МАЧ – ВЕЛИКИ МАЛИ ПОДАТАК ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА

Прилог историји и поезији Београда

Шта нам је открио један Медаковићев чланак објављен давне 1965. године?

Oдоше толики драгоцени људи које смо познавали – остала су њихова дела, расута по државама, библиотекама, књигама, новинама…
Ко ће их сад наследити? Ко ће, уместо њих – маштати, мислити, писати, знати, давати?
Повод за ова питања је један чланак Дејана Медаковића из давне 1965. године. Пронашао сам га прелиставајући „Политикин“ Културни додатак, кад ме некадашњи уредник задужио да за педесетогодишњицу Додатка одаберем низ занимљивих текстова занимљивих аутора, као времеплов тема и имена у полувековној историји тог знаменитог подлистка.
Аутор одабраног чланка је академик Дејан Медаковић, свестрани писац и зналац, историчар уметности, професор и песник. Есеј „Један непознати мач са ликом Београда“ објавио је у „Политици“ 7. новембра 1965. године.
(Са Дејаном Медаковићем путовао сам једном од Београда до Новог Сада. Од његове зграде, у тадашњој улици Пролетерских бригада, па старим путем, преко Сремских Карловаца – он је приповедао. Откако смо ушли у ауто: Драги Лакићевићу, у овој кући живео је тај и тај. Знао је сваку кућу, капију, чесму, виноград – ко је пројектовао, у ком стилу, чије је било, ко је и како купио, колики је био мираз у арима, а колики у дукатима…)
Чланак почиње разматрањем питања о историји Београда. „Чудна је та историја Београда коју, како изгледа, још увек познајемо исувише мало. Као да је нека зла коб расула податке о Београду на све стране света, отежавајући повезивање испрекиданих нити трајања на овоме тлу. Стиче се утисак да је највећи део београдске прошлости тако премоћно посвећен разарању, одношењу, отимању, ишчекивању свих могућих облика, која су видно надјачала она раздобља београдске историје када се овде могло живети и мирним градским животом.“
Подаци београдске прошлости – пише Медаковић – расути су на све четири стране света „а наша је дужност да их изнађемо, да их прикључимо београдској историји, како би, колико је год то могуће, употпунили слику велике драме овога града, који је већ вековима нераскидиви део наше судбине и нашега памћења“. „Мали податак“ који Медаковић жели да отргне од заборава у ствари је велики. Тај део чланка заслужује да се цитира у целини. Он се боље не може ни написати нити препричати.
„У будимпештанском Народном музеју чува се један турски мач, заробљен у аустро-турском рату 1717. године, можда управо у време када је принц Евгеније (Савојски) заузео Београд. Непознати аустријски ратник који га је отео турском војнику, желео је да на неки начин сачува успомену на своје учествовање у овом великом војном походу, поручивши да му гравер уреже на сечиву мача ведуту Београда. Не ослањајући се искључиво на усмено казивање свога поручиоца, гравер је за израду београдске ведуте употребио неку већ постојећу гравиру Београда. Највероватније, користио је он дело историчара Јеронимуса Ортелијуса (Hieronymus Ortelius): Chronologia oder historische beschreibung (Нирнберг, 1602), у којем овај описује догађаје тзв. петнаестогодишњег рата са Турцима. Гравира на мачу, по начину обраде, слична је изгледу Београда из Ортелијусове хронологије, коју је резао нирнбершки сликар и бакрорезац Јохан Сибмахер (Johann Siebmacher), изгледу који постаје узор за читав низ каснијих гравира Београда штампаних током XVII века. То је уобичајена панорама Београда, посматрана са савске стране, са кулама и зидовима у предграђу и горњим калемегданским градом. Цртеж је решен линеарно, а сама техника урезивања у челик условила је извесну опорост и сувоћу која упућује на првобитни бакрорез, који је оном граверу послужио као узор.“

Историчар уметности поседује много више историјских и научних података и знања, али и ликовног слуха за старе стилове различитих епоха, чији су узорци ретки и тешко доступни, али велика знања и обавештења изазивају још већа.
„Ти сјајиш као ископан стари мач…, написао је о Београду у свом великом Ламенту Милош Црњански. Наслутио је песник у својој видовитој слици један тачан податак београдске прошлости. На том старом, можда чак и ископаном мачу, о којему је у овом прилогу реч, сјаји лик Београда који је желео да упамти један непознати, туђи ратник. Као у животу толико пута, песник је претекао археолога.“
А стари гравер антиципирао песника.
А све то објединио синтезом историје, уметности и песништва Дејан Медаковић, у антологијском научном есеју, идеалном за читанке и за посебну наставну јединицу из школског предмета који би (по идеји Радивоја Бојичића) требало назвати Београд.
Има ли шта светлије и европскије од ове витешко-уметничке параболе и лекције о знању и науци у дубинама времена.