KAKO JE U BICI ZA UGLJEDAR PALA SAUDIJSKA ARABIJA

Rat koji je okončao Američki vek

Borba za „slobodu i demokratiju“, kao srž „američkih vrednosti“, već 80 godina je okosnica američkih ratova širom planete. Danas, takav koncept doživljava niz poraza u nezapadnom svetu. Da li je američka elita učila iz svojih grešaka? Šta iz prošlosti američkog intervencionizma možemo naučiti o američkom angažmanu u Ukrajini, u ratu protiv Rusije? Neke odgovore na ta pitanja nam nudi nova knjiga profesora Endrjua Bačevića „O protraćenoj prošlosti“

Linija fronta na istoku Evrope mesecima se ne pomera. Međutim, nepoznati „narodni pesnik“, kako srpskoj tradiciji i dolikuje, doskočio je malodušnosti dela srpske javnosti koja s nestrpljenjem čeka suvorovsko-žukovsko satiranje neprijatelja i „ekspertima“ koji seire nad sporim napredovanjem ruske armije. Narodna umotvorina kaže: U bici za Ugljedar je „pala“ Saudijska Arabija, u bici za Soledar (Subsaharska) Afrika, a u bici za Artjomovsk Latinska Amerika. Srpsko društvo i njegov „pesnik“ su sa evroazijske karaule bolje videli i lakše razumeli da je „front“ epohalnog sukoba u Ukrajini čitava planeta, a da zaraćene strane nikako nisu samo Ukrajina i Rusija. Specijalna vojna operacija je samo paravan, koji svodi aktuelni sukob na nivo konvencionalnih predstava zapadne javnosti o svetu, kao što je i donošenje odluka o sudbini planete odavno istisnuto iz institucija posleratnog poretka i premešteno u bilateralne odnose među zemljama kojima je dosta američke hegemonije.
Ako ruska „velika strategija“ ostaje „zagonetka uvijena u misteriju unutar enigme“, njeni dometi su evidentni. Dok su Amerikanci polako krunili svoj oreol „zaštitnice slobode i demokratije“ u nizu vojnih intervencija posle 1945, Rusi su intervencijom u Siriji i Specijalnom vojnom operacijom u Ukrajini stekli simpatije slobodnog sveta.
Bilans američke spoljne politike za poslednjih pola veka sumirao je republikanski senator sa Floride Marko Rubio. Komentarišući potpisivanje sporazuma Kine i Brazila o trgovini u domaćim valutama, „zvonio je za opelo američkoj hegemoniji“ kako piše kineski „Global tajms“. „Za pet godina nećemo morati da pričamo o sankcijima, zato što će toliko zemalja trgovati u valutama koje nisu dolar, da nećemo moći da uvedemo sankcije nikome“, kazao je Rubio za „Foks njuz“. Kao što su na slučaju agresije na SR Jugoslaviju „pali“ međunarodno pravo i Ujedinjene nacije, tako danas savez Rusije i Kine ruši Bretonvudski finansijski poredak – najžilavijeg od svih američkih kerbera.
Mnogo je razloga koji vode ka krahu američke dolarske dominacije, posle koje će Americi ostati samo sirova sila, koja sigurno treba da zabrinjava, budući da su SAD jedine koje su zapravo upotrebile atomsko naoružanje, što uvek treba imati na umu. Dedolarizacija će postati i proces demaskiranja tog Levijatana, koji se lažno predstavljao kao „zemlja slobodnih i dom hrabrih“. Kada Americi ne bude ostalo ništa osim nosača aviona i nuklearnog arsenala, hoće li „dobrobit čovečanstva“ biti i dalje glavna preokupacija trijumvirata Bele kuće, Pentagona i Volstrita, ili će pokušati da čitav svet pretvore u jedan veliki Gvantanamo?

NESUOČAVANJE S ODGOVORNOŠĆU Jedna od vrednosti Amerike, koje s vremenom postaju sve malobrojnije, jeste kapacitet dela njene akademske elite da preispituje vladajuće narative. Među onima koji su godinama radili na demaskiranju Levijatana je Endrju Bačević. Kao istoričar, profesor emeritus na Bostonskom univerzitetu i penzionisani pukovnik čiji je sin poginuo 2007. tokom američke okupacije Iraka sa činom poručnika američke vojske, Bačević svojom biografijom i istrajnom kritikom američkog intervencionizma i obimnim istoriografskim radom, u kome ne zazire od upliva u aktuelni istorijski trenutak, ostavlja dragoceno svedočanstvo o „velikoj degeneraciji“ SAD. Njegova najnovija knjiga „O protraćenoj prošlosti“ (On shedding an obsolete past) je zbirka eseja koje je objavljivao na portalu „Tom dispeč“ od vremena dolaska predsednika Trampa na vlast pa do prošle godine.
Pod terminom „prošlost“ u naslovu knjige Bačević ne podrazumeva goli popis istorijskih činjenica, već način na koji su američke elite, pa sledstveno i američki narod, odabrali da se sećaju. U srži tog načina sećanja leži „narativ trijumfalizma“, kako Bačević objašnjava suštinski manihejsko viđenje sveta američkog, originalno evangelističkog, društva. Od genocida nad domorocima, preko bacanja atomskih bombi na Japan, pa do poslednjih intervencija u bivšoj Jugoslaviji i na Bliskom istoku, američke elite nikada nisu suočene sa odgovornošću za počinjena dela, što je perpetuiralo njihovo samoubeđenje o ispravnosti i pravednosti. Sada, kaže Bačević, više nije reč samo o „zastarelom“ već i o „kontraproduktivnom narativu“.
Ispravnost Bačevićeve teze može se najbolje proveriti na primeru skandaloznog odnosa predsednika Bajdena prema Saudijskoj Arabiji. U predizbornoj kampanji, Bajden je pretio da će dugogodišnjeg saveznika SAD pretvoriti u „pariju“ zbog navodne umešanosti saudijskog princa Bin Salmana u ubistvo novinara „Vašington posta“ Džamala Kašogija. „Saudijska Arabija ne poseduje nijednu vrednost koja bi je iskupila“, govorio je u predizbornoj kampanji. Da li se radilo o apsolutnoj zaslepljenosti Trampom, koji je umeo da nađe zajednički jezik sa saudijskom dinastijom, ili o amaterizmu, sudiće istorija. Ali je činjenica da ubeđenost Bajdena i njegovog tima da se može na taj način poigravati sa zemljom koja obezbeđuje temelj vrednosti dolara i predstavlja geostrateškog saveznika prvog reda, ukazuje da su američke elite ubeđene u neminovnost svog trijumfa („narativ trijumfalizma“) koji je sada „kontraproduktivan“. Procep u američko-saudijskom odnosu iskoristili su Kina i Rusija, koji su pomirili Bliski Istok, anulirajući time američke interese. Eto „kontraproduktivnosti“.
Kada je došao na vlast, Bajden je odbacio svoj stav iz predizborne kampanje, ublaživši retoriku, navodeći da je potrebno „rekalibrirati“ odnose između SAD i Saudijske Arabije. Kako je bivši dugogodišnji direktor za političko planiranje u Stejt departmentu Denis Ros objasnio: „Ovo je tipični primer situacije u kojoj morate vešto balansirati između svojih vrednosti i svojih interesa.“ Drugim rečima, trebalo je da Bajden odmerenije nastupi prema krunskom princu Saudijske Arabije. Jer je, kako Bačević objašnjava, Saudijska Arabija potrebna Americi. Zašto joj je potrebna? Racionalno gledano: potrebna joj je kao veliki rezervoar nafte, i kao dežurni policajac koji treba da obuzdava Iran i predstavlja branu Kini. Ali zapravo, nastavlja Bačević sa objašnjenjem, Saudijska Arabija je potrebna SAD iz istog razloga iz kog im je potrebno da ostanu deo Severnoatlantske alijanse, iz istog razloga iz kog moraju braniti druge saveznike, iz kog moraju da održavaju prekomorske baze, da godišnje troše milijarde dolara na naoružanje, da ulaze u ratove bez kraja i konca, da troše hiljade milijardi dolara godišnje na ono što se definiše kao „nacionalna sigurnost“.
Da bismo razumeli ovaj racio, moramo se pozvati na kultnu Bačevićevu knjigu „Vašingtonska pravila“, u kojoj je postavljen teorijski okvir za razumevanje vojnog aspekta američkog hegemonizma. Za razliku od drugih vojski velikih imperija, objašnjava Bačević, američka vojska nikada nije imala konzistentnu doktrinu, ni u pogledu taktike, ni u pogledu tipa naoružanja, a za dugo vreme čak ni u pogledu „rezervoara“ iz kog se crpe ljudski resursi (nekad su to bili naoružani građani, a nekada profesionalci). Francuska imperija se oslanjala na „naoružane mase“, nadahnute idealima Francuske revolucije, Rusija se takođe oslanjala na „naoružane mase“, ali neretko u kombinaciji sa „taktičkom fleksibilnošću i odvažnom operativnošću“, koje su prevashodno odlikovale Nemačku u periodu od 1860-ih do 1940-ih i Izrael od 1948. do 1973, dok su se Britanci oslanjali na superiornu flotu, rastegnutu između ispostava od Gibraltara i Rta Dobre nade do Singapura i Hongkonga.

VAŠINTONSKO SVETO TROJSTVO Međutim, Amerikanci su jedini kontinuitet, a prema Bačevićevom sudu bez pokrića na terenu, iskazali u neprikosnovenom poštovanju načela „svetog trojstva“ vašingtonske vrhuške: ubeđenje da je za postizanje minimuma međunarodnog mira i poretka potrebno održavati globalno vojno prisustvo Amerike, zbog čega se vojska mora konfigurisati tako da se omogući globalna projekcija moći, a sve sa ciljem da se na postojeće ili pretpostavljene pretnje takvom poretku može odgovoriti kroz globalni intervencionizam.
Ovo vašingtonsko „sveto trojstvo“ u kombinaciji sa vašingtonskim „vjeruju“ (kako Bačević naziva „narativ trijumfalizma“) čine srž „vašingtonskih pravila“ na koja mora pristati svako ko želi da se „pita“ u SAD. „Sveto trojstvo“ vašingtonske „močvare“ obezbeđuje logističku podršku za sprovođenje doktrine o američkoj izuzetnosti, koja je razrađena kroz „narativ trijumfalizma“ odnosno tipično američkog manihejskog pogleda na svetska dešavanja.
I tu Bačević dolazi do ključnog doprinosa zbirke eseja „O protraćenoj prošlosti“ razumevanju američke politike – do teze o „Veoma dugom ratu“. „Veoma dugi rat“ (Very Long War) trajao je od 1965, i prispeća američkih trupa u Južni Vijetnam, do 2021. i američkog povlačenja iz Avganistana. Da, Berlinski zid jeste pao 1989. godine. Kako se onda može porediti nešto što se zbilo pre i posle tako ključnog događaja? Međutim, Bačević tvrdi da, dok je 1989. bila godina velikih previranja za zemlje bivšeg Varšavskog ugovora, bivše Jugoslavije i Rusiju, za Ameriku nije promenila ništa.
Zašto?
Zato što je uskratila mogućnost američkoj eliti da „uči“! Pod „učenjem“ Bačević podrazumeva da se na osnovu iskustva tragičnog i poražavajućeg rata u Vijetnamu razradi strategija koja bi sprečila sličan fijasko u budućnosti. Godina 1989. bila je za Ameriku nagrada za fatalne greške njene elite. U tom smislu, priroda „krstaškog rata“ protiv komunizma bila je u svojoj suštini ista kao priroda Globalnog rata protiv terorizma (2001–2021). „Pođimo od činjenice da ni opstanak Republike Vijetnam (Južnog Vijetnama) 1960-ih, niti proterivanje talibana posle 11. septembra, nisu bili ni na koji način vitalni za američke nacionalne interese. Oba rata su povedena da bi se poduprla teza o globalnom značaju Sjedinjenih Američkih Država“, piše Bačević.
Šta pored činjenice da su oba rata bili istorijsko očitavanje hibrisa američkih elita vezuje intervencije u Vijetnamu i Avganistanu? Odsustvo kompetentnog političkog sagledavanja situacije, odsustvo kompetentnosti oficirskog kadra koji nije mogao da razume prirodu rata koji mu je poveren da vodi, neutemeljeno oslanjanje na tehnološku superiornost američkog oružja, prekomerna primena vatrene moći koja je žestila domaće stanovništvo, pokušaj izgradnje nacionalnih država koji su rezultirali u izgradnji korumpiranih režima, nemogućnost da se u ukupnu strategiju uračuna spremnost domaćeg stanovništva da se bori za opstanak i spremnost protivničkih vojski da neprijatelje nadigraju spremnošću da umru za svoju otadžbinu. I u slučaju Avganistana i u slučaju Vijetnama, „plaćena cena je daleko nadilazila bilo kakvu korist“, zaključio je Bačević.
Na kraju, pita Bačević, ko je na međuizborima 2022. od republikanskih ili demokratskih kandidata postavio pitanje o skandaloznom krahu američkog rata u Avganistanu? Niko! Pitanje o proizvodnji avganistanskog opijuma koji je bio temelj svetske proizvodnje heroina pod američkim patronatom nije ni izbliza izazvalo interesovanje zapadne javnosti koje zavređuje.
Ukoliko bismo zanemarili sporadične ratove, kao što je npr. Svinjski rat protiv Britanije u Kanadi 1859. ili Korejski rat (1950–1953), Amerika je vodila pet velikih ratova: Rat za nezavisnost, Građanski rat, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Veoma dugački rat. Međutim, tek sa pobedom u Drugom svetskom ratu i legitimisanjem svih onih predstava o izuzetnosti koje su od 17. veka anglofone i germanofone elite na američkom kontinentu gajile, nastupa Amerika kao Levijatan koji proglašava širenje slobode i demokratije svojim svetim zadatkom, čime pravda svoju politiku globalnog vojnog prisustva, globalne projekcije moći i globalnog intervencionizma. To „sveto trojstvo“ bilo je okosnica razloga za ratove u Vijetnamu i Avganistanu, i sve one ratove koji su vođeni između ova dva. I ta politika je doživela krah pod Bajdenovom administracijom, sramotnim povlačenjem iz Kabula 2021. godine.

GEOPOLITIČKA NEUMOLJIVOST Nemogućnost američkih elita da „uče“ pokazaće se kobnom po njihove interese u Ukrajini. Vojska SAD nije od Građanskog rata imala iskustvo u vođenju frontalne borbe koju je Rusija u Ukrajini nametnula, što dovodi u pitanje kompetentnost oficirskog kadra SAD koji komanduje ukrajinskim snagama. Pokušaj izgradnje nacionalne države posle Majdanskog prevrata rezultirao je, kao u slučaju Vijetnama i Avganistana (ili npr. Federaciji BiH), formiranjem jednog duboko korumpiranog režima, a spremnost Rusa sa istoka Ukrajine da se bore do poslednjeg u ratu koji traje od 2014. godine je dokaz previda američkih elita.
Naposletku, politička nekompetentnost odlikuje se suštinskim nerazumevanjem Rusije. Ili banalnom glupošću. Upravo je Vilijam Barns, aktuelni šef CIA, dok je bio ambasador u Moskvi, govorio da je ulazak „Ukrajine u NATO najcrvenija od svih linija za Rusiju“. Američka elita je odlučila da ignoriše ova upozorenja, uključujući i Barnsa. Vitalni nacionalni interes koji Amerikanci nisu imali u Vijetnamu ili Avganistanu, Rusi imaju u Ukrajini, kao što je nekada Amerika imala na Kubi (a Kubu je izgubila).
Ispostavlja se, međutim, da političko slepilo koje je odlikovalo američke elite u slučaju Vijetnama i Avganistana daleko nadilazi slepilo iskazano u aktuelnom istorijskom trenutku. Pucanje američkih interesa „po šavovima“ u Africi, Aziji i Latinskoj Americi svedoči o previdu šire slike koju su Rusija, i njeni partneri, uzeli u obzir radeći na krnjenju američke hegemonije. Poslednji veliki rat koji Amerika vodi, rat protiv Rusije, ili Rat za globalno nasleđe, ispoljava sve one manjkavosti koje je Bačević u svojoj knjizi potcrtao. Sada više u igri nisu „vrednosti“, koje danas jesu, a sutra nisu, nego puka geopolitika, čiji su zakoni neumoljivi. Američki vek koji je definisao medijski magnat Henri Lus 1941. u istoimenom eseju, i u čije ime su dobrim delom američke elite (sa izuzetkom uskog kruga oko Ruzvelta) krenule u Drugi svetski rat, a artikulisale kroz „vašingtonska pravila“ za vreme administracije Trumana i Ajzenhauera, na svom je izmaku. Kapaciteti za obojene revolucije, koje su obećavale put u „američki vek“, radikalno su smanjeni (naročito posle sramotne kaskade neuspeha u Arapskom proleću, a što su pokazali pokušaji u Belorusiji ili Kazahstanu, kao i podrivanja režima u Teheranu prošle godine i u Istanbulu 2016). Igrajući na slabosti američke elite, kao u džudou, Rusija sa partnerima svakodnevno ostvaruje uspehe na „frontu“. Ko zna, možda u bici za Kijev padnu Teksas ili Kalifornija? Naravno, to je malo verovatno, baš kao i pomirenje Teherana i Rijada pod rusko-kineskim patronatom.