Пројектована истина

Афера цурења података

Уместо да цео случај минимизирају и умање штету, низ нелогичности, уз брз излазак у јавност, сугеришу упитаност да ли је уопште у питању обавештајна афера или перфидна америчка информациона операција

У свакој држави, без изузетка, тајна документа обавештајних служби сматрају се најповерљивијим и најчуванијим папирима и подацима, а поверљива документа из америчког обавештајног система осванула су на интернету. Систем који се сматра једним од најбезбеднијих на свету и чија је техничка и организациона заштита сам врх могућности, показао се као потпуно непоуздан. Провала обавештајних информација, па и оних најситнијих, било да је у питању шпијунажа, хаковање, или нешто треће, постаје обавештајна афера. Ако су у питању обавештајна препуцавања великих сила и њихових моћних обавештајних служби, такве афере су редовно глобалне и дуготрајне. Тако није чудо што је информација о дубоком обавештајном продору у амерички обавештајно-безбедносни систем експлодирала као медијска „нуклеарна бомба“. Ко је извршио обавештајни продор и како, преко кога, на почетку се није знало, али у нагађањима, новинарским и стручним, није било никакве дилеме – Руси.
Међутим, у вези са овом новом афером, појавиле су се већ на самом старту, и пре покретања опсежне истраге, нелогичности и дилеме, иако је случај проглашаван за највећи након чувене афере „Абел“ и упоређиван с највећом крађом и објављивањем поверљивих докумената „Викиликс“. Две могућности су се такорећи саме нудиле – „кртица“ и хакери.
Обе могућности асоцирају на неку страну обавештајну службу. За „кртицу“ се подразумева да из неког интереса или под уценом ради за неку страну силу, док су моћни хакери, било да су у питању хакерске групе или појединци, редовно под контролом неке обавештајне службе. Дакле, по свим резонима, бар на почетку, страна обавештајна служба је била у питању, а која би то била ако не руска.
Али обавештајне службе тако не раде.
Већ на први поглед почетне процене да иза свега стоје Руси и њихове обавештајне службе апсолутно падају у воду. Да Руси створе драгоцену обавештајну позицију у обавештајним структурама САД, а онда те драгоцене податке објаве на интернету, то заиста нема везе са елементарном а камоли са обавештајном логиком. Такав извор информација се чува као прави драгуљ и баш нико не би себи одсекао такву могућност због једнократне медијске акције. Његов идентитет се чува херметичком заштитом и пажљивим коришћењем његових информација, како противнички контраобавештајци не би посредно закључили да „кртица“ уопште постоји. Тако је процена да су Руси у питању, како је брзо надувана, тако брзо и спласнула.

СУМЊИВА ЛОГИКА Веома је сумњиво да амерички званичници одмах признају да су објављене информације тачне и да је нанесена велика штета обавештајно-безбедносном систему САД, и још кажу да је само понеки документ коригован. Логично би било настојање да се ствар минимизује, јер ако су претрпели обавештајни удар, потребно је избећи негативне ударце афере. А ако не постоји очекивана логика, треба тражити неку другу. Та друга логика иде у правцу да су ову аферу Американци сами лансирали тако да она треба да изгледа као обавештајна афера, а у ствари је њихова информациона операција. Зато инсистирају да цео свет види нешто што не постоји – обавештајну аферу, а да нико не види оно што постоји – информациону операцију.
Прве информације, које су објављивали „Ројтерс“ и „Вашингтон пост“, односиле су се углавном на обавештајне процене стања украјинске војске и планове САД у пружању помоћи Украјини. Међутим, у медијима је све то приказано као провала планова дуго најављиване украјинске пролетње офанзиве. То би могао бити кључни разлог ове обавештајно-медијске подвале – Руси су се дочепали тајних планова и офанзива мора бити одложена, бар до лета. Прави разлог одустајања је по свему судећи све очитија неспремност украјинске војске за тако нешто, а сада треба западној јавности објаснити зашто нема акције за коју су издвајали оружје и новац.
У низу нелогичности налази се и саопштење да моћне америчке службе не могу да утврде колико је докумената украдено. Није чудно што то не могу да утврде него што то тако брзо објављују. Али и ту постоји логика – то отвара могућност за појављивање нових докумената, како би се пласирале нове подвале и дезинформације. Јер информације које ових дана излазе у јавност носе скривене поруке, па и претње: украјинском руководству, савезницима у антируском фронту, америчким противницима као што су Русија и Кина, државама које се колебају да уђу у антируски фронт, па чак и кључним факторима УН.
Податак „да се прислушкује Зеленски“ је порука комплетном украјинском државном и војном врху да су под строгим надзором и да и не помишљају да ураде нешто супротно од америчких директива и интереса. Информација да америчке обавештајне службе прислушкују и савезнике је порука свима у антируском фронту да САД диктирају колективно понашање, да о том питању Америци ништа не може да промакне, нема колебања нити предомишљања, и сви они који тако нешто покушају биће санкционисани. Податак да су америчке службе извршиле дубок продор у обавештајно-безбедносни систем Русије носи поруку која треба да изазове панику на руској страни, али и да Кину натера на већи опрез и суздржаност када је евентуална помоћ Русији у питању. Документа чак носе и директно упозорење Кини да не може бити тајних испорука наоружања јер ће америчке службе преко својих „кртица“ у руском државном систему одмах све сазнати. Упозорава се чак и генерални секретар УН Антонио Гутереш да је под присмотром и да не сме учинити ни најмањи уступак Русији, чак ни на тему извоза хране за сиромашне и угрожене земље.
Овакав поглед на америчку аферу ствара другачију слику – САД никоме не прете нити шаљу званична упозорења, али то уместо њих раде тајна документа која су „случајно“ процурела у јавност. Тако ова афера добија смисао и функцију о питању интереса САД иако се преко медија нападно инсистира на њеним штетним последицама.
Интересантно је да су у овај пакет докумената убачени и интереси на Балкану, где се покушава помоћу наводних поверљивих информација америчких обавештајних служби доказати да је Србија у тајном договору са САД, и да тајно испоручује (продаје) Украјини убојна средства (ракете за вишецевни лансер ракета). Очекује се да ће ова „информација“ наљутити руску страну и да ће се коначно покидати пријатељске и пословне везе Србије с Русијом, што јесте вишедеценијски амерички циљ.
Намерно и нападно се пренаглашава да су у питању најповерљивији извештаји америчких обавештајних служби и најповерљивији сажеци Националне обавештајне службе са веома ограниченом дистрибуцијом. Таква саопштења треба да максимално појачају уверљивост информација или бар да изазову подозрење и међусобно неповерење код противника, а слепу послушност код савезника.
Брза истрага која ништа не објашњава него још више збуњује јавност.

ПРЕДСТАВА И ПРЕВАРА За крађу поверљивих докумената, врло значајних за безбедност САД, веома брзо је осумњичен и ухапшен такорећи голобради младић Џек Тешеира, припадник Националне гарде у Норт Дајтону у држави Масачусетс. Тек његово хапшење било је прави спектакл, што треба да убеди цео свет да се ради о веома опасној личности која је угрозила Америку. Он помало изазива и сажаљење када онако сићушан у гаћама и мајици несигурно корача према застрашујућем тиму за хапшење, док га на нишану с руком на обарачу држи „вод“ војника под пуном ратном опремом, за сваки случај заклоњени иза оклопног транспортера, као да су на украјинском ратишту а не испред дворишта његове неугледне породичне куће. Па ни то није била довољна безбедносна мера него су му с дистанце наредили да се окрене и корача уназад. Так када је унатрашке прошао борбени транспортер војници су се осмелили да га шчепају и вежу тако да су од тог тренутка били безбедни и они и Америка.
Каква непотребна представа и превара. Хапсе човека осумњиченог за крађу докумената као да пред собом имају најопаснијег терористу типа Карлоса или Бин Ладена. Наравно да то што је наводно љубитељ оружја није разлог за овако претерани опрез него медијска атракција. Зар они мисле да нико, па тако ни ми, не знамо како се хапсе обавештајци и шпијуни, а хапсили смо и њихове. Нисмо користили „тешку артиљерију“, него смо то радили лежерно, у рукавицама. Наши оперативци тајних служби знају како се то ради и шта је приликом хапшења важно. Зато таква хапшења и не врши обична полиција па ни врхунски специјалци, него сами оперативци. Важан је препад, изненађење и потпуна блокада осумњиченог, како не би уништио доказе или не би извршио самоубиство и тако спречио истрагу. Овако, док га они „са сигурне дистанце“ наговарају да се преда и да се скине у гаће како би били сигурни да нема оружје, остављају му могућност да у кући уништи евентуалне доказе. Затим, правило је да се идентитет осумњиченог не открива пре хапшења (јасно је зашто), а они су, по свему судећи, и ту одступили од правила. Док смо пратили шта се збива, читали смо наслове типа „Очекује се хапшење припадника Националне гарде Масачусетса“. Невероватно. Цео случај је чудан и споран, па и само хапшење. Сада читамо наслове попут „Да ли је офанзива украјинске војске уопште могућа“, па из свега није тешко извући закључке.

ШПИЈУНАЖА БЕЗ МОТИВА Мотив збуњује „на квадрат“. Једноставно га нема. Џек краде најповерљивија документа да би их окачио на интернет у својој онлајн-групи од 20-30 људи? А ако се не појаве докази да је радио за неку страну обавештајну службу или организацију, он не може бити третиран као шпијун. Тек два дана након хапшења објављен је кључни податак који је требало објавити када је први пут у медијима споменуто име гардисте Џека Тешеире, да је он пилот прве класе и стручњак за информационе технологије, да је радио у ИТ одељењу обавештајног крила Националне гарде, и да је поверљива документа почео да објављује на интернету у децембру 2022. године. То донекле разјашњава и начин крађе докумената и почетни податак да су документа украдена из Пентагона, ако је Џек имао дозволу за приступ њиховом рачунару и бази података. Судије су наравно одмах схватиле да он није шпијун и да не може бити осуђен за шпијунажу, али то не значи да неће у затвор. Оптужен је за „неовлашћено задржавање и преношење информација о националној одбрани и за неовлашћено уклањање поверљивих информација и материјала“. Иако га тужиоци оптужују по Закону о шпијунажи и за сваку од ова два кривична дела траже казну по десет година, имаће велики проблем приликом доказивања јер то у овом тренутку није шпијунажа па тако ни обавештајна афера.
Заиста је мало вероватно да Џек пре ступања на овакав посао није прошао адекватне безбедносне провере, обуке и припреме, и зато је друга могућност далеко вероватнија – да он као млад Американац није схватао зашто би неки тамо подаци о далекој Украјини или по другим далеким местима на планети били важни за безбедност САД. Ако тако поставимо ствари, онда се намеће питање – ко је овде стварно непромишљен и „глуп“, да ли Џек Тешеира или амерички државни врх који преко својих обавештајних служби покреће непотребне ратове и шири страх и ужас жиром планете.
Прилично чврст закључак да афера са објавом докумената и цурењем података није нанела готово никакву штету САД и да би у ствари могла бити корисна за преношење порука упозорења савезницима и непријатељима, појачава сумњу да је све то заправо њихова информациона операција. Да ли су само искористили Џекову наивност и младост ако је он стварно понешто објавио, па су они наставили „информациону игру“ пласирањем дезинформација или је он од почетка с њима у договору и само вешто глуми наивца, можда ћемо некада сазнати а можда и нећемо. Јер не улази се тек тако у базу обавештајних података како то сада сервиране информације о „цурењу информација“ приказују.
Уосталом, кога на Западу више занима права истина? Истина више заиста није важна. Важна је она пројектована, снажно медијски подржана преко моћних медијских кућа. Видимо да су „Ројтерс“ и „Вашингтон пост“ први укључени, а накнадно су се придружили стари медијски манипулатори „Гардијан“ и Би-Би-Си.