Поводом филма Досије Косово: Жута кућа, аутор Слађана Зарић, РТС1, 2023
Без оклевања, ауторка нам показује како је тек после уласка КФОР-а на Косово, после Кумановског споразума, јуна 1999, завладало незапамћено насиље Арнаута над Србима и свим неалбанцима, који нису желели да се повинују њиховом терору (према извештају Дика Мартија, до краја те године већ је на територији јужне српске покрајине било 144 концентрациона логора којима је харала ОВК, чинећи страховите злочине). Тадашњи командант КФОР-а (у ствари НАТО-овог деташмана) краљичин витез Мајкл Џексон, у свом говору на Косову пољу 11. јуна 1999, гарантовао је безбедност и заштиту сваком цивилу на запоседнутом подручју и прокламовао распуштање ОВК
Суштина светскоисторијског скандала са „Жутом кућом“, у коју је стала сва трагедија Европе на крају њене историје, оличена је у последњем кадру овог филма: грохотом Бернара Кушнера, који још одјекује дном наше свести, свршено је Откривење Антихриста у првој деценији 21. века, управо како га је замислио и описао еванђелист, само што је тог грозног дана 2010. божански Егеј заменио Дом здравља у Грачаници, а позадину од усталасане екумене српска светиња на обзорју Косовa. Запитан вишекратно шта има да каже о ваљда претпоследњем што се догађа у очекиваној пропасти Запада, коју је компоновао, али није стигао и да види Шпенглер, француски извођач УНМИК-а у време „Жуте куће“, када је Европа вадила џигерице и срца свом потомству и продавала их будзашто, горе него што би код Боша, Бројгела и Буњуела, ова морална наказа смејала се у лице самоме себи у искривљеном огледалу сопствене кћери. Камила Кушнер описала је свог татицу као квинтесенцију дегенерика огрезлог у сатанизму, педофилији, инцесту и политичкој порнографији огавне трулежи француске буржоаске левице, све до Макроновог глобалистичког смећа које сада куља из сваке париске рупе. Све је то прошао и од свега профитирао Бели Прелетачевић са Сен Жермен де Преа, у смокингу и голе гузице, манекен Дискретног шарма буржоазије и дошао да се смеје маленом српском народу, коме ваде бубреге у „доброј вери“ и обећавају му донаторску конференцију. О tempora! Није нам бољег нунција могао послати Луцифер за филмску сагу о трговини не само српским унутрашњим органима него и мртвим душaмa пропале Европе.ЛАВИНА ЕМОЦИЈА Општи утисак после овог филма је толико снажан да делује као нека врста продуженог шока који не дозвољава да се у први мах разабере шта је ту главна истина: историјски документ о монструозном вађењу органа косовским Србима у Албанији од јула до септембра 1999, одговорност ове државе и тзв. ОВК за тај незапамћени злочин, дугогодишње ћутање Европе, затим игнорисање или бесрамно брисање чињеница, које је њена Парламентарна скупштина у Стразбуру једногласно прихватила на основу извештаја Дика Мартија (књигу овог швајцарског истражитеља Извесно осећање за правду издале су „Вечерње новости“ 2019), суђење починиоцима које је предводио бивши председник тзв. Републике Косово Хашим Тачи, које никако да почне или све то заједно и још много тога?! Или стварну улогу др Белзебуба у прању Тачијеве биографије за милион-два евра? Или највише: провалу стварности саме у свет покретне слике, суочавање масовног гледалишта с призорима које је знала, слутила, али није видела до премијере другог филма из серијала Досије Косово о Жутој кући чиме је покренута лавина емоција.
За све то заслужна је Слађана Зарић, коју сматрам узорним телевизијским аутором још од времена када је у себи као новинару (драматургија и режија још не беху њена примарна вокација) открила јединствен дар за посредовање истине путем документарно-играних сведочанстава, којим се остварује ефекат аутентичности и животне уверљивости; за испуњење једног од првих начела документарног филма уопште: „захватити стварност у сировом облику, на лицу места, у виду спонтаног геста и акције“ (Џон Грирсон, 1934), као и основног циља документарне покретне слике, а то је – „остатку нације предочити живот једног дела заједнице“, што Зарићева упорно и доследно чини када jе у питању голгота српског народа на КиМ. „Овај филм ће показати све што један Србин мора о овоме да зна“, вели Зарићева. „Сви причају о забораву и праштању, како би требало неко нешто да опрости, а и не зна шта је рађено. Филм ће приказати каква су зверства рађена над српским народом.“ (Nota bene: Не само Срби него и свет мора да сазна све о „Жутој кући“! Филм одмах треба превести на најбољи енглески. И на руски. И пустити у свет, све о трошку српске државе и Јавног сервиса. Нека не мантрају много стручњаци за западни маркетинг и нека не воде туђу бригу у стилу „неће проћи“. Неће проћи на Си-Ен-Ену, Би-Би-Сију и на Берлиналу, али ће „проћи“ на сто других места, где се цени врхунски медијски посао и још постоји нешто емпатије. И то је безначајно према арчењу пара које је у току, а које нам не доноси ишта осим срамоте.) A управо тиме постиже се онај узвишени циљ, о коме је некад говорио Кшиштоф Кишловски: „Реч је о осећању да нешто доносите на свет. Ако нешто још није описано, онда службено и не постоји. Ако нешто почнемо описивати, заправо то доносимо на свет.“ Но овде, наравно, није реч о описивању него о поновној креацији стварносних призора, који се заједно са живим сведочанствима и документарним кадровима сливају у целовит уметнички контекст. То је поступак који Зарићева остварује у целом свом ауторском опусу у коме се нарочито издвајају Ратне приче са Кошара и Ратне приче са Паштрика (2019), Коридор ’92 (2021), Досије Косово ’98: Рачак (2022). Свуда је на делу ратна стварност српског отпора агресији иза које стоји „политички Запад“ (читај: Америка), исти онај који данас витла „међународном правдом“ по дифолту својих јадних трибунала. И Олују би било боље да је радила Зарићева (за шта, можда, још није касно). Тек овакав, целовит и веродостојан поступак може открити истину о једном те истом необјављеном, а злочиначком рату против српског народа, који се води од деведесетих година прошлог века и поприма различите форме, али има једну суштину: нанети највећу могућу штету Србима и збрисати их, у завршници, са лица земље, све у циљу уништења Русије и православља. Та демонска замисао на делу је и данас, то зна и Зарићева, али има грађанске и уметничке куражи да јој се (тој лудачкој идеји) у свакој прилици супростави истином; Жута кућа је, можда, најбољи део њеног изузетног телевизијског опуса.
ЗАДАХ АПОКАЛИПСЕ Без оклевања, ауторка нам показује како је тек после уласка КФОР-а на Косово, после Кумановског споразума, јуна 1999, завладало незапамћено насиље Арнаута над Србима и свим неалбанцима, који нису желели да се повинују њиховом терору (према извештају Дика Мартија, до краја те године већ је на територији јужне српске покрајине било 144 концентрациона логора којима је харала ОВК, чинећи страховите злочине). Тадашњи командант КФОР-а (у ствари НАТО-овог деташмана) краљичин витез Мајкл Џексон, у свом говору на Косову пољу 11. јуна 1999, гарантовао је безбедност и заштиту сваком цивилу на запоседнутом подручју и прокламовао распуштање ОВК. Наивни Срби приредили су му овације, док је злочиначку војску тај исти генерал припремао за сасвим другачију улогу: тајним договором продужио јој је „важност“ до септембра исте године! Заправо од часа тог његовог говора (већ 25. јуна у Пећи) почео је неограничен зулум арнаутских банди пред очима КФОР-а, што је већ оцртавало размере геноцида. „Управо се тих дана отимају и убијају људи“, наводи Зарићева. „У периоду од три кључна месеца, дакле јун, јул и август 1999. године, убијено је преко 1.000 људи, међу којима је било највише Срба.“. Прве тврдње о трговини људским органима у јавност је изнела бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте. У књизи Лов: ја и ратни злочин пише да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим депортовани у Италију, а касније у клинике широм Европе. „Филм је рађен на основу исказа сведока, односно из документа УНМИК-а из 2003. године и на основу извештаја Дика Мартија“, каже Зарићева. „Морам напоменути да је Марти радио врло детаљно истраживање, а касније је све то потврдио и Клинт Вилијамсон, тужилац специјалног међународног суда у Хагу.“ А све се то догађало у Кушнеровом мандату. Сад се ова Пандорина кутија отвара и париски „Фигаро“ тера Кушнера на суд, наводећи речи шефа УНИМИК-ове полиције, Канађанина Стју Келока. „Немогуће је да није имао информације о организованом криминалу на Косову“, рекао је Келок те исте, 2010. године. (Само, тешко да ће ишта бити од тог посла: суђење је под знаком питања, сведоци нагло изумиру и све личи на déjà vu фарсе Милошевић.)
ДРАМАТУРГИЈА ПАКЛА Пратимо даље реконструкцију овог „крвавог транспорта“ који је ишао преко албанске границе на Паштрику (кроз пограничну „стражу“ немачког КФОР-а, која их уопште није гледала!) до Кукеша и Тропоје у Албанији и села Рипе у околини Буреља, где се налазила станица „за тријажу“ (чувена „Жута кућа“, коју су доцније идентификовали органи УНМИК-а, па су је „домаћини“ префарбали у бело). Ту су одвајани млађи и здравији мушкарци и одвођени даље, а слабији и старији зверски убијани и бацани у јаме. Тада је постало јасно да су млађи узимани за екстракцију и „паковање“ органа, највише бубрега, што се догађало у станици Фуше Крује, у непосредној близини тиранског аеродрома „Ринас“, да би органи били експресно лиферовани на унапред утврђене дестинације широм Европе, „за 55.000 по комаду“. Операције су вршила два албанска доктора и један турски лекар (доцније пронађен и ухваћен у Истанбулу) под надзором наоружаних лица, за које постоји основана сумња
да су припадали албанској служби безбедности. То ће сада бити процесуирано, али је просто невероватно да за све ово није знала она иста Албанија с којом данас градимо европску будућност. Чињенице је стручно истраживао Марти (бивши јавни тужилац за округ Тићино у Швајцарској), а тек после много година започела су хапшења, затим и „уклањање“, тј. ликвидација сведока, које још траје. Резултати детаљног утврђивања злочина над цивилима, зверског мучења и иживљавања уз знање „мировних снага“ (тј. НАТО-а), навела су команданта француског контингента КФОР-а, пуковника Жака Огара да преда оставку на војну службу. Огар сведочи у филму о „Жутој кући“ потпуно свестан да се све ово догађало у срцу Европе, на крају 20. и у првим годинама 21. века, запањен провалом исконске и дивљачке мржње. (Под истим условима, слична светковина зла изводила се тада и на тлу Украјине. „Вађење органа из тела непријатеља и њихова препродаја на црном тржишту дешава се и у Украјини. Из преписке бившег адвоката Јулије Тимошенко Сергеја Власенка са немачком лекарком Олгом Вагнер сазнало се да Украјина испоручује органе узете од рањених побуњеника из Доњецка и Луганска“, објавио је „Глас Русије“).
Сасвим другачији Француз, др Бернар Кушнер у своје време појма није имао ни о каквој „Жутој кући“, отмицама, мучењима и касапљењу косовских Срба. „Са вама мора да нешто није у реду“, руга се новинару Ничићу у Грачаници 2. марта 2010. „Идите код лекара, контролишите се.“ На крају филма Слађане Зарић видимо Кушнера како се ђаволски церека, сада већ као шеф француске дипломатије у Фијоновој влади: слика и прилика ЕУ. Циничан и бахат, на месту злочина „за који никад није чуо“ (уверен да се о томе неће никад ништа ни сазнати!), уноси се новинару у лице, уз кикот и подршку шиптарских „преводилаца“: Каква жута кућа? Зашто је жута? Није било никакве жуте куће. Није било вађења органа. То причају будале и убице. Ви се лечите. „Нас двоје смо лекари“, показује при томе на једну своју колегиницу (нажалост, српског имена и порекла), која све време стоји испред Дома здравља у Грачаници и усиљено се смејуљи.
Каква симболичка слика! „Европа“ и ми! Какво тотално одсуство људскости и апотеоза зла! Каква драматургија пакла, која се одвија својом унутрашњом, документарном логиком, бриљантно уоченом и примењеном, у најбољој традицији жанра! А све жива истина од које се диже коса на глави!