Др ГОРАН ЂОРЂЕВИЋ – Нека се спреми Република Српска!?

Адвокат Горан Ђорђевић уверен је да би било каква сагласност Србије на француско-немачки предлог споразума Београда и Приштине представљала експлицитно признавање независности тзв. Косова

Адвокат Горан Ђорђевић оценио је да је суштински циљ такозваног француско-немачког споразума да земље ЕУ које још нису признале „Косово“ то прихвате, како би тзв. Косово ушло у поједине међународне организације и у НАТО. „Јасно је да наведени предлог не подразумева закључивање уговора између Србије и тзв. Косова, али то није ни неопходно – довољна је једнострана изјава представника Србије.“
„Сходно одредбама Бечке конвенције о уговорном праву из 1969. године, то су: председник државе, председник владе или министар иностраних послова. Наиме, и теорија и пракса, као и извори међународног права јасно указују да једнострани акти наведених државних представника представљају акте државе, који у међународноправном промету производе правне последице“, навео је он. Према његовим речима, „сваки једнострани акт у међународном праву изазива одређене последице. Те последице су одређене као међународноправне последице, што јасно указује да последице (поред садржине и циља) опредељују карактер једностраног акта као правног акта. То произлази из кодификованих извора међународног права, судске праксе, Статута Међународног суда правде, као и из правнотеоријске мисли.

Србија, очигледно, улази у веома опасан и неизвестан период политичке и сваке друге нестабилности, додатно притиснута захтевом да прихвати француско-немачки предлог наводног решења косовског проблема као најважнијег националног питања. Шта би, са становишта међународног права, значило ако би Србија потписала овај акт?
Као што сам већ рекао, било каква сагласност Србије на француско-немачки предлог споразума представљала би експлицитно признавање независности тзв. Косова. У том случају радило би се о формалном једностраном правном акту, који се може приписати једној држави – Србији, чланици међународне заједнице и који производи последице. Важно је указати на 2020. годину и правне последице тзв. Споразума из Вашингтона од 4. септембра 2020. познатог као „Акт о економској нормализацији“. И у том случају се ради о једностраном акту представника државе који је одмах након потписивања почео да производи правне последице. Ту на првом месту мислим на прихватање обавезе да се обустави кампања за повлачење признања независности тзв. Косова, затим потписивање писма о намерама између Привредне коморе Републике Србије и Привредне коморе тзв. Косова, до којег је дошло у Београду 22. септембра 2020. (у којем се у ставовима 1 и 14 изричито позива на Споразум о економској нормализацији), затим признање судских одлука судова тзв. Косова у виду „спровођења судских одлука које се односе на Српску православну цркву“, затим статус језера Газиводе у односу на које је прихваћено од стране Србије „решење студије о изводљивости за потребе поделе језера Газиводе/Ујмани, као поузданог извора снабдевања водом и енергијом које треба да изради Министарство енергетике САД“. У последице овог споразума спада и „Заједничка изјава о отварању канцеларије Међународне финансијске корпорације ДФЦ“, потписане у Београду 22. септембра 2020, али и отварање представништва Привредне коморе Србије у Јерусалиму. Најзад, потребно је нагласити да је након потписивања овог акта тзв. КОССТ у децембру 2020. ступио у фактички посед ЕМС на северу Косова и Метохије, док је у јануару 2021. привредно друштво „Електросевер“ поднело молбу за рад Регулаторном уреду за енергетику тзв. Косова. Посебно се указује на последицу овог једностраног акта у виду признања тзв. Косова од стране државе Израел, што је јасно истакао и амбасадор Израела у Србији.

ПРЕДЛОГ МОЖЕ ДА СЕ СПРЕЧИ Постоји начин да се усвајање француско-немачког предлога спречи. Он подразумева враћање институционалном одлучивању, што значи да влада Републике Србије француско-немачки предлог споразума проследи Народној скупштини на разматрање. У том тренутку Уставни суд је овлашћен да по предлогу за оцену уставности и законитости обустави дејство акта, до доношења коначне одлуке у погледу уставности и законитости предлога.

Упозоравате да теорија и пракса Међународног суда правде потврђују постојање једностраних аката држава са обавезујућим дејством. Који пример сматрате најеклатантнијим и за Србију најупоредивијим?
Међународни судови су у дужем временском периоду, почев од почетка XX века па до данас, у више наврата потврдили постојање једностраних аката држава са обавезујућим дејством. Такви су случајеви: „Источни Гренланд“, „Нуклеарни тестови“, „Никарагва“, „Гранични спор“, „Оружане активности на територији Конга“. Након овако изражених ставова суда стручна јавност је препознала значај ових извора права, тако да је и Међународна комисија за међународно право 2006. године усвојила сет Водећих принципа „који се примењују на једностране акте држава који изазивају правне последице“.
Свакако су за нашу тему најзначајније одлуке међународних судова у предмету „Источни Гренланд“ и предмет „Нуклеарне пробе“. У наведеним пресудама судови су посебан значај доделили изјавама које дају органи власти у међународном општењу. У случају „Источни Гренланд“ суд је прихватио као релевантну изјаву министра иностраних послова Норвешке којом је уступио суверенитет своје државе над територијом – Гренланд, и касније пресудио против владе Норвешке. У том смислу и у предмету „Нуклеарне пробе“ МСП је разматрао „једностране изјаве француских власти учињене ван суда, јавно и erga omnes“. МСП је заузео став да су изјаве учињене erga omnes и закључио да оне производе правне последице. Важно је рећи да је и током деведесетих година Савезна Република Југославије у свом међународноправном општењу давала једностране изјаве (односиле су се на питања континуитета или поштовања међународних конвенција) које су и у условима санкција производиле правно дејство. Дакле, да закључимо, једностране изјаве представника државе производе дејство у међународном праву. У том смислу било каква изјава о прихватању статуса тзв. Косова у међународним организацијама несумњиво ће произвести правно дејство по ову самопроглашену државу.

С обзиром на то да Бриселски споразум и Споразум из Вашингтона Уставни суд тумачи као политичке акте без правног дејства, а заправо имају штетне последице на правни поредак Србије, очекујете ли да ће се неко у Србији дрзнути да потпише или да усмени пристанак на примену једностраног акта, који по вашем мишљењу има исто значење?
Ма како се Уставни суд упорно трудио да прикаже Бриселски споразум као акт политичког карактера који нема правно дејство, свима је јасно да Бриселски споразум, као и Споразум из Вашингтона већ увелико производе правна дејства у оквиру правног поретка Републике Србије. То нам је последњи пут објаснио амбасадор Израела, оправдавајући признање Косова као независне државе. Утисак је да постоје државни званичници који су спремни да потпишу предлог. Али сваки потписник мора бити свестан своје одговорности. Такав чин не само да је противан Уставу РС и законима РС већ по себи има и друге правне последице по оног ко би самовласно и противзаконито прихватио потписивање таквог једностраног акта.
Уколико неко, упркос непристајању већине српског народа, одлучи на било који начин да у наше име пристане на понуђени француско-немачки предлог, како ће сe тај чин третирати с правног становишта, или прецизније по Уставу Републике Србије?
Овим једностраним правним актом Република Србија би у домену међународних односа прихватила „препознавање“ или „признавање“ једног ентитета у виду државне творевине, о чијим се правима и интересима расправља у оквирима међународног права. Дакле, ради се о признању посебног статуса једног ентитета препуштајући му контролу над одређеном територијом, и то не само у војном већ и у цивилном смислу (кроз признање постојања цивилних органа власти), а посебно у виду прихватања капацитета деловања у међународним односима. Нема дилеме да би такав чин био противан Уставу РС, и већем броју прописа укључујући и кривичноправне прописе. Међутим, штета која би се нанела на нивоу међународног права била би немерљива. Посебно имајући у виду да Бечка конвенција о уговорном праву, у члану 27 и члану 46, не прихвата унутрашња законска ограничења у погледу овлашћења и надлежности представника државе који даје изјаву или потписује уговор.

НЕ ПРИСТАТИ НА КОМАДАЊЕ ЗЕМЉЕ Упозоравајућа је хронологија догађаја 1991–1995. године, из времена распада бивше СФЈР. Како се отпор гасио повлачењем из Словеније, потом губитком Републике Српске Крајине и делимичним поразима у Босни и Херцеговини, захтеви су се пребацивали ка југу, односно на Косово и Метохију. Сетимо се да је Бриселски споразум из 2012. године угрозио и урушио све српске позиције, не само на Косову већ и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, па и у Хрватској. Свако пристајање на комадање земље у реалној историји представља позив на нове захтеве, уцене и претње.

Сведоци смо многих антиуставних одлука и потеза неколико деценија уназад управо оних који креирају и доносе законе, као што смо и сведоци да они који су најпозванији, а то су уз ретке изузетке сви који чине правни систем, не реагују на такве појаве. Шта људе који су се заклели да служе отаџбини приморава да служе идеологији и политичарима?
Уместо служења заклетви, у ширем смислу и историји, наш институционални живот се претворио у симулакрум. Дакле, установе начелно постоје, делују, али не у свим правцима. Институције се не баве суштинским проблемима друштва, којима би морале да се баве. Недопустиво је ћутање Уставног суда, Републичког јавног тужилаштва, на процесе и радње којима се поништавају и урушавају држава и правни поредак. Пасивност Уставног суда у случају „Бриселски споразум“ и „Споразум из Вашингтона“ јасно указује на урушавање правног поретка, али и на постојање својеврсног сукоба између политичке власти и правног поретка. Већ сада се може рећи да овакав противуставни акт садржи у себи и почетну тачку делегитимизације политичке власти.
Дефиниција националног интереса, видимо, мења се сходно интересима људи у власти. Тако су они који су дошли на последњи протест против прихватања француско-немачког предлога, а највише је међу њима било бакица које би да се не стиде пред унуцима, названи ултрадесничарима и дочекани од кордона полиције. Може ли другачије мишљење да доведе до наметања диктатуре па, можда, чак и до грађанског рата?
Признање Косова и Метохије, или било каква изјава о сагласности уласка Косова и Метохије у међународне организације не само да је противуставна. Суштински реч је о тоталитарној идеји. Јер тај чин заснива се на кршењу Устава и закона, али и воље читавог народа. Читав правни поредак би био суспендован, иако је правни поредак у Србији у једној мери већ нарушен. Као и свака тоталитарна идеја, ни ова идеја неће се спроводити кроз Народну скупштину, Владу, референдум нити у било ком облику демократског одлучивања. Примена те идеје у случају француско-немачког предлога споразума спроводиће се путем огољене силе и неправа, јер другог начина нема. Такав процес неминовно ће довести до унутрашњих сукоба и репресије. Последњи догађаји у виду хапшења новинара због јавно изговорене речи сликовито о томе сведоче.
На једној страни се налази једна морална идеја преточена у Устав и законе, која сведочи и о нашем историјском трајању у виду једне историјске вертикале. На другој страни је прихватање независности Косова и Метохије, као једна противправна, противисторијска и у крајњем неморална идеја. У овом диспуту избор је лак. Одговор су дали наши преци, исти одговор очекују наши потомци. Зато и одговори ове генерације морају бити јасни и гласни, и то како би били у складу са суровошћу и бруталношћу средстава којима су нам наметнути досадашњи порази.
Председник Вучић саопштио нам је да је „спреман на све“, а из Минхена поручио да „грађани Србије морају да се навикну на то да ће ствари морати да се мењају“. Под претпоставком да мисли на увођење санкција Русији, да ли то значи почетак коначног падања маски и довођења Србије у позицију да постане легитимна мета од стране братског народа и вековног савезника у борби против зла?
Изјава из Минхена је вишеструко опасна. Најпре, она релативизује историјски више пута потврђен однос пријатељства и савезништва Србије и Русије. Ради се о успостављању нове парадигме која Србију претвара у отворену колонију политичког Запада. И после свих ових година изненађује лакоћа с којом се од састанка до састанка, из дана у дан, мењају спољнополитичке позиције и стратешка опредељења и историјски интереси једне суверене државе.
Неки наши аналитичари оценили су да руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко својом подршком Вучићу поводом Сретењданског протеста изражава став званичне Русије. Мислите ли да је оваква оцена реална?
Реакција амбасадора Руске Федерације представља очекивану изјаву дипломате једне велике земље. Руска спољна политика одавно је на принципима немешања у унутрашње ствари Србије. Реч је о дипломатској изјави која осуђује начелно било какве претње и насиље како у Србији, тако и у другим земљама. Као таквој, тој изјави се нема шта замерити. Такође, подршка Руске Федерације одавно је јасно одређена и дефинисана. Подршка се односи на Републику Србију и на напоре Србије да се питање Косова и Метохије решава у складу с принципима међународног права и Резолуцијом 1244 УН. Дипломатска подршка не односи се ни на власт, нити на опозицију у Србији, већ на суштински интерес да Србија сачува свој територијални интегритет и суверенитет. Додатно појашњење руског става огледа се у више пута поновљеном ставу да ће Руска федерације у УН заступати интересе српског народа.
Сви покушаји да се изјава руског амбасадора сведе на подршку или критику неком политичком актеру у Србији имају за циљ денунцирање руске спољне политике и своде се на пројектовану тврдњу о Русији као непријатељу српског народа.

НАЈВЕЋА ЈЕ МОРАЛНА КРИЗА У основи свих криза којима је опхрвано српско друштво највећа је морална криза. На том месту могу се тражити узроци нашег тренутног стања. Враћајући се у стварност над коју се надвила сенка немерљиве издаје, јасно је да смо ми данас једно раздробљено и поражено друштво. Један део наше територије налази се под војном окупацијом, док се остатак Србије налази под политичком окупацијом. Никада већи сукоб није постајао између наших данашњих живота и историјског трајања нашег народа.

У вашем најновијем огледу о француско-немачком предлогу рекли сте: „Каснија оправдања издаје или закаснело деловање државних органа неће имати било каквог ефекта. Србију чека лагано умирање у срамоти и наравно – наставак процеса дезинтеграције. Нека се спреми Република Српска!“ Значи ли то да се иза прихватања наведеног споразума крије потпуно растурање Србије и српских земаља?
Ми као нација и као друштво немамо ниједну интегративну идеју. Косово и Метохија су наша последња интегративна идеја. Заједница која изгуби интегративну идеју брзо се распада. Сваком је јасно да се процеси дезинтеграције неће зауставити. Реч је о процесу који има за циљ да се након Косова тежиште пребаци у Републику Српску, даље кршење Дејтонског споразума, нове уставне промене које у крајњем имају за циљ утапање и гашење Републике Српске. А потом следи и враћање процеса у Црној Гори, и решавање српског питања у Црној Гори, на начин који подразумева да се српски народ врати у положај социјалне мањине у коме се налазио до 30. августа 2021. У том смислу спречавање признања Косова и Метохије, без обзира да ли се ради о изјави о признању или о једноставном саглашавању са уласком тзв. Косова у међународне организације, суштински је важно.