Upozorenje o poslednjoj nadi za poslednje od nas

TV serija „Poslednji od nas”

„Plejstejšnova” video-igra od pre deset godina postala je inspiracija za tekuću mini-seriju iz produkcije HBO-a „Poslednji od nas”. Rezultat je jedna od najbolje ocenjenih, najhvaljenijih i najgledanijih serija ne samo iz kataloga ove kompanije već uopšte

Nije bilo potrebno mnogo vremena (ni epizoda) da nova HBO-a serija „Poslednji od nas” postane svetski hit gotovo istovetnog kultnog statusa kao i nekadašnje najuspešnije serije ovog posrnulog giganta televizijske zabave. Nije, naravno, reč o nekim novim „Sopranovima“, još manje „Igri prestola”, ali jeste u pitanju proizvod koji se prihvata i od većine vrednuje kao jedan od najkvalitetnijih izdanaka onoga što se može nazvati čak i samostalnim žanrom postapokaliptičnih horora, u kojima je svet okovan infekcijom čije su posledice pojave monstruoznih bića u formi zombija. Ipak, „Poslednji od nas“ je daleko više od uobičajene predstave sa zombijima. Prvo, ovde se čovečanstvo urušilo pod uticajem misteriozne gljivične infekcije koja, slično kultnim hororima „Otimači tela“, svoje žrtve ne samo da pretvara u manijakalne lovce i ubice još nezaraženih već i u svoje podanike koji su nalik ogromnim bezumnim gljivicama na dve (ljudske) noge zapravo neka vrsta njihovog oružja. Može se reći jeziva kombinacija zombija i gljivice-monstruma čije su sposobnosti da pobedi ono malo nejakih ljudi ogromne i zastrašujuće. Ali „Poslednji od nas“ ne dobija milionska pozitivna brojanja publike zbog toga, niti je ovoj mini-seriji bio cilj da na toj strani zarađuje popularnost. To je samo mizanscen i deo negativnih likova. U srcu ove priče – nastale, zanimljivo, na osnovu (i to do najsitnijih detalja!) „Sonijeve“ istoimene „Plejstejšn“ video-igre od pre deset godina, koja je takođe bila svetski hit i donela je autorima stotine miliona dolara zarade – jeste teška, potresna, vrlo realistična ljudska drama predstavljena kroz neobični odnos dvoje naizgled nespojivih protagonista: oca koji je ostao bez ćerke u haosu apokalipse i tinejdžerke nekim čudom imune na infekciju koju treba da dovede do udaljene laboratorije u kojoj bi ona trebalo da posluži kao izvor antitela za eventualni spas čovečanstva.

Teške drame u srcu apokalipse

Ljubitelji žanra, pa i oni koji to nisu, a ipak prate barem kvalitetniji deo ove produkcije, mogu da pronađu brojne prethodnike koji su u gotovo istom kontekstu pokazali kraj naše civilizacije. Kao prvi se nameće izuzetan film „Put“ sa Vigom Mortensenom u ulozi oca tinejdžera koji pokušava da zaštiti sina na putu kroz opustošeni svet u kome vladaju kanibalističke bande. Vrlo je slična i teška drama u srcu apokalipse „Kargo“ sa izuzetnim Martinom Frimenom u ulozi oca koji na sve načine pokušava da zaštiti ćerku od nestajućeg i užasnog sveta da bi na kraju morao da je zaštiti od sebe samoga! Puni snažne porodične i ljudske drame u istovetnom kontekstu su i naslovi „Tiho mesto“, „Ptičji kavez“, „Bez traga“ i niz drugih. Manje-više, ko god je želeo da njegova vizija apokalipse ovoga sveta bude ispunjena uverljivom i potresnom dramom ubacivao je element neophodnosti zaštite mladih naraštaja i odnosa između odraslih i još nejakih, koji tokom priče bivaju primorani da naprasno odrastu i izbore se za svoj spas. Ista ideja je konstantno prisutna i u najdugovečnijoj seriji o zombi-apokalipsi „Hod živih mrtvaca“ koja je prošle godine završila 11. sezonu.
Šta je, dakle, toliko izuzetno u tekućoj mini-seriji „Poslednji od nas“, koja je uspela da ubeleži neverovatnu ocenu od 9.2 na IMDB-u i čak 97 posto na „Roten tomatou“, sajtovima koji se decenijama bave što je moguće demokratskijim ocenjivanjem i kritikom filmskih i televizijskih ostvarenja širom sveta? Uzgred, te ocene nisu dosegla ni neka remek-dela filmske istorije! Kada se posvećuju pohvalama na račun ove serije i gledaoci i profesionalna kritika najviše hvale rad na stvaranju likova, na njihovoj uverljivosti, na izuzetnom doprinosu savršeno odabranih glumaca za svaki lik i, najviše, na baš tom odnosu između glavnih likova koji publiku drže u nekoj vrsti omađijanog stanja tokom gledanja svake epizode. Nikada neka video-igra nije tako verno preneta na drugi medij. Jer upravo je to suština svake igre – da igrača uvede u svoj svet i da to učini tako vešto i snažno da ovaj istinski poveruje da je u njemu i da učestvuje u sudbini njenih likova, odnosno da njihova sudbina, pri svakoj novoj igri, postaje i njegova. Nešto slično su postigli i autori ove serije. Pedro Paskal i devojčica Bela Remzi, oboje primećeni po zapaženim epizodama u seriji „Igra prestola“, ovde su upareni u tandem koji je s jedne strane savršeno oživeo igru, a s druge svojom uverljivom saradnjom kupio pažnju publike do te mere da su pomenute vrhunske ocene na račun serije gotovo isključivo njihova zasluga. Ipak, ne treba sumnjati da najznačajniji doprinos uverljivosti serije u njenoj neodoljivoj atmosferi pripada tandemu pisaca, glavnom tvorcu Nilu Drakmanu (tvrdi, bio je inspirisan kultnim filmom braće Koen „Nema zemlje za starce“!) i njegovom izuzetnom saradniku Krejgu Mejzinu, koji se pre četiri godine proslavio veoma uspelim radom na mini-seriji takođe iz HBO produkcije „Černobilj“. Njihov učinak u stvaranju atmosfere umirućeg (nam) sveta u seriji „Poslednji od nas“ je vanserijski i zaista ga, barem u konkurenciji sličnih ostvarenja, valja vrednovati najvišim ocenama.
Kada se pomenu ovakvi filmovi ili serije, dobar deo ljudi je odmah spreman da ih odbaci s podsmehom i uverenjem da je reč o budalaštini na koju ne treba trošiti vreme. Malo ko očekuje da baš na ovakvom mestu pronađe studiju karaktera najvišeg kvaliteta i pronicljivost u pisanju koja prevazilazi naivne i često neinteligentne stereotipe ovog žanra. Autori i protagonisti su na ovom poslu prevazišli i sebe i sve manjkavosti hiljade filmova i epizoda TV serija koji su se pre njih bavili sličnim pričama.

Daleko iznad osrednjosti većine

Bez obzira na žanr i priču, ljudi će reagovati na kvalitet. U slučaju serije „Poslednji od nas“ upravo je susret s novim reperima kvaliteta u apokaliptičnim filmovima ono što vas odmah osvoji i prikuje uz ekran u želji da svaka epizoda potraje što duže. Vrlo sličnu magiju u držanju pažnje publike posedovala je i „Igra prestola“ kao, uostalom, i svako drugo delo koje je uspelo da se izdigne iz bezbedne i preovlađujuće osrednjosti većine. U svake godine sve brojnijim dodacima apokaliptičnih i postapokaliptičnih ostvarenja koja se bave vizijom naše budućnosti, ta vizija se i ovde, kao i na svakom drugom mestu, bavi sunovratom ljudske civilizacije. Da li će nas satrti neka nesreća iz svemira, vanzemaljci, apokaliptični pogrom iz prirode, sveopšti rat, ili ćemo nestati od neke boleštine koja će nas pretvoriti u zombije ili slične zveri, gotovo da nije ni važno. Nema ideje u ovom smislu koja nije iscrpljena ne bi li se pokazalo i dokazalo kako bi nam kraj izgledao ili kako će nam sigurno izgledati jer smo ga baš takvog sigurno zaslužili. Niko, baš niko, nije se usudio da budućnost ovog sveta predstavi u bilo kakvom pozitivnom svetlu. Kao da niko ne vidi da je dalji napredak moguć. Da za naša pokolenja ipak može biti neke šanse. Čak i nju ejdž ideje o osvajanju novih planeta kako bi se na njima otpočelo sve iz početka, ali na „pravi način“, nisu imale optimistički duh. Gotovo u svakoj takvoj priči zemaljski emigranti su kao doseljenici na novim svetovima tamo doživljavali katastrofalan kraj. Možda je baš ta tanana optimistička nit priče serije „Poslednji od nas“ tajna njenog uspeha? Možda publika želi da veruje da će devojčica iz priče spasti svet? Da svetu vredi pomoći? Da ga treba spasti? Ili da je sve ovo poslednje upozorenje za sve nas pre nego što dođemo do poslednjih od nas?