КАКО ЈЕ У БИЦИ ЗА УГЉЕДАР ПАЛА САУДИЈСКА АРАБИЈА

Рат који је окончао Амерички век

Борба за „слободу и демократију“, као срж „америчких вредности“, већ 80 година је окосница америчких ратова широм планете. Данас, такав концепт доживљава низ пораза у незападном свету. Да ли је америчка елита учила из својих грешака? Шта из прошлости америчког интервенционизма можемо научити о америчком ангажману у Украјини, у рату против Русије? Неке одговоре на та питања нам нуди нова књига професора Ендрјуа Бачевића „О протраћеној прошлости“

Линија фронта на истоку Европе месецима се не помера. Међутим, непознати „народни песник“, како српској традицији и доликује, доскочио је малодушности дела српске јавности која с нестрпљењем чека суворовско-жуковско сатирање непријатеља и „експертима“ који сеире над спорим напредовањем руске армије. Народна умотворина каже: У бици за Угљедар је „пала“ Саудијска Арабија, у бици за Соледар (Субсахарска) Африка, а у бици за Артјомовск Латинска Америка. Српско друштво и његов „песник“ су са евроазијске карауле боље видели и лакше разумели да је „фронт“ епохалног сукоба у Украјини читава планета, а да зараћене стране никако нису само Украјина и Русија. Специјална војна операција је само параван, који своди актуелни сукоб на ниво конвенционалних представа западне јавности о свету, као што је и доношење одлука о судбини планете одавно истиснуто из институција послератног поретка и премештено у билатералне односе међу земљама којима је доста америчке хегемоније.
Ако руска „велика стратегија“ остаје „загонетка увијена у мистерију унутар енигме“, њени домети су евидентни. Док су Американци полако крунили свој ореол „заштитнице слободе и демократије“ у низу војних интервенција после 1945, Руси су интервенцијом у Сирији и Специјалном војном операцијом у Украјини стекли симпатије слободног света.
Биланс америчке спољне политике за последњих пола века сумирао је републикански сенатор са Флориде Марко Рубио. Коментаришући потписивање споразума Кине и Бразила о трговини у домаћим валутама, „звонио је за опело америчкој хегемонији“ како пише кинески „Глобал тајмс“. „За пет година нећемо морати да причамо о санкцијима, зато што ће толико земаља трговати у валутама које нису долар, да нећемо моћи да уведемо санкције никоме“, казао је Рубио за „Фокс њуз“. Као што су на случају агресије на СР Југославију „пали“ међународно право и Уједињене нације, тако данас савез Русије и Кине руши Бретонвудски финансијски поредак – најжилавијег од свих америчких кербера.
Много је разлога који воде ка краху америчке доларске доминације, после које ће Америци остати само сирова сила, која сигурно треба да забрињава, будући да су САД једине које су заправо употребиле атомско наоружање, што увек треба имати на уму. Дедоларизација ће постати и процес демаскирања тог Левијатана, који се лажно представљао као „земља слободних и дом храбрих“. Када Америци не буде остало ништа осим носача авиона и нуклеарног арсенала, хоће ли „добробит човечанства“ бити и даље главна преокупација тријумвирата Беле куће, Пентагона и Волстрита, или ће покушати да читав свет претворе у један велики Гвантанамо?

НЕСУОЧАВАЊЕ С ОДГОВОРНОШЋУ Једна од вредности Америке, које с временом постају све малобројније, јесте капацитет дела њене академске елите да преиспитује владајуће наративе. Међу онима који су годинама радили на демаскирању Левијатана је Ендрју Бачевић. Као историчар, професор емеритус на Бостонском универзитету и пензионисани пуковник чији је син погинуо 2007. током америчке окупације Ирака са чином поручника америчке војске, Бачевић својом биографијом и истрајном критиком америчког интервенционизма и обимним историографским радом, у коме не зазире од уплива у актуелни историјски тренутак, оставља драгоцено сведочанство о „великој дегенерацији“ САД. Његова најновија књига „О протраћеној прошлости“ (On shedding an obsolete past) је збирка есеја које је објављивао на порталу „Том диспеч“ од времена доласка председника Трампа на власт па до прошле године.
Под термином „прошлост“ у наслову књиге Бачевић не подразумева голи попис историјских чињеница, већ начин на који су америчке елите, па следствено и амерички народ, одабрали да се сећају. У сржи тог начина сећања лежи „наратив тријумфализма“, како Бачевић објашњава суштински манихејско виђење света америчког, оригинално евангелистичког, друштва. Од геноцида над домороцима, преко бацања атомских бомби на Јапан, па до последњих интервенција у бившој Југославији и на Блиском истоку, америчке елите никада нису суочене са одговорношћу за почињена дела, што је перпетуирало њихово самоубеђење о исправности и праведности. Сада, каже Бачевић, више није реч само о „застарелом“ већ и о „контрапродуктивном наративу“.
Исправност Бачевићеве тезе може се најбоље проверити на примеру скандалозног односа председника Бајдена према Саудијској Арабији. У предизборној кампањи, Бајден је претио да ће дугогодишњег савезника САД претворити у „парију“ због наводне умешаности саудијског принца Бин Салмана у убиство новинара „Вашингтон поста“ Џамала Кашогија. „Саудијска Арабија не поседује ниједну вредност која би је искупила“, говорио је у предизборној кампањи. Да ли се радило о апсолутној заслепљености Трампом, који је умео да нађе заједнички језик са саудијском династијом, или о аматеризму, судиће историја. Али је чињеница да убеђеност Бајдена и његовог тима да се може на тај начин поигравати са земљом која обезбеђује темељ вредности долара и представља геостратешког савезника првог реда, указује да су америчке елите убеђене у неминовност свог тријумфа („наратив тријумфализма“) који је сада „контрапродуктиван“. Процеп у америчко-саудијском односу искористили су Кина и Русија, који су помирили Блиски Исток, анулирајући тиме америчке интересе. Ето „контрапродуктивности“.
Када је дошао на власт, Бајден је одбацио свој став из предизборне кампање, ублаживши реторику, наводећи да је потребно „рекалибрирати“ односе између САД и Саудијске Арабије. Како је бивши дугогодишњи директор за политичко планирање у Стејт департменту Денис Рос објаснио: „Ово је типични пример ситуације у којој морате вешто балансирати између својих вредности и својих интереса.“ Другим речима, требало је да Бајден одмереније наступи према крунском принцу Саудијске Арабије. Јер је, како Бачевић објашњава, Саудијска Арабија потребна Америци. Зашто јој је потребна? Рационално гледано: потребна јој је као велики резервоар нафте, и као дежурни полицајац који треба да обуздава Иран и представља брану Кини. Али заправо, наставља Бачевић са објашњењем, Саудијска Арабија је потребна САД из истог разлога из ког им је потребно да остану део Северноатлантске алијансе, из истог разлога из ког морају бранити друге савезнике, из ког морају да одржавају прекоморске базе, да годишње троше милијарде долара на наоружање, да улазе у ратове без краја и конца, да троше хиљаде милијарди долара годишње на оно што се дефинише као „национална сигурност“.
Да бисмо разумели овај рацио, морамо се позвати на култну Бачевићеву књигу „Вашингтонска правила“, у којој је постављен теоријски оквир за разумевање војног аспекта америчког хегемонизма. За разлику од других војски великих империја, објашњава Бачевић, америчка војска никада није имала конзистентну доктрину, ни у погледу тактике, ни у погледу типа наоружања, а за дуго време чак ни у погледу „резервоара“ из ког се црпе људски ресурси (некад су то били наоружани грађани, а некада професионалци). Француска империја се ослањала на „наоружане масе“, надахнуте идеалима Француске револуције, Русија се такође ослањала на „наоружане масе“, али неретко у комбинацији са „тактичком флексибилношћу и одважном оперативношћу“, које су превасходно одликовале Немачку у периоду од 1860-их до 1940-их и Израел од 1948. до 1973, док су се Британци ослањали на супериорну флоту, растегнуту између испостава од Гибралтара и Рта Добре наде до Сингапура и Хонгконга.

ВАШИНТОНСКО СВЕТО ТРОЈСТВО Међутим, Американци су једини континуитет, а према Бачевићевом суду без покрића на терену, исказали у неприкосновеном поштовању начела „светог тројства“ вашингтонске врхушке: убеђење да је за постизање минимума међународног мира и поретка потребно одржавати глобално војно присуство Америке, због чега се војска мора конфигурисати тако да се омогући глобална пројекција моћи, а све са циљем да се на постојеће или претпостављене претње таквом поретку може одговорити кроз глобални интервенционизам.
Ово вашингтонско „свето тројство“ у комбинацији са вашингтонским „вјерују“ (како Бачевић назива „наратив тријумфализма“) чине срж „вашингтонских правила“ на која мора пристати свако ко жели да се „пита“ у САД. „Свето тројство“ вашингтонске „мочваре“ обезбеђује логистичку подршку за спровођење доктрине о америчкој изузетности, која је разрађена кроз „наратив тријумфализма“ односно типично америчког манихејског погледа на светска дешавања.
И ту Бачевић долази до кључног доприноса збирке есеја „О протраћеној прошлости“ разумевању америчке политике – до тезе о „Веома дугом рату“. „Веома дуги рат“ (Very Long War) трајао је од 1965, и приспећа америчких трупа у Јужни Вијетнам, до 2021. и америчког повлачења из Авганистана. Да, Берлински зид јесте пао 1989. године. Како се онда може поредити нешто што се збило пре и после тако кључног догађаја? Међутим, Бачевић тврди да, док је 1989. била година великих превирања за земље бившег Варшавског уговора, бивше Југославије и Русију, за Америку није променила ништа.
Зашто?
Зато што је ускратила могућност америчкој елити да „учи“! Под „учењем“ Бачевић подразумева да се на основу искуства трагичног и поражавајућег рата у Вијетнаму разради стратегија која би спречила сличан фијаско у будућности. Година 1989. била је за Америку награда за фаталне грешке њене елите. У том смислу, природа „крсташког рата“ против комунизма била је у својој суштини иста као природа Глобалног рата против тероризма (2001–2021). „Пођимо од чињенице да ни опстанак Републике Вијетнам (Јужног Вијетнама) 1960-их, нити протеривање талибана после 11. септембра, нису били ни на који начин витални за америчке националне интересе. Оба рата су поведена да би се подупрла теза о глобалном значају Сједињених Америчких Држава“, пише Бачевић.
Шта поред чињенице да су оба рата били историјско очитавање хибриса америчких елита везује интервенције у Вијетнаму и Авганистану? Одсуство компетентног политичког сагледавања ситуације, одсуство компетентности официрског кадра који није могао да разуме природу рата који му је поверен да води, неутемељено ослањање на технолошку супериорност америчког оружја, прекомерна примена ватрене моћи која је жестила домаће становништво, покушај изградње националних држава који су резултирали у изградњи корумпираних режима, немогућност да се у укупну стратегију урачуна спремност домаћег становништва да се бори за опстанак и спремност противничких војски да непријатеље надиграју спремношћу да умру за своју отаџбину. И у случају Авганистана и у случају Вијетнама, „плаћена цена је далеко надилазила било какву корист“, закључио је Бачевић.
На крају, пита Бачевић, ко је на међуизборима 2022. од републиканских или демократских кандидата поставио питање о скандалозном краху америчког рата у Авганистану? Нико! Питање о производњи авганистанског опијума који је био темељ светске производње хероина под америчким патронатом није ни изблиза изазвало интересовање западне јавности које завређује.
Уколико бисмо занемарили спорадичне ратове, као што је нпр. Свињски рат против Британије у Канади 1859. или Корејски рат (1950–1953), Америка је водила пет великих ратова: Рат за независност, Грађански рат, Први светски рат, Други светски рат и Веома дугачки рат. Међутим, тек са победом у Другом светском рату и легитимисањем свих оних представа о изузетности које су од 17. века англофоне и германофоне елите на америчком континенту гајиле, наступа Америка као Левијатан који проглашава ширење слободе и демократије својим светим задатком, чиме правда своју политику глобалног војног присуства, глобалне пројекције моћи и глобалног интервенционизма. То „свето тројство“ било је окосница разлога за ратове у Вијетнаму и Авганистану, и све оне ратове који су вођени између ова два. И та политика је доживела крах под Бајденовом администрацијом, срамотним повлачењем из Кабула 2021. године.

ГЕОПОЛИТИЧКА НЕУМОЉИВОСТ Немогућност америчких елита да „уче“ показаће се кобном по њихове интересе у Украјини. Војска САД није од Грађанског рата имала искуство у вођењу фронталне борбе коју је Русија у Украјини наметнула, што доводи у питање компетентност официрског кадра САД који командује украјинским снагама. Покушај изградње националне државе после Мајданског преврата резултирао је, као у случају Вијетнама и Авганистана (или нпр. Федерацији БиХ), формирањем једног дубоко корумпираног режима, а спремност Руса са истока Украјине да се боре до последњег у рату који траје од 2014. године је доказ превида америчких елита.
Напослетку, политичка некомпетентност одликује се суштинским неразумевањем Русије. Или баналном глупошћу. Управо је Вилијам Барнс, актуелни шеф ЦИА, док је био амбасадор у Москви, говорио да је улазак „Украјине у НАТО најцрвенија од свих линија за Русију“. Америчка елита је одлучила да игнорише ова упозорења, укључујући и Барнса. Витални национални интерес који Американци нису имали у Вијетнаму или Авганистану, Руси имају у Украјини, као што је некада Америка имала на Куби (а Кубу је изгубила).
Испоставља се, међутим, да политичко слепило које је одликовало америчке елите у случају Вијетнама и Авганистана далеко надилази слепило исказано у актуелном историјском тренутку. Пуцање америчких интереса „по шавовима“ у Африци, Азији и Латинској Америци сведочи о превиду шире слике коју су Русија, и њени партнери, узели у обзир радећи на крњењу америчке хегемоније. Последњи велики рат који Америка води, рат против Русије, или Рат за глобално наслеђе, испољава све оне мањкавости које је Бачевић у својој књизи потцртао. Сада више у игри нису „вредности“, које данас јесу, а сутра нису, него пука геополитика, чији су закони неумољиви. Амерички век који је дефинисао медијски магнат Хенри Лус 1941. у истоименом есеју, и у чије име су добрим делом америчке елите (са изузетком уског круга око Рузвелта) кренуле у Други светски рат, а артикулисале кроз „вашингтонска правила“ за време администрације Трумана и Ајзенхауера, на свом је измаку. Капацитети за обојене револуције, које су обећавале пут у „амерички век“, радикално су смањени (нарочито после срамотне каскаде неуспеха у Арапском пролећу, а што су показали покушаји у Белорусији или Казахстану, као и подривања режима у Техерану прошле године и у Истанбулу 2016). Играјући на слабости америчке елите, као у џудоу, Русија са партнерима свакодневно остварује успехе на „фронту“. Ко зна, можда у бици за Кијев падну Тексас или Калифорнија? Наравно, то је мало вероватно, баш као и помирење Техерана и Ријада под руско-кинеским патронатом.