Dr GORAN ĐORĐEVIĆ – Neka se spremi Republika Srpska!?

Advokat Goran Đorđević uveren je da bi bilo kakva saglasnost Srbije na francusko-nemački predlog sporazuma Beograda i Prištine predstavljala eksplicitno priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova

Advokat Goran Đorđević ocenio je da je suštinski cilj takozvanog francusko-nemačkog sporazuma da zemlje EU koje još nisu priznale „Kosovo“ to prihvate, kako bi tzv. Kosovo ušlo u pojedine međunarodne organizacije i u NATO. „Jasno je da navedeni predlog ne podrazumeva zaključivanje ugovora između Srbije i tzv. Kosova, ali to nije ni neophodno – dovoljna je jednostrana izjava predstavnika Srbije.“
„Shodno odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine, to su: predsednik države, predsednik vlade ili ministar inostranih poslova. Naime, i teorija i praksa, kao i izvori međunarodnog prava jasno ukazuju da jednostrani akti navedenih državnih predstavnika predstavljaju akte države, koji u međunarodnopravnom prometu proizvode pravne posledice“, naveo je on. Prema njegovim rečima, „svaki jednostrani akt u međunarodnom pravu izaziva određene posledice. Te posledice su određene kao međunarodnopravne posledice, što jasno ukazuje da posledice (pored sadržine i cilja) opredeljuju karakter jednostranog akta kao pravnog akta. To proizlazi iz kodifikovanih izvora međunarodnog prava, sudske prakse, Statuta Međunarodnog suda pravde, kao i iz pravnoteorijske misli.

Srbija, očigledno, ulazi u veoma opasan i neizvestan period političke i svake druge nestabilnosti, dodatno pritisnuta zahtevom da prihvati francusko-nemački predlog navodnog rešenja kosovskog problema kao najvažnijeg nacionalnog pitanja. Šta bi, sa stanovišta međunarodnog prava, značilo ako bi Srbija potpisala ovaj akt?
Kao što sam već rekao, bilo kakva saglasnost Srbije na francusko-nemački predlog sporazuma predstavljala bi eksplicitno priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova. U tom slučaju radilo bi se o formalnom jednostranom pravnom aktu, koji se može pripisati jednoj državi – Srbiji, članici međunarodne zajednice i koji proizvodi posledice. Važno je ukazati na 2020. godinu i pravne posledice tzv. Sporazuma iz Vašingtona od 4. septembra 2020. poznatog kao „Akt o ekonomskoj normalizaciji“. I u tom slučaju se radi o jednostranom aktu predstavnika države koji je odmah nakon potpisivanja počeo da proizvodi pravne posledice. Tu na prvom mestu mislim na prihvatanje obaveze da se obustavi kampanja za povlačenje priznanja nezavisnosti tzv. Kosova, zatim potpisivanje pisma o namerama između Privredne komore Republike Srbije i Privredne komore tzv. Kosova, do kojeg je došlo u Beogradu 22. septembra 2020. (u kojem se u stavovima 1 i 14 izričito poziva na Sporazum o ekonomskoj normalizaciji), zatim priznanje sudskih odluka sudova tzv. Kosova u vidu „sprovođenja sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu“, zatim status jezera Gazivode u odnosu na koje je prihvaćeno od strane Srbije „rešenje studije o izvodljivosti za potrebe podele jezera Gazivode/Ujmani, kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom koje treba da izradi Ministarstvo energetike SAD“. U posledice ovog sporazuma spada i „Zajednička izjava o otvaranju kancelarije Međunarodne finansijske korporacije DFC“, potpisane u Beogradu 22. septembra 2020, ali i otvaranje predstavništva Privredne komore Srbije u Jerusalimu. Najzad, potrebno je naglasiti da je nakon potpisivanja ovog akta tzv. KOSST u decembru 2020. stupio u faktički posed EMS na severu Kosova i Metohije, dok je u januaru 2021. privredno društvo „Elektrosever“ podnelo molbu za rad Regulatornom uredu za energetiku tzv. Kosova. Posebno se ukazuje na posledicu ovog jednostranog akta u vidu priznanja tzv. Kosova od strane države Izrael, što je jasno istakao i ambasador Izraela u Srbiji.

PREDLOG MOŽE DA SE SPREČI Postoji način da se usvajanje francusko-nemačkog predloga spreči. On podrazumeva vraćanje institucionalnom odlučivanju, što znači da vlada Republike Srbije francusko-nemački predlog sporazuma prosledi Narodnoj skupštini na razmatranje. U tom trenutku Ustavni sud je ovlašćen da po predlogu za ocenu ustavnosti i zakonitosti obustavi dejstvo akta, do donošenja konačne odluke u pogledu ustavnosti i zakonitosti predloga.

Upozoravate da teorija i praksa Međunarodnog suda pravde potvrđuju postojanje jednostranih akata država sa obavezujućim dejstvom. Koji primer smatrate najeklatantnijim i za Srbiju najuporedivijim?
Međunarodni sudovi su u dužem vremenskom periodu, počev od početka XX veka pa do danas, u više navrata potvrdili postojanje jednostranih akata država sa obavezujućim dejstvom. Takvi su slučajevi: „Istočni Grenland“, „Nuklearni testovi“, „Nikaragva“, „Granični spor“, „Oružane aktivnosti na teritoriji Konga“. Nakon ovako izraženih stavova suda stručna javnost je prepoznala značaj ovih izvora prava, tako da je i Međunarodna komisija za međunarodno pravo 2006. godine usvojila set Vodećih principa „koji se primenjuju na jednostrane akte država koji izazivaju pravne posledice“.
Svakako su za našu temu najznačajnije odluke međunarodnih sudova u predmetu „Istočni Grenland“ i predmet „Nuklearne probe“. U navedenim presudama sudovi su poseban značaj dodelili izjavama koje daju organi vlasti u međunarodnom opštenju. U slučaju „Istočni Grenland“ sud je prihvatio kao relevantnu izjavu ministra inostranih poslova Norveške kojom je ustupio suverenitet svoje države nad teritorijom – Grenland, i kasnije presudio protiv vlade Norveške. U tom smislu i u predmetu „Nuklearne probe“ MSP je razmatrao „jednostrane izjave francuskih vlasti učinjene van suda, javno i erga omnes“. MSP je zauzeo stav da su izjave učinjene erga omnes i zaključio da one proizvode pravne posledice. Važno je reći da je i tokom devedesetih godina Savezna Republika Jugoslavije u svom međunarodnopravnom opštenju davala jednostrane izjave (odnosile su se na pitanja kontinuiteta ili poštovanja međunarodnih konvencija) koje su i u uslovima sankcija proizvodile pravno dejstvo. Dakle, da zaključimo, jednostrane izjave predstavnika države proizvode dejstvo u međunarodnom pravu. U tom smislu bilo kakva izjava o prihvatanju statusa tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama nesumnjivo će proizvesti pravno dejstvo po ovu samoproglašenu državu.

S obzirom na to da Briselski sporazum i Sporazum iz Vašingtona Ustavni sud tumači kao političke akte bez pravnog dejstva, a zapravo imaju štetne posledice na pravni poredak Srbije, očekujete li da će se neko u Srbiji drznuti da potpiše ili da usmeni pristanak na primenu jednostranog akta, koji po vašem mišljenju ima isto značenje?
Ma kako se Ustavni sud uporno trudio da prikaže Briselski sporazum kao akt političkog karaktera koji nema pravno dejstvo, svima je jasno da Briselski sporazum, kao i Sporazum iz Vašingtona već uveliko proizvode pravna dejstva u okviru pravnog poretka Republike Srbije. To nam je poslednji put objasnio ambasador Izraela, opravdavajući priznanje Kosova kao nezavisne države. Utisak je da postoje državni zvaničnici koji su spremni da potpišu predlog. Ali svaki potpisnik mora biti svestan svoje odgovornosti. Takav čin ne samo da je protivan Ustavu RS i zakonima RS već po sebi ima i druge pravne posledice po onog ko bi samovlasno i protivzakonito prihvatio potpisivanje takvog jednostranog akta.
Ukoliko neko, uprkos nepristajanju većine srpskog naroda, odluči na bilo koji način da u naše ime pristane na ponuđeni francusko-nemački predlog, kako će se taj čin tretirati s pravnog stanovišta, ili preciznije po Ustavu Republike Srbije?
Ovim jednostranim pravnim aktom Republika Srbija bi u domenu međunarodnih odnosa prihvatila „prepoznavanje“ ili „priznavanje“ jednog entiteta u vidu državne tvorevine, o čijim se pravima i interesima raspravlja u okvirima međunarodnog prava. Dakle, radi se o priznanju posebnog statusa jednog entiteta prepuštajući mu kontrolu nad određenom teritorijom, i to ne samo u vojnom već i u civilnom smislu (kroz priznanje postojanja civilnih organa vlasti), a posebno u vidu prihvatanja kapaciteta delovanja u međunarodnim odnosima. Nema dileme da bi takav čin bio protivan Ustavu RS, i većem broju propisa uključujući i krivičnopravne propise. Međutim, šteta koja bi se nanela na nivou međunarodnog prava bila bi nemerljiva. Posebno imajući u vidu da Bečka konvencija o ugovornom pravu, u članu 27 i članu 46, ne prihvata unutrašnja zakonska ograničenja u pogledu ovlašćenja i nadležnosti predstavnika države koji daje izjavu ili potpisuje ugovor.

NE PRISTATI NA KOMADANJE ZEMLJE Upozoravajuća je hronologija događaja 1991–1995. godine, iz vremena raspada bivše SFJR. Kako se otpor gasio povlačenjem iz Slovenije, potom gubitkom Republike Srpske Krajine i delimičnim porazima u Bosni i Hercegovini, zahtevi su se prebacivali ka jugu, odnosno na Kosovo i Metohiju. Setimo se da je Briselski sporazum iz 2012. godine ugrozio i urušio sve srpske pozicije, ne samo na Kosovu već i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pa i u Hrvatskoj. Svako pristajanje na komadanje zemlje u realnoj istoriji predstavlja poziv na nove zahteve, ucene i pretnje.

Svedoci smo mnogih antiustavnih odluka i poteza nekoliko decenija unazad upravo onih koji kreiraju i donose zakone, kao što smo i svedoci da oni koji su najpozvaniji, a to su uz retke izuzetke svi koji čine pravni sistem, ne reaguju na takve pojave. Šta ljude koji su se zakleli da služe otadžbini primorava da služe ideologiji i političarima?
Umesto služenja zakletvi, u širem smislu i istoriji, naš institucionalni život se pretvorio u simulakrum. Dakle, ustanove načelno postoje, deluju, ali ne u svim pravcima. Institucije se ne bave suštinskim problemima društva, kojima bi morale da se bave. Nedopustivo je ćutanje Ustavnog suda, Republičkog javnog tužilaštva, na procese i radnje kojima se poništavaju i urušavaju država i pravni poredak. Pasivnost Ustavnog suda u slučaju „Briselski sporazum“ i „Sporazum iz Vašingtona“ jasno ukazuje na urušavanje pravnog poretka, ali i na postojanje svojevrsnog sukoba između političke vlasti i pravnog poretka. Već sada se može reći da ovakav protivustavni akt sadrži u sebi i početnu tačku delegitimizacije političke vlasti.
Definicija nacionalnog interesa, vidimo, menja se shodno interesima ljudi u vlasti. Tako su oni koji su došli na poslednji protest protiv prihvatanja francusko-nemačkog predloga, a najviše je među njima bilo bakica koje bi da se ne stide pred unucima, nazvani ultradesničarima i dočekani od kordona policije. Može li drugačije mišljenje da dovede do nametanja diktature pa, možda, čak i do građanskog rata?
Priznanje Kosova i Metohije, ili bilo kakva izjava o saglasnosti ulaska Kosova i Metohije u međunarodne organizacije ne samo da je protivustavna. Suštinski reč je o totalitarnoj ideji. Jer taj čin zasniva se na kršenju Ustava i zakona, ali i volje čitavog naroda. Čitav pravni poredak bi bio suspendovan, iako je pravni poredak u Srbiji u jednoj meri već narušen. Kao i svaka totalitarna ideja, ni ova ideja neće se sprovoditi kroz Narodnu skupštinu, Vladu, referendum niti u bilo kom obliku demokratskog odlučivanja. Primena te ideje u slučaju francusko-nemačkog predloga sporazuma sprovodiće se putem ogoljene sile i neprava, jer drugog načina nema. Takav proces neminovno će dovesti do unutrašnjih sukoba i represije. Poslednji događaji u vidu hapšenja novinara zbog javno izgovorene reči slikovito o tome svedoče.
Na jednoj strani se nalazi jedna moralna ideja pretočena u Ustav i zakone, koja svedoči i o našem istorijskom trajanju u vidu jedne istorijske vertikale. Na drugoj strani je prihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije, kao jedna protivpravna, protivistorijska i u krajnjem nemoralna ideja. U ovom disputu izbor je lak. Odgovor su dali naši preci, isti odgovor očekuju naši potomci. Zato i odgovori ove generacije moraju biti jasni i glasni, i to kako bi bili u skladu sa surovošću i brutalnošću sredstava kojima su nam nametnuti dosadašnji porazi.
Predsednik Vučić saopštio nam je da je „spreman na sve“, a iz Minhena poručio da „građani Srbije moraju da se naviknu na to da će stvari morati da se menjaju“. Pod pretpostavkom da misli na uvođenje sankcija Rusiji, da li to znači početak konačnog padanja maski i dovođenja Srbije u poziciju da postane legitimna meta od strane bratskog naroda i vekovnog saveznika u borbi protiv zla?
Izjava iz Minhena je višestruko opasna. Najpre, ona relativizuje istorijski više puta potvrđen odnos prijateljstva i savezništva Srbije i Rusije. Radi se o uspostavljanju nove paradigme koja Srbiju pretvara u otvorenu koloniju političkog Zapada. I posle svih ovih godina iznenađuje lakoća s kojom se od sastanka do sastanka, iz dana u dan, menjaju spoljnopolitičke pozicije i strateška opredeljenja i istorijski interesi jedne suverene države.
Neki naši analitičari ocenili su da ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko svojom podrškom Vučiću povodom Sretenjdanskog protesta izražava stav zvanične Rusije. Mislite li da je ovakva ocena realna?
Reakcija ambasadora Ruske Federacije predstavlja očekivanu izjavu diplomate jedne velike zemlje. Ruska spoljna politika odavno je na principima nemešanja u unutrašnje stvari Srbije. Reč je o diplomatskoj izjavi koja osuđuje načelno bilo kakve pretnje i nasilje kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama. Kao takvoj, toj izjavi se nema šta zameriti. Takođe, podrška Ruske Federacije odavno je jasno određena i definisana. Podrška se odnosi na Republiku Srbiju i na napore Srbije da se pitanje Kosova i Metohije rešava u skladu s principima međunarodnog prava i Rezolucijom 1244 UN. Diplomatska podrška ne odnosi se ni na vlast, niti na opoziciju u Srbiji, već na suštinski interes da Srbija sačuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Dodatno pojašnjenje ruskog stava ogleda se u više puta ponovljenom stavu da će Ruska federacije u UN zastupati interese srpskog naroda.
Svi pokušaji da se izjava ruskog ambasadora svede na podršku ili kritiku nekom političkom akteru u Srbiji imaju za cilj denunciranje ruske spoljne politike i svode se na projektovanu tvrdnju o Rusiji kao neprijatelju srpskog naroda.

NAJVEĆA JE MORALNA KRIZA U osnovi svih kriza kojima je ophrvano srpsko društvo najveća je moralna kriza. Na tom mestu mogu se tražiti uzroci našeg trenutnog stanja. Vraćajući se u stvarnost nad koju se nadvila senka nemerljive izdaje, jasno je da smo mi danas jedno razdrobljeno i poraženo društvo. Jedan deo naše teritorije nalazi se pod vojnom okupacijom, dok se ostatak Srbije nalazi pod političkom okupacijom. Nikada veći sukob nije postajao između naših današnjih života i istorijskog trajanja našeg naroda.

U vašem najnovijem ogledu o francusko-nemačkom predlogu rekli ste: „Kasnija opravdanja izdaje ili zakasnelo delovanje državnih organa neće imati bilo kakvog efekta. Srbiju čeka lagano umiranje u sramoti i naravno – nastavak procesa dezintegracije. Neka se spremi Republika Srpska!“ Znači li to da se iza prihvatanja navedenog sporazuma krije potpuno rasturanje Srbije i srpskih zemalja?
Mi kao nacija i kao društvo nemamo nijednu integrativnu ideju. Kosovo i Metohija su naša poslednja integrativna ideja. Zajednica koja izgubi integrativnu ideju brzo se raspada. Svakom je jasno da se procesi dezintegracije neće zaustaviti. Reč je o procesu koji ima za cilj da se nakon Kosova težište prebaci u Republiku Srpsku, dalje kršenje Dejtonskog sporazuma, nove ustavne promene koje u krajnjem imaju za cilj utapanje i gašenje Republike Srpske. A potom sledi i vraćanje procesa u Crnoj Gori, i rešavanje srpskog pitanja u Crnoj Gori, na način koji podrazumeva da se srpski narod vrati u položaj socijalne manjine u kome se nalazio do 30. avgusta 2021. U tom smislu sprečavanje priznanja Kosova i Metohije, bez obzira da li se radi o izjavi o priznanju ili o jednostavnom saglašavanju sa ulaskom tzv. Kosova u međunarodne organizacije, suštinski je važno.