Чувари завета америчко-немачког јединства

По ко зна који пут немачко оружје прети руским границама. Данас то није само одјек вишевековног сукоба Германа и Словена у срцу Европе. Тенкови „леопард“ су сада и злослутни весници понављања историје Другог светског рата, током ког су скована пријатељства америчких званичника и нациста. Те везе ће умногоме одредити деловање ЦИА у хладноратовском периоду и, очигледно, утицати на актуелну немачку политику

Aналена Бербок свакако није Хајнрих Химлер, али идеолошке подударности се не могу пренебрегнути. Данашња шефица немачке дипломатије и озлоглашени шеф Гестапоа деле и русофобне ставове, и преданост уверењу да се спас Немачке налази у загрљају са прекоокеанским савезницима. Најпре у том кључу треба тумачити „исхитрену“ изјаву Бербокове да је Немачка у рату с Русијом, као и немачку спремност да у данима када се обележава 80. годишњица Стаљинградске битке најави слање својих тенкова „леопард“ на украјинско ратиште.
На обележавању јубилеја Стаљинградске битке председник Руске Федерације је подсетио грађане да је Русија поново суочена с нацистичком претњом. „Фашизам поново прети нашој земљи. Поново смо принуђени да одговоримо на агресију Запада. Поново нам прете немачки тенкови ’леопард’ са крстовима, којима сада управљају украјински следбеници Хитлера и Бандере“, изјавио је Путин.
Ова аналогија тек је загребала готово заумну подударност између данашњег Колективног запада и Запада какав је био у време Другог светског рата, тада раздељеног порозном линијом идеолошких разлика између либералистичког и нацистичког блока.
Други светски рат се оправдано сматра сукобом који је детронизовао Европу као политичког субјекта без премца. Након њега Европа је до сукоба у Украјини остала битан економски фактор, постепено предајући свој суверенитет Америци, уз спорадичне покушаје да се отме из чврстог стиска свог трансатлантског савезника.
Али амерички план пробијања до светске хегемоније није био насумичан, нити последица срећних околности. Напротив, био је резултат преданог рада њене елите, која је неуморно учила од европских сила технику „стварања света“, како амерички политиколог Дејвид Милн назива умеће империјалног владања. Економија и финансије, обавештајна делатност, развијање војне индустрије и културни рат су биле арене у којима је нова америчка суперсила водила борбу за успостављање светске хегемоније и победу над архинепријатељем оличеним у Совјетском Савезу.
Улогу претходнице у том процесу играла је Централна обавештајна агенција (ЦИА), наследница Канцеларије за стратешку службу (ОСС). Али ко су били људи који су створили ЦИА и шта су били њихови идеали и њихове иницијалне намере, ако су нам већ њихови методи добро познати?

ТРУМАНОВА НОВИНАРНИЦА Председник Труман је, наводно, желео само „новинарницу“. Након што је заменио преминулог Френклина Делано Рузвелта (умро 12. априла 1945) на месту председника САД, Труман је приметио да „председник нема начин да прати податке и информације које му стижу из свих делова света“. Даље, Труман пише да није имао намеру да ЦИА буде „нож у тами“ и да је Агенција оформљена као центар „чији је циљ био само да информише председника о збивањима о свету“. Можда би ЦИА обавестила председника Трумана да је Јапан свакако био на ивици капитулације у тренутку када су бачене две атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки? Било би то једно од ретких добрих дела ове агенције и можда би јој пружило какав-такав алиби за оно што је уследило.
„У тоталном светском рату, и обавештајна служба мора бити светска и тотална“, сматрао је „амерички господар шпијуна“ и „отац-оснивач“ ЦИА Вилијам Донован, познатији својим познаницима као Дивљи Бил, чија статуа краси улазни хол зграде седишта америчке обавештајне агенције у Ленглију. Оснивач ЦИА је свој занат испекао у кланици два светска рата и међуратној дипломатији Версајске Европе. Надимак Дивљи Бил је добио као бацач лопте (пичер) у бејзбол тиму Њујорк јенкис, а потврдио га у рововима Првог светског рата у Француској, где је заслужио и конгресну Медаљу за храброст.
Током Другог светског рата Бил Донован се нашао на челу ОСС-а. Ова канцеларија никад није имала више од 13.000 активних службеника и једва да је, према његовом мишљењу, покривала основне потребе Сједињених Држава. Његов план био је да оформи организацију састављену од финансијера с Волстрита, професора из „Ајви лиге“, шпијуна и официра, научника и заводница, која би у правом смислу „бранила Америку, служила тајнама Беле куће и ратовала против комунизма“, како бележи Тим Винер у књизи „Наслеђе пепела“.
Наравно, политичарима никакав облик „тајне моћи“ у коју сами нису укључени није одговарао, због чега Донован није имао много савезника међу званичницима федералне владе. Ослањајући се на „старије партнере“ у Британији, обучавао је своје официре за сулуде операције. Од 21 тима (сваки тим је имао двојицу службеника) које је Дивљи Бил убацио иза линије фронта, у Трећи рајх, свега један тим се вратио кући. Донованова необуздана машта није имала граница и била је изузетно корисна у ратним условима. Његов помоћник у ОСС-у и касније амбасадор Америке у Француској, Немачкој и Енглеској Дејвид Брус пише у својим мемоарима како је морао да „четири мучне недеље“ испробава могућност да „слепим мишевима из пећина на западу Америке којима су запаљиве бомбе завезане за леђа уништи Токио пуштајући их из авиона“.
Међутим, већ почетком 1945. године Рузвелт је почео да се предомишља око улоге коју би Донован требало да има у америчким структурама моћи. Зато је наредио официру при Белој кући, поручнику Ричарду Парку да истражи Донованове намере у вези с формирањем нове обавештајне службе која би заменила ОСС. Пошто је Паркова истрага почела да „цури“, и како су у штампи почели да се појављују наслови како Донован прави „амерички Гестапо“, председник му је наредио да своје планове „склони под тепих“.
Новинари нису превише омашили поредећи Донованову агенцију из маште са Гестапом.
Један од најближих сарадника Дивљег Била, звезда у успону из његовог табора, био је Ален Далс, први цивилни и најдуговечнији директор ЦИА (1953–1961). Далс је потицао из династије утицајних америчких државника. Његов деда по мајци је био државни секретар под америчким председником Бенџамином Харисоном (1889–1893), теча му је био Роберт Лансинг, државни секретар код Вудроа Вилсона, а рођени брат Џон Фостер Далс. Џ. Ф. Далс је у међуратном периоду креирао Дозов план којим су САД обезбедиле финансијску помоћ за обнову немачке индустрије између 1924. и 1929. године, а касније је био и државни секретар под председником Ајзенхауером.
Већи део рата, као официр ОСС-а, Ален Далс је провео у швајцарском Берну. У маниру врхунских пропагандиста и стручњака за односе с јавношћу, Далс је после рата свој боравак у Швајцарској представљао као шпијунски трилер. Ту технику „дораде чињеница“ је вероватно „покупио“ од Хитлеровог главног пропагандисте Јозефа Гебелса, кога је упознао када је 1933. путовао у Берлин с намером да испита какве ће последице Хитлеров долазак да власт имати по америчке инвеститоре у Немачкој, а који су махом били клијенти америчке адвокатске канцеларије „Саливан и Кромвел“ у којој су браћа Далс били партнери. Том приликом Далс је Гебелса оценио као „отвореног и искреног“, а утисак му није помрачило ни juden исписано на вратима хотелске собе.
Управо је гебелсовски „отворен и искрен“ Далс био када је после рата говорио о свом боравку у Швајцарској. У земљу је ушао преко Вишијевске Француске, под пуним дипломатским имунитетом, и у својој резиденцији недалеко од бернске катедрале организовао тениске мечеве за дипломатски кор, како савезнике, тако и нацисте, а тениске лопте му је достављао брат Џон Фостер, преносећи поздраве Чарлса Линдберга, чувеног америчког пилота и Хитлеровог обожаваоца.
Истина, Ален Далс је у Берну био под извесним притиском Немаца. Међу контраобавештајне успехе је бележио то што је разоткрио кувара као немачког шпијуна, али с домаром није имао толико среће (украо му је неке претходно спаљене документе из канте за ђубре и нестао без трага). Све у свему, његов боравак у Берну је био комфоран колико је боравак у Европи у пламену Другог светског рата могао бити.

БАНКАРСКИ УГАО За време боравка у Швајцарској Далс је нарочито био близак с Томасом Мекитриком, америчким званичником и шефом Банке за међународна поравнања. Ова банка је оснивана капиталом централних банака Енглеске, Француске, Белгије, Италије, Јапана, Немачке, Швајцарске и три приватне америчке банке. Међу те три америчке банке је био и клијент, а заправо власник, тада већ бивше фирме Алена Далса „Саливан и Кромвел“ – банка „Џеј Пи Морган“. За све време Другог светског рата Банка за међународна поравнања је уредно примала злато које је Немачка пљачкала у ратном походу, и редовно плаћала дивиденде Рајхсбанци. Петорица директора Банке за међународна поравнања је после рата било осуђено за ратне злочине, међу којима и Херман Шмиц, извршни директор корпорације „ИГ Фарбен“, која је за време рата (користећи се и робовским радом) производила „циклон Б“, којим су гушене жртве геноцида који је Немачка спроводила.
Чак и током рата Шмиц је слао божићне поклоне и честитке својим правним заступницима у Америци, укључујући Џона Фостера Далса, и његовог брата, који је тада већ био у ОСС-у, Алена. Наиме, Фостер је својим правничким акробацијама у Њујорку обезбедио за „ИГ Фарбен“, „Мерк“ и друге нацистичке корпорације да уредно послују, и производе своје авионе, подморнице, моторе, баш као што је Банка за међународна поравнања омогућила нацистима да допремају хром из Турске или говедину из Аргентине.
После рата већина клијената Џ. Ф. Далса оптужена је за сарадњу с непријатељима, док су поједини завршили пред трибуналом у Нирнбергу. Једна истрага за време администрације председника Џимија Картера показала је да је Ален Далс користио своју позицију у ОСС-у за време рата да уништава доказе о својој и умешаности свог брата у послове с нацистима. „Уништавање документације заробљених нацистичких званичника била је омиљена тактика Далса и његових сарадника који су остали као окупатори у послератној Немачкој“, тврдио је Џон Лофтус, један од тзв. ловаца на нацисте, који је прошао кроз документацију у оквиру истраге под Картеровом администрацијом.
Браћа Далс не би (политички) преживела да је Френклин Делано Рузвелт остао жив. Председник САД је доживљаван као противник плутократије, а Моргану Млађем, господару Волстрита, подређени нису смели да доносе новине уколико претходно нису изрезали Рузвелтов лик, лик тог „издајника своје класе“. Одмазда над браћом Далс не би била само одмазда над издајницима, него и над крупним финансијским капиталом и банкарским лобијем.
Черчил и Рузвелт су се састали у Казабланки јануара 1943. године, без Стаљина који је био окупиран Стаљинградском битком. Из Казабланке је Рузвелт обзнанио да је једини услов под којим до мира може доћи „безусловна предаја“ нациста. То је заправо била порука Стаљину да не мора страховати од евентуалног сепаратног мира западних Савезника и нациста. Ово је срушило Далсов свет.
Имајући у виду лукративне послове у које су браћа Далс годинама била укључена, на Алену Далсу је било да спасава што се спасити могло. Зато се састао са блиским пријатељем Хајнриха Химлера, Максимилијаном Егоном фон Хоенлоом.
Фон Хоенлоа је Далс упознао још у Бечу 1916. године, док је овај био принц са некретнинама и пословима од Чешке до Мексика. Године 1943. то је био један осиромашени принц према коме ратне године нису биле милосрдне и који је излаз видео у нацизму. Свог старог пријатеља Далс је уверавао да су Рузвелтове речи „само ветар“ и да нацисти не морају страховати. Међутим, како су од фебруара до новембра интензивирани састанци у Берну између Далса, као официра ОСС-а, и Фон Хоенлоа, као незваничног изасланика шефа Гестапоа и СС-а, и друге идеје су почеле да искрсавају. Једна од њих је била и да би са Трећим рајхом могло да дође до мира, под условом да се с његовог чела уклони Хитлер, а на његово место дође Химлер, који је за овај подухват био и више него спреман. И Далс и Фон Хоенло су Немачку видели као чврст бастион против Стаљина и „бољшевичке и словенске напасти“.
Овакве маштарије Далса су биле у равни егзибиција његовог шефа Донована, мада далеко отровније и опасније. Донован је Рузвелту пренео ове понуде нациста, али је амерички председник резолутно био против било каквог споразума. Интересантно је да је Химлер до краја веровао у своју „америчку везу“, тј. у Далса. Када је 10. маја 1945. кренуо у Швајцарску, Химлер није кренуо само у неутралну земљу него је бежао под окриље заштите америчког агента. Међутим, у том бегу је пао у енглеско заробљеништво, где је извршио самоубиство.

СТУПАЊЕ ЦИА НА ИСТОРИЈСКУ СЦЕНУ После кратке паузе након окончања рата Ален Далс се вратио на историјску сцену као пети и први цивилни директор ЦИА, те агенције која је била остварење Доновановог сна реализованог под Трумановом администрацијом. У међувремену ЦИА је наставила са оним што јој је била сврха од почетка и што је био, уједно, одраз замисли Далса и Фон Хоенлоа – с ратом против СССР-а. Први упад бивших бандероваца у организацији ЦИА на територију СССР-а у околину Лавова одиграо се 5. септембра 1949. Када су декласификовани документи ЦИА 2005. године, откривено је шта се с њима десило: „Совјети су брзо елиминисали све агенте.“ Али циљ ЦИА је био да покаже да „неће мирно седети“.
Стив Танер, службеник ЦИА у Минхену, институционализовао је крајем 1940-их везу с Рајнхардом Гeленом, Хитлеровим генералом-обавештајцем. „Од почетка сам био мотивисан идејом да је сукоб Запада и Истока неизбежан. Сваки Немац је дужан да допринесе овој борби, јер је Немачка дужна да да свој допринос заједничкој одбрани западне хришћанске цивилизације“, тврдио је Гелен. Већ 1949. окупио је своје обавештајце, бивше нацисте, описавши их као „добре Немце, идеолошки на страни западних демократија“. Гелен је тврдио да може уз помоћ ЦИА да гађа у само срце совјетске моћи.
Управо је из „Геленове групе“ никла немачка обавештајна агенција БНД под туторством ЦИА за време мандата Алена Далса. Сам Далс ни уз помоћ Фон Хоенлоа и Химлера не би могао да тако добро срочи шта је мисија и сврха Немачке спрам „бољшевичке и словенске претње“ као генерал Гелен.
Иста подршка бандеристима је и данас присутна. Немачка и данас наступа са Америком против Русије, као бранилац „западне цивилизације“. Али упркос конзистентности у русофобији, изгледа да ни Немци, нити Американци, нису разумели поруку коју је Стаљин послао за време разговора с Беделом Смитом, амбасадором САД у Москви и Далсовим претходником на месту шефа ЦИА. „Да ли је могуће да верујете да су Сједињене Државе и Велика Британија уједињене против Русије“, питао је Смит Стаљина. „Да“, одговорио је Стаљин. „Колико далеко ће Русија ићи“, питао је Смит, мислећи на евентуалне сукобе. Стаљин га је погледао директно у очи, запалио цигарету и одговорио: „Нећемо ићи много даље.“
Од 1945. до данас Запад своју политику према Русији и читаву своју историјску судбину мери између свог „нећемо седети мирно“ и Стаљиновог „нећемо много даље“, несигуран у право значење тих речи. Данас знамо да је ЦИА немирна. Али Запад и даље не зна где је Стаљиново „много даље“. Можда ће их судбина немачких „леопарда“ подсетити докле ће Русија ићи, и који су домети политике американофилних нациста, зелених крсташа попут Аналене Бербок и официра ЦИА које не држи место.