ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Феноменологија празних кавеза

По ко зна који пут у протеклим деценијама, поново се активирала полемика о старој идеји пресељења београдског Зоо-врта, или „Врта добре наде“ на нову локацију. У оптицају је најновији, овога пута предлог градоначелника Београда Александра Шапића, да се Зоо-врт измести на Аду Циганлију

Педесетих година прошлог века, када сам био дечак, ујак ме је често водио у Зоолошки врт на Калемегдану. Основан 12. јуна 1936. године, он је био највећа радост, како малих Београђана, тако и клинаца који су у њега долазили из свих крајева Србије!
Ја сам био посебан случај. Иако сам одувек волео животиње и с великим задовољством посматрао, у то време, не тако велики број животињских врста, нешто ми је привлачило највећу пажњу. То су били – празни кавези! Од њих напросто нисам могао да се одвојим, непрестано запиткујући свог ујку: „А зашто у овом кавезу нема никога?“ После ми је код куће било нејасно зашто се ујак жали мојој мами како „сва нормална деца гледају кавезе са животињама, а само Саша (мисли на мене) буљи у празне?“ Како сам могао тако мали, њему и мами да објасним у чему се састоји феноменологија празног кавеза?
Међутим, по ко зна који пут у протеклим деценијама, поново се активирала полемика о старој идеји пресељења београдског Зоо-врта, или „Врта добре наде“ на нову локацију. У оптицају је најновији, овога пута предлог градоначелника Београда Александра Шапића, да се Зоо-врт измести на Аду Циганлију. Он сматра како се „тиме управо стиче први услов да се Калемегдан, као наше културно добро, нађе под заштитом Унеска, као и да ће животињама на новој локацији бити боље, јер ће се наћи на дупло већем простору него до сада.“
Нема сумње да је намера добра, али…
Прво, чујем било коју реч која почиње са УН: UNnited States, UNited Nations, УНПРОФОР, Унеско, унисекс…, осетим благу нелагодност, а понекад и озбиљну панику. У последњих тридесет година ништа добро од тог УН нисмо добили. Замало и да 2015. године приме у Унеско „Република е Косовë“ (са недостајућих само три гласа), скупа са нашим српским светињама, немањићким и Лазаревим манастирима, које су у међувремену албанске власти на Косову и Метохији прогласиле за своје, а које смо им ми Срби, наводно, некада давно отели! Не бих се зачудио да с пресељењем Зоо-врта на нову локацију и сходно томе примањем Калемегданске тврђаве под заштиту Унеска, и она постане албанско културно добро од светског значаја, историјска стара шиптарска престоница у којој су још пре седамсто година столовали преци деспота Аљбина Куртија!
Зоо-врт на Калемегдану јесте историјски симбол Београда, не само за нас, још малобројне „старе Београђане“, чији су преци дошли у овај град пре више од 150 година, већ и за свакога ко се у овом граду родио и данас своје дете води у шетњу Калемегданом, Савским платоом и обавезним завршетком у „Врту добре наде“. Београдски зоо-врт је напросто срастао с Београдском тврђавом, у историјском, функционалном, па и естетском смислу.
Такође, свако ко у свом стану или у кући има мачку или пса, зна колики је стрес за животињу промена простора у којој је до тада обитавала. Премештање „Врта добре наде“ (тога морају бити свесни они који би се тиме бавили) јесте толико велики посао, који не само што би захтевао велика финансијска средства (осим, ако их не плаћа Унеско?) него би, сигурно, због већ поменутог стреса, резултирао можда и губитком петине његових досадашњих становника, поготову оних осетљивих егзотичних и тропских врста. Наравно, у тај се ризик не убраја чувени Муја, најстарији становником београдског зоо-врта, односно најстарији живи алигатор на свету, који је допутовао у Београд, 9. августа 1937. и сада има близу 90! Узгред, иако сам прво као дете, па момак, па затим и отац био у београдском зоо-врту сигурно неколико стотина пута, само сам једном видео Мују да је померио главу!
„Врт добре наде“ дефинитивно јесте један од симбола Београда, а о таквим симболима не могу да одлучују само одборници Скупштине града. Неопходан је референдум. Погледајмо Швајцарце који расписују референдум и кад треба да преместе семафор десет метара низ улицу. У реду, ако Швајцарци у томе претерују, и ако су дефакто градски одборници представници воље народа, ипак је у овој земљи само један човек изабран директним гласањем. Премештање Зоо-врта с Калемегдана на Аду Циганлију није неважно историјско и културолошко питање да се о њему не би изјаснио сваки грађанин Београда. Ето шансе да поред свих глобалних планетарних проблема, као што су природне катастрофе, епидемије, опасности од нуклеарног рата, на које заиста не можемо да утичемо, и ми Срби, овога пута, узмемо судбину у своје руке!
А што се феноменологије празних кавеза тиче, питам се: шта сам тада, са 4-5 година, уопште очекивао да ће се појавити у празном кавезу на Калемегдану? Мики Маус, Петар Пан, Црвенкапа, Три прасета, Бабарога?… Можда Минотаур?
Сада знам: то што је требало да се појави, заправо је тамо одувек и било. Нешто веома драгоцено, нешто што ме није напуштало од малих ногу, па до данашњих дана, на чему сам Богу неизмерно захвалан. Моја машта.