Упозорење о последњој нади за последње од нас

ТВ серија „Последњи од нас”

„Плејстејшнова” видео-игра од пре десет година постала је инспирација за текућу мини-серију из продукције ХБО-а „Последњи од нас”. Резултат је једна од најбоље оцењених, најхваљенијих и најгледанијих серија не само из каталога ове компаније већ уопште

Није било потребно много времена (ни епизода) да нова ХБО-а серија „Последњи од нас” постане светски хит готово истоветног култног статуса као и некадашње најуспешније серије овог посрнулог гиганта телевизијске забаве. Није, наравно, реч о неким новим „Сопрановима“, још мање „Игри престола”, али јесте у питању производ који се прихвата и од већине вреднује као један од најквалитетнијих изданака онога што се може назвати чак и самосталним жанром постапокалиптичних хорора, у којима је свет окован инфекцијом чије су последице појаве монструозних бића у форми зомбија. Ипак, „Последњи од нас“ је далеко више од уобичајене представе са зомбијима. Прво, овде се човечанство урушило под утицајем мистериозне гљивичне инфекције која, слично култним хорорима „Отимачи тела“, своје жртве не само да претвара у манијакалне ловце и убице још незаражених већ и у своје поданике који су налик огромним безумним гљивицама на две (људске) ноге заправо нека врста њиховог оружја. Може се рећи језива комбинација зомбија и гљивице-монструма чије су способности да победи оно мало нејаких људи огромне и застрашујуће. Али „Последњи од нас“ не добија милионска позитивна бројања публике због тога, нити је овој мини-серији био циљ да на тој страни зарађује популарност. То је само мизансцен и део негативних ликова. У срцу ове приче – настале, занимљиво, на основу (и то до најситнијих детаља!) „Сонијеве“ истоимене „Плејстејшн“ видео-игре од пре десет година, која је такође била светски хит и донела је ауторима стотине милиона долара зараде – јесте тешка, потресна, врло реалистична људска драма представљена кроз необични однос двоје наизглед неспојивих протагониста: оца који је остао без ћерке у хаосу апокалипсе и тинејџерке неким чудом имуне на инфекцију коју треба да доведе до удаљене лабораторије у којој би она требало да послужи као извор антитела за евентуални спас човечанства.

Тешке драме у срцу апокалипсе

Љубитељи жанра, па и они који то нису, а ипак прате барем квалитетнији део ове продукције, могу да пронађу бројне претходнике који су у готово истом контексту показали крај наше цивилизације. Као први се намеће изузетан филм „Пут“ са Вигом Мортенсеном у улози оца тинејџера који покушава да заштити сина на путу кроз опустошени свет у коме владају канибалистичке банде. Врло је слична и тешка драма у срцу апокалипсе „Карго“ са изузетним Мартином Фрименом у улози оца који на све начине покушава да заштити ћерку од нестајућег и ужасног света да би на крају морао да је заштити од себе самога! Пуни снажне породичне и људске драме у истоветном контексту су и наслови „Тихо место“, „Птичји кавез“, „Без трага“ и низ других. Мање-више, ко год је желео да његова визија апокалипсе овога света буде испуњена уверљивом и потресном драмом убацивао је елемент неопходности заштите младих нараштаја и односа између одраслих и још нејаких, који током приче бивају приморани да напрасно одрасту и изборе се за свој спас. Иста идеја је константно присутна и у најдуговечнијој серији о зомби-апокалипси „Ход живих мртваца“ која је прошле године завршила 11. сезону.
Шта је, дакле, толико изузетно у текућој мини-серији „Последњи од нас“, која је успела да убележи невероватну оцену од 9.2 на ИМДБ-у и чак 97 посто на „Ротен томатоу“, сајтовима који се деценијама баве што је могуће демократскијим оцењивањем и критиком филмских и телевизијских остварења широм света? Узгред, те оцене нису досегла ни нека ремек-дела филмске историје! Када се посвећују похвалама на рачун ове серије и гледаоци и професионална критика највише хвале рад на стварању ликова, на њиховој уверљивости, на изузетном доприносу савршено одабраних глумаца за сваки лик и, највише, на баш том односу између главних ликова који публику држе у некој врсти омађијаног стања током гледања сваке епизоде. Никада нека видео-игра није тако верно пренета на други медиј. Јер управо је то суштина сваке игре – да играча уведе у свој свет и да то учини тако вешто и снажно да овај истински поверује да је у њему и да учествује у судбини њених ликова, односно да њихова судбина, при свакој новој игри, постаје и његова. Нешто слично су постигли и аутори ове серије. Педро Паскал и девојчица Бела Ремзи, обоје примећени по запаженим епизодама у серији „Игра престола“, овде су упарени у тандем који је с једне стране савршено оживео игру, а с друге својом уверљивом сарадњом купио пажњу публике до те мере да су поменуте врхунске оцене на рачун серије готово искључиво њихова заслуга. Ипак, не треба сумњати да најзначајнији допринос уверљивости серије у њеној неодољивој атмосфери припада тандему писаца, главном творцу Нилу Дракману (тврди, био је инспирисан култним филмом браће Коен „Нема земље за старце“!) и његовом изузетном сараднику Крејгу Мејзину, који се пре четири године прославио веома успелим радом на мини-серији такође из ХБО продукције „Чернобиљ“. Њихов учинак у стварању атмосфере умирућег (нам) света у серији „Последњи од нас“ је вансеријски и заиста га, барем у конкуренцији сличних остварења, ваља вредновати највишим оценама.
Када се помену овакви филмови или серије, добар део људи је одмах спреман да их одбаци с подсмехом и уверењем да је реч о будалаштини на коју не треба трошити време. Мало ко очекује да баш на оваквом месту пронађе студију карактера највишег квалитета и проницљивост у писању која превазилази наивне и често неинтелигентне стереотипе овог жанра. Аутори и протагонисти су на овом послу превазишли и себе и све мањкавости хиљаде филмова и епизода ТВ серија који су се пре њих бавили сличним причама.

Далеко изнад осредњости већине

Без обзира на жанр и причу, људи ће реаговати на квалитет. У случају серије „Последњи од нас“ управо је сусрет с новим реперима квалитета у апокалиптичним филмовима оно што вас одмах освоји и прикује уз екран у жељи да свака епизода потраје што дуже. Врло сличну магију у држању пажње публике поседовала је и „Игра престола“ као, уосталом, и свако друго дело које је успело да се издигне из безбедне и преовлађујуће осредњости већине. У сваке године све бројнијим додацима апокалиптичних и постапокалиптичних остварења која се баве визијом наше будућности, та визија се и овде, као и на сваком другом месту, бави суновратом људске цивилизације. Да ли ће нас сатрти нека несрећа из свемира, ванземаљци, апокалиптични погром из природе, свеопшти рат, или ћемо нестати од неке болештине која ће нас претворити у зомбије или сличне звери, готово да није ни важно. Нема идеје у овом смислу која није исцрпљена не би ли се показало и доказало како би нам крај изгледао или како ће нам сигурно изгледати јер смо га баш таквог сигурно заслужили. Нико, баш нико, није се усудио да будућност овог света представи у било каквом позитивном светлу. Као да нико не види да је даљи напредак могућ. Да за наша поколења ипак може бити неке шансе. Чак и њу ејџ идеје о освајању нових планета како би се на њима отпочело све из почетка, али на „прави начин“, нису имале оптимистички дух. Готово у свакој таквој причи земаљски емигранти су као досељеници на новим световима тамо доживљавали катастрофалан крај. Можда је баш та танана оптимистичка нит приче серије „Последњи од нас“ тајна њеног успеха? Можда публика жели да верује да ће девојчица из приче спасти свет? Да свету вреди помоћи? Да га треба спасти? Или да је све ово последње упозорење за све нас пре него што дођемо до последњих од нас?