Projektovana istina

Afera curenja podataka

Umesto da ceo slučaj minimiziraju i umanje štetu, niz nelogičnosti, uz brz izlazak u javnost, sugerišu upitanost da li je uopšte u pitanju obaveštajna afera ili perfidna američka informaciona operacija

U svakoj državi, bez izuzetka, tajna dokumenta obaveštajnih službi smatraju se najpoverljivijim i najčuvanijim papirima i podacima, a poverljiva dokumenta iz američkog obaveštajnog sistema osvanula su na internetu. Sistem koji se smatra jednim od najbezbednijih na svetu i čija je tehnička i organizaciona zaštita sam vrh mogućnosti, pokazao se kao potpuno nepouzdan. Provala obaveštajnih informacija, pa i onih najsitnijih, bilo da je u pitanju špijunaža, hakovanje, ili nešto treće, postaje obaveštajna afera. Ako su u pitanju obaveštajna prepucavanja velikih sila i njihovih moćnih obaveštajnih službi, takve afere su redovno globalne i dugotrajne. Tako nije čudo što je informacija o dubokom obaveštajnom prodoru u američki obaveštajno-bezbednosni sistem eksplodirala kao medijska „nuklearna bomba“. Ko je izvršio obaveštajni prodor i kako, preko koga, na početku se nije znalo, ali u nagađanjima, novinarskim i stručnim, nije bilo nikakve dileme – Rusi.
Međutim, u vezi sa ovom novom aferom, pojavile su se već na samom startu, i pre pokretanja opsežne istrage, nelogičnosti i dileme, iako je slučaj proglašavan za najveći nakon čuvene afere „Abel“ i upoređivan s najvećom krađom i objavljivanjem poverljivih dokumenata „Vikiliks“. Dve mogućnosti su se takoreći same nudile – „krtica“ i hakeri.
Obe mogućnosti asociraju na neku stranu obaveštajnu službu. Za „krticu“ se podrazumeva da iz nekog interesa ili pod ucenom radi za neku stranu silu, dok su moćni hakeri, bilo da su u pitanju hakerske grupe ili pojedinci, redovno pod kontrolom neke obaveštajne službe. Dakle, po svim rezonima, bar na početku, strana obaveštajna služba je bila u pitanju, a koja bi to bila ako ne ruska.
Ali obaveštajne službe tako ne rade.
Već na prvi pogled početne procene da iza svega stoje Rusi i njihove obaveštajne službe apsolutno padaju u vodu. Da Rusi stvore dragocenu obaveštajnu poziciju u obaveštajnim strukturama SAD, a onda te dragocene podatke objave na internetu, to zaista nema veze sa elementarnom a kamoli sa obaveštajnom logikom. Takav izvor informacija se čuva kao pravi dragulj i baš niko ne bi sebi odsekao takvu mogućnost zbog jednokratne medijske akcije. Njegov identitet se čuva hermetičkom zaštitom i pažljivim korišćenjem njegovih informacija, kako protivnički kontraobaveštajci ne bi posredno zaključili da „krtica“ uopšte postoji. Tako je procena da su Rusi u pitanju, kako je brzo naduvana, tako brzo i splasnula.

SUMNJIVA LOGIKA Veoma je sumnjivo da američki zvaničnici odmah priznaju da su objavljene informacije tačne i da je nanesena velika šteta obaveštajno-bezbednosnom sistemu SAD, i još kažu da je samo poneki dokument korigovan. Logično bi bilo nastojanje da se stvar minimizuje, jer ako su pretrpeli obaveštajni udar, potrebno je izbeći negativne udarce afere. A ako ne postoji očekivana logika, treba tražiti neku drugu. Ta druga logika ide u pravcu da su ovu aferu Amerikanci sami lansirali tako da ona treba da izgleda kao obaveštajna afera, a u stvari je njihova informaciona operacija. Zato insistiraju da ceo svet vidi nešto što ne postoji – obaveštajnu aferu, a da niko ne vidi ono što postoji – informacionu operaciju.
Prve informacije, koje su objavljivali „Rojters“ i „Vašington post“, odnosile su se uglavnom na obaveštajne procene stanja ukrajinske vojske i planove SAD u pružanju pomoći Ukrajini. Međutim, u medijima je sve to prikazano kao provala planova dugo najavljivane ukrajinske proletnje ofanzive. To bi mogao biti ključni razlog ove obaveštajno-medijske podvale – Rusi su se dočepali tajnih planova i ofanziva mora biti odložena, bar do leta. Pravi razlog odustajanja je po svemu sudeći sve očitija nespremnost ukrajinske vojske za tako nešto, a sada treba zapadnoj javnosti objasniti zašto nema akcije za koju su izdvajali oružje i novac.
U nizu nelogičnosti nalazi se i saopštenje da moćne američke službe ne mogu da utvrde koliko je dokumenata ukradeno. Nije čudno što to ne mogu da utvrde nego što to tako brzo objavljuju. Ali i tu postoji logika – to otvara mogućnost za pojavljivanje novih dokumenata, kako bi se plasirale nove podvale i dezinformacije. Jer informacije koje ovih dana izlaze u javnost nose skrivene poruke, pa i pretnje: ukrajinskom rukovodstvu, saveznicima u antiruskom frontu, američkim protivnicima kao što su Rusija i Kina, državama koje se kolebaju da uđu u antiruski front, pa čak i ključnim faktorima UN.
Podatak „da se prisluškuje Zelenski“ je poruka kompletnom ukrajinskom državnom i vojnom vrhu da su pod strogim nadzorom i da i ne pomišljaju da urade nešto suprotno od američkih direktiva i interesa. Informacija da američke obaveštajne službe prisluškuju i saveznike je poruka svima u antiruskom frontu da SAD diktiraju kolektivno ponašanje, da o tom pitanju Americi ništa ne može da promakne, nema kolebanja niti predomišljanja, i svi oni koji tako nešto pokušaju biće sankcionisani. Podatak da su američke službe izvršile dubok prodor u obaveštajno-bezbednosni sistem Rusije nosi poruku koja treba da izazove paniku na ruskoj strani, ali i da Kinu natera na veći oprez i suzdržanost kada je eventualna pomoć Rusiji u pitanju. Dokumenta čak nose i direktno upozorenje Kini da ne može biti tajnih isporuka naoružanja jer će američke službe preko svojih „krtica“ u ruskom državnom sistemu odmah sve saznati. Upozorava se čak i generalni sekretar UN Antonio Gutereš da je pod prismotrom i da ne sme učiniti ni najmanji ustupak Rusiji, čak ni na temu izvoza hrane za siromašne i ugrožene zemlje.
Ovakav pogled na američku aferu stvara drugačiju sliku – SAD nikome ne prete niti šalju zvanična upozorenja, ali to umesto njih rade tajna dokumenta koja su „slučajno“ procurela u javnost. Tako ova afera dobija smisao i funkciju o pitanju interesa SAD iako se preko medija napadno insistira na njenim štetnim posledicama.
Interesantno je da su u ovaj paket dokumenata ubačeni i interesi na Balkanu, gde se pokušava pomoću navodnih poverljivih informacija američkih obaveštajnih službi dokazati da je Srbija u tajnom dogovoru sa SAD, i da tajno isporučuje (prodaje) Ukrajini ubojna sredstva (rakete za višecevni lanser raketa). Očekuje se da će ova „informacija“ naljutiti rusku stranu i da će se konačno pokidati prijateljske i poslovne veze Srbije s Rusijom, što jeste višedecenijski američki cilj.
Namerno i napadno se prenaglašava da su u pitanju najpoverljiviji izveštaji američkih obaveštajnih službi i najpoverljiviji sažeci Nacionalne obaveštajne službe sa veoma ograničenom distribucijom. Takva saopštenja treba da maksimalno pojačaju uverljivost informacija ili bar da izazovu podozrenje i međusobno nepoverenje kod protivnika, a slepu poslušnost kod saveznika.
Brza istraga koja ništa ne objašnjava nego još više zbunjuje javnost.

PREDSTAVA I PREVARA Za krađu poverljivih dokumenata, vrlo značajnih za bezbednost SAD, veoma brzo je osumnjičen i uhapšen takoreći golobradi mladić Džek Tešeira, pripadnik Nacionalne garde u Nort Dajtonu u državi Masačusets. Tek njegovo hapšenje bilo je pravi spektakl, što treba da ubedi ceo svet da se radi o veoma opasnoj ličnosti koja je ugrozila Ameriku. On pomalo izaziva i sažaljenje kada onako sićušan u gaćama i majici nesigurno korača prema zastrašujućem timu za hapšenje, dok ga na nišanu s rukom na obaraču drži „vod“ vojnika pod punom ratnom opremom, za svaki slučaj zaklonjeni iza oklopnog transportera, kao da su na ukrajinskom ratištu a ne ispred dvorišta njegove neugledne porodične kuće. Pa ni to nije bila dovoljna bezbednosna mera nego su mu s distance naredili da se okrene i korača unazad. Tak kada je unatraške prošao borbeni transporter vojnici su se osmelili da ga ščepaju i vežu tako da su od tog trenutka bili bezbedni i oni i Amerika.
Kakva nepotrebna predstava i prevara. Hapse čoveka osumnjičenog za krađu dokumenata kao da pred sobom imaju najopasnijeg teroristu tipa Karlosa ili Bin Ladena. Naravno da to što je navodno ljubitelj oružja nije razlog za ovako preterani oprez nego medijska atrakcija. Zar oni misle da niko, pa tako ni mi, ne znamo kako se hapse obaveštajci i špijuni, a hapsili smo i njihove. Nismo koristili „tešku artiljeriju“, nego smo to radili ležerno, u rukavicama. Naši operativci tajnih službi znaju kako se to radi i šta je prilikom hapšenja važno. Zato takva hapšenja i ne vrši obična policija pa ni vrhunski specijalci, nego sami operativci. Važan je prepad, iznenađenje i potpuna blokada osumnjičenog, kako ne bi uništio dokaze ili ne bi izvršio samoubistvo i tako sprečio istragu. Ovako, dok ga oni „sa sigurne distance“ nagovaraju da se preda i da se skine u gaće kako bi bili sigurni da nema oružje, ostavljaju mu mogućnost da u kući uništi eventualne dokaze. Zatim, pravilo je da se identitet osumnjičenog ne otkriva pre hapšenja (jasno je zašto), a oni su, po svemu sudeći, i tu odstupili od pravila. Dok smo pratili šta se zbiva, čitali smo naslove tipa „Očekuje se hapšenje pripadnika Nacionalne garde Masačusetsa“. Neverovatno. Ceo slučaj je čudan i sporan, pa i samo hapšenje. Sada čitamo naslove poput „Da li je ofanziva ukrajinske vojske uopšte moguća“, pa iz svega nije teško izvući zaključke.

ŠPIJUNAŽA BEZ MOTIVA Motiv zbunjuje „na kvadrat“. Jednostavno ga nema. Džek krade najpoverljivija dokumenta da bi ih okačio na internet u svojoj onlajn-grupi od 20-30 ljudi? A ako se ne pojave dokazi da je radio za neku stranu obaveštajnu službu ili organizaciju, on ne može biti tretiran kao špijun. Tek dva dana nakon hapšenja objavljen je ključni podatak koji je trebalo objaviti kada je prvi put u medijima spomenuto ime gardiste Džeka Tešeire, da je on pilot prve klase i stručnjak za informacione tehnologije, da je radio u IT odeljenju obaveštajnog krila Nacionalne garde, i da je poverljiva dokumenta počeo da objavljuje na internetu u decembru 2022. godine. To donekle razjašnjava i način krađe dokumenata i početni podatak da su dokumenta ukradena iz Pentagona, ako je Džek imao dozvolu za pristup njihovom računaru i bazi podataka. Sudije su naravno odmah shvatile da on nije špijun i da ne može biti osuđen za špijunažu, ali to ne znači da neće u zatvor. Optužen je za „neovlašćeno zadržavanje i prenošenje informacija o nacionalnoj odbrani i za neovlašćeno uklanjanje poverljivih informacija i materijala“. Iako ga tužioci optužuju po Zakonu o špijunaži i za svaku od ova dva krivična dela traže kaznu po deset godina, imaće veliki problem prilikom dokazivanja jer to u ovom trenutku nije špijunaža pa tako ni obaveštajna afera.
Zaista je malo verovatno da Džek pre stupanja na ovakav posao nije prošao adekvatne bezbednosne provere, obuke i pripreme, i zato je druga mogućnost daleko verovatnija – da on kao mlad Amerikanac nije shvatao zašto bi neki tamo podaci o dalekoj Ukrajini ili po drugim dalekim mestima na planeti bili važni za bezbednost SAD. Ako tako postavimo stvari, onda se nameće pitanje – ko je ovde stvarno nepromišljen i „glup“, da li Džek Tešeira ili američki državni vrh koji preko svojih obaveštajnih službi pokreće nepotrebne ratove i širi strah i užas žirom planete.
Prilično čvrst zaključak da afera sa objavom dokumenata i curenjem podataka nije nanela gotovo nikakvu štetu SAD i da bi u stvari mogla biti korisna za prenošenje poruka upozorenja saveznicima i neprijateljima, pojačava sumnju da je sve to zapravo njihova informaciona operacija. Da li su samo iskoristili Džekovu naivnost i mladost ako je on stvarno ponešto objavio, pa su oni nastavili „informacionu igru“ plasiranjem dezinformacija ili je on od početka s njima u dogovoru i samo vešto glumi naivca, možda ćemo nekada saznati a možda i nećemo. Jer ne ulazi se tek tako u bazu obaveštajnih podataka kako to sada servirane informacije o „curenju informacija“ prikazuju.
Uostalom, koga na Zapadu više zanima prava istina? Istina više zaista nije važna. Važna je ona projektovana, snažno medijski podržana preko moćnih medijskih kuća. Vidimo da su „Rojters“ i „Vašington post“ prvi uključeni, a naknadno su se pridružili stari medijski manipulatori „Gardijan“ i Bi-Bi-Si.