudbine i našega pamćenja“. „Mali podatak“ koji Medaković želi da otrgne od zaborava u stvari je veliki. Taj deo članka zaslužuje da se citira u celini. On se bolje ne može ni napisati niti prepričati.
„U budimpeštanskom Narodnom muzeju čuva se jedan turski mač, zarobljen u austro-turskom ratu 1717. godine, možda upravo u vreme kada je princ Evgenije (Savojski) zauzeo Beograd. Nepoznati austrijski ratnik koji ga je oteo turskom vojniku, želeo je da na neki način sačuva uspomenu na svoje učestvovanje u ovom velikom vojnom pohodu, poručivši da mu graver ureže na sečivu mača vedutu Beograda. Ne oslanjajući se isključivo na usmeno kazivanje svoga poručioca, graver je za izradu beogradske vedute upotrebio neku već postojeću graviru Beograda. Najverovatnije, koristio je on delo istoričara Jeronimusa Ortelijusa (Hieronymus Ortelius): Chronologia oder historische beschreibung (Nirnberg, 1602), u kojem ovaj opisuje događaje tzv. petnaestogodišnjeg rata sa Turcima. Gravira na maču, po načinu obrade, slična je izgledu Beograda iz Ortelijusove hronologije, koju je rezao nirnberški slikar i bakrorezac Johan Sibmaher (Johann Siebmacher), izgledu koji postaje uzor za čitav niz kasnijih gravira Beograda štampanih tokom XVII veka. To je uobičajena panorama Beograda, posmatrana sa savske strane, sa kulama i zidovima u predgrađu i gornjim kalemegdanskim gradom. Crtež je rešen linearno, a sama tehnika urezivanja u čelik uslovila je izvesnu oporost i suvoću koja upućuje na prvobitni bakrorez, koji je onom graveru poslužio kao uzor.“

Istoričar umetnosti poseduje mnogo više istorijskih i naučnih podataka i znanja, ali i likovnog sluha za stare stilove različitih epoha, čiji su uzorci retki i teško dostupni, ali velika znanja i obaveštenja izazivaju još veća.
„Ti sjajiš kao iskopan stari mač…, napisao je o Beogradu u svom velikom Lamentu Miloš Crnjanski. Naslutio je pesnik u svojoj vidovitoj slici jedan tačan podatak beogradske prošlosti. Na tom starom, možda čak i iskopanom maču, o kojemu je u ovom prilogu reč, sjaji lik Beograda koji je želeo da upamti jedan nepoznati, tuđi ratnik. Kao u životu toliko puta, pesnik je pretekao arheologa.“
A stari graver anticipirao pesnika.
A sve to objedinio sintezom istorije, umetnosti i pesništva Dejan Medaković, u antologijskom naučnom eseju, idealnom za čitanke i za posebnu nastavnu jedinicu iz školskog predmeta koji bi (po ideji Radivoja Bojičića) trebalo nazvati Beograd.
Ima li šta svetlije i evropskije od ove viteško-umetničke parabole i lekcije o znanju i nauci u dubinama vremena.