Čuvari zaveta američko-nemačkog jedinstva

Po ko zna koji put nemačko oružje preti ruskim granicama. Danas to nije samo odjek viševekovnog sukoba Germana i Slovena u srcu Evrope. Tenkovi „leopard“ su sada i zloslutni vesnici ponavljanja istorije Drugog svetskog rata, tokom kog su skovana prijateljstva američkih zvaničnika i nacista. Te veze će umnogome odrediti delovanje CIA u hladnoratovskom periodu i, očigledno, uticati na aktuelnu nemačku politiku

Analena Berbok svakako nije Hajnrih Himler, ali ideološke podudarnosti se ne mogu prenebregnuti. Današnja šefica nemačke diplomatije i ozloglašeni šef Gestapoa dele i rusofobne stavove, i predanost uverenju da se spas Nemačke nalazi u zagrljaju sa prekookeanskim saveznicima. Najpre u tom ključu treba tumačiti „ishitrenu“ izjavu Berbokove da je Nemačka u ratu s Rusijom, kao i nemačku spremnost da u danima kada se obeležava 80. godišnjica Staljingradske bitke najavi slanje svojih tenkova „leopard“ na ukrajinsko ratište.
Na obeležavanju jubileja Staljingradske bitke predsednik Ruske Federacije je podsetio građane da je Rusija ponovo suočena s nacističkom pretnjom. „Fašizam ponovo preti našoj zemlji. Ponovo smo prinuđeni da odgovorimo na agresiju Zapada. Ponovo nam prete nemački tenkovi ’leopard’ sa krstovima, kojima sada upravljaju ukrajinski sledbenici Hitlera i Bandere“, izjavio je Putin.
Ova analogija tek je zagrebala gotovo zaumnu podudarnost između današnjeg Kolektivnog zapada i Zapada kakav je bio u vreme Drugog svetskog rata, tada razdeljenog poroznom linijom ideoloških razlika između liberalističkog i nacističkog bloka.
Drugi svetski rat se opravdano smatra sukobom koji je detronizovao Evropu kao političkog subjekta bez premca. Nakon njega Evropa je do sukoba u Ukrajini ostala bitan ekonomski faktor, postepeno predajući svoj suverenitet Americi, uz sporadične pokušaje da se otme iz čvrstog stiska svog transatlantskog saveznika.
Ali američki plan probijanja do svetske hegemonije nije bio nasumičan, niti posledica srećnih okolnosti. Naprotiv, bio je rezultat predanog rada njene elite, koja je neumorno učila od evropskih sila tehniku „stvaranja sveta“, kako američki politikolog Dejvid Miln naziva umeće imperijalnog vladanja. Ekonomija i finansije, obaveštajna delatnost, razvijanje vojne industrije i kulturni rat su bile arene u kojima je nova američka supersila vodila borbu za uspostavljanje svetske hegemonije i pobedu nad arhineprijateljem oličenim u Sovjetskom Savezu.
Ulogu prethodnice u tom procesu igrala je Centralna obaveštajna agencija (CIA), naslednica Kancelarije za stratešku službu (OSS). Ali ko su bili ljudi koji su stvorili CIA i šta su bili njihovi ideali i njihove inicijalne namere, ako su nam već njihovi metodi dobro poznati?

TRUMANOVA NOVINARNICA Predsednik Truman je, navodno, želeo samo „novinarnicu“. Nakon što je zamenio preminulog Frenklina Delano Ruzvelta (umro 12. aprila 1945) na mestu predsednika SAD, Truman je primetio da „predsednik nema način da prati podatke i informacije koje mu stižu iz svih delova sveta“. Dalje, Truman piše da nije imao nameru da CIA bude „nož u tami“ i da je Agencija oformljena kao centar „čiji je cilj bio samo da informiše predsednika o zbivanjima o svetu“. Možda bi CIA obavestila predsednika Trumana da je Japan svakako bio na ivici kapitulacije u trenutku kada su bačene dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki? Bilo bi to jedno od retkih dobrih dela ove agencije i možda bi joj pružilo kakav-takav alibi za ono što je usledilo.
„U totalnom svetskom ratu, i obaveštajna služba mora biti svetska i totalna“, smatrao je „američki gospodar špijuna“ i „otac-osnivač“ CIA Vilijam Donovan, poznatiji svojim poznanicima kao Divlji Bil, čija statua krasi ulazni hol zgrade sedišta američke obaveštajne agencije u Lengliju. Osnivač CIA je svoj zanat ispekao u klanici dva svetska rata i međuratnoj diplomatiji Versajske Evrope. Nadimak Divlji Bil je dobio kao bacač lopte (pičer) u bejzbol timu Njujork jenkis, a potvrdio ga u rovovima Prvog svetskog rata u Francuskoj, gde je zaslužio i kongresnu Medalju za hrabrost.
Tokom Drugog svetskog rata Bil Donovan se našao na čelu OSS-a. Ova kancelarija nikad nije imala više od 13.000 aktivnih službenika i jedva da je, prema njegovom mišljenju, pokrivala osnovne potrebe Sjedinjenih Država. Njegov plan bio je da oformi organizaciju sastavljenu od finansijera s Volstrita, profesora iz „Ajvi lige“, špijuna i oficira, naučnika i zavodnica, koja bi u pravom smislu „branila Ameriku, služila tajnama Bele kuće i ratovala protiv komunizma“, kako beleži Tim Viner u knjizi „Nasleđe pepela“.
Naravno, političarima nikakav oblik „tajne moći“ u koju sami nisu uključeni nije odgovarao, zbog čega Donovan nije imao mnogo saveznika među zvaničnicima federalne vlade. Oslanjajući se na „starije partnere“ u Britaniji, obučavao je svoje oficire za sulude operacije. Od 21 tima (svaki tim je imao dvojicu službenika) koje je Divlji Bil ubacio iza linije fronta, u Treći rajh, svega jedan tim se vratio kući. Donovanova neobuzdana mašta nije imala granica i bila je izuzetno korisna u ratnim uslovima. Njegov pomoćnik u OSS-u i kasnije ambasador Amerike u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj Dejvid Brus piše u svojim memoarima kako je morao da „četiri mučne nedelje“ isprobava mogućnost da „slepim miševima iz pećina na zapadu Amerike kojima su zapaljive bombe zavezane za leđa uništi Tokio puštajući ih iz aviona“.
Međutim, već početkom 1945. godine Ruzvelt je počeo da se predomišlja oko uloge koju bi Donovan trebalo da ima u američkim strukturama moći. Zato je naredio oficiru pri Beloj kući, poručniku Ričardu Parku da istraži Donovanove namere u vezi s formiranjem nove obaveštajne službe koja bi zamenila OSS. Pošto je Parkova istraga počela da „curi“, i kako su u štampi počeli da se pojavljuju naslovi kako Donovan pravi „američki Gestapo“, predsednik mu je naredio da svoje planove „skloni pod tepih“.
Novinari nisu previše omašili poredeći Donovanovu agenciju iz mašte sa Gestapom.
Jedan od najbližih saradnika Divljeg Bila, zvezda u usponu iz njegovog tabora, bio je Alen Dals, prvi civilni i najdugovečniji direktor CIA (1953–1961). Dals je poticao iz dinastije uticajnih američkih državnika. Njegov deda po majci je bio državni sekretar pod američkim predsednikom Bendžaminom Harisonom (1889–1893), teča mu je bio Robert Lansing, državni sekretar kod Vudroa Vilsona, a rođeni brat Džon Foster Dals. DŽ. F. Dals je u međuratnom periodu kreirao Dozov plan kojim su SAD obezbedile finansijsku pomoć za obnovu nemačke industrije između 1924. i 1929. godine, a kasnije je bio i državni sekretar pod predsednikom Ajzenhauerom.
Veći deo rata, kao oficir OSS-a, Alen Dals je proveo u švajcarskom Bernu. U maniru vrhunskih propagandista i stručnjaka za odnose s javnošću, Dals je posle rata svoj boravak u Švajcarskoj predstavljao kao špijunski triler. Tu tehniku „dorade činjenica“ je verovatno „pokupio“ od Hitlerovog glavnog propagandiste Jozefa Gebelsa, koga je upoznao kada je 1933. putovao u Berlin s namerom da ispita kakve će posledice Hitlerov dolazak da vlast imati po američke investitore u Nemačkoj, a koji su mahom bili klijenti američke advokatske kancelarije „Salivan i Kromvel“ u kojoj su braća Dals bili partneri. Tom prilikom Dals je Gebelsa ocenio kao „otvorenog i iskrenog“, a utisak mu nije pomračilo ni juden ispisano na vratima hotelske sobe.
Upravo je gebelsovski „otvoren i iskren“ Dals bio kada je posle rata govorio o svom boravku u Švajcarskoj. U zemlju je ušao preko Višijevske Francuske, pod punim diplomatskim imunitetom, i u svojoj rezidenciji nedaleko od bernske katedrale organizovao teniske mečeve za diplomatski kor, kako saveznike, tako i naciste, a teniske lopte mu je dostavljao brat Džon Foster, prenoseći pozdrave Čarlsa Lindberga, čuvenog američkog pilota i Hitlerovog obožavaoca.
Istina, Alen Dals je u Bernu bio pod izvesnim pritiskom Nemaca. Među kontraobaveštajne uspehe je beležio to što je razotkrio kuvara kao nemačkog špijuna, ali s domarom nije imao toliko sreće (ukrao mu je neke prethodno spaljene dokumente iz kante za đubre i nestao bez traga). Sve u svemu, njegov boravak u Bernu je bio komforan koliko je boravak u Evropi u plamenu Drugog svetskog rata mogao biti.

BANKARSKI UGAO Za vreme boravka u Švajcarskoj Dals je naročito bio blizak s Tomasom Mekitrikom, američkim zvaničnikom i šefom Banke za međunarodna poravnanja. Ova banka je osnivana kapitalom centralnih banaka Engleske, Francuske, Belgije, Italije, Japana, Nemačke, Švajcarske i tri privatne američke banke. Među te tri američke banke je bio i klijent, a zapravo vlasnik, tada već bivše firme Alena Dalsa „Salivan i Kromvel“ – banka „Džej Pi Morgan“. Za sve vreme Drugog svetskog rata Banka za međunarodna poravnanja je uredno primala zlato koje je Nemačka pljačkala u ratnom pohodu, i redovno plaćala dividende Rajhsbanci. Petorica direktora Banke za međunarodna poravnanja je posle rata bilo osuđeno za ratne zločine, među kojima i Herman Šmic, izvršni direktor korporacije „IG Farben“, koja je za vreme rata (koristeći se i robovskim radom) proizvodila „ciklon B“, kojim su gušene žrtve genocida koji je Nemačka sprovodila.
Čak i tokom rata Šmic je slao božićne poklone i čestitke svojim pravnim zastupnicima u Americi, uključujući Džona Fostera Dalsa, i njegovog brata, koji je tada već bio u OSS-u, Alena. Naime, Foster je svojim pravničkim akrobacijama u Njujorku obezbedio za „IG Farben“, „Merk“ i druge nacističke korporacije da uredno posluju, i proizvode svoje avione, podmornice, motore, baš kao što je Banka za međunarodna poravnanja omogućila nacistima da dopremaju hrom iz Turske ili govedinu iz Argentine.
Posle rata većina klijenata DŽ. F. Dalsa optužena je za saradnju s neprijateljima, dok su pojedini završili pred tribunalom u Nirnbergu. Jedna istraga za vreme administracije predsednika Džimija Kartera pokazala je da je Alen Dals koristio svoju poziciju u OSS-u za vreme rata da uništava dokaze o svojoj i umešanosti svog brata u poslove s nacistima. „Uništavanje dokumentacije zarobljenih nacističkih zvaničnika bila je omiljena taktika Dalsa i njegovih saradnika koji su ostali kao okupatori u posleratnoj Nemačkoj“, tvrdio je Džon Loftus, jedan od tzv. lovaca na naciste, koji je prošao kroz dokumentaciju u okviru istrage pod Karterovom administracijom.
Braća Dals ne bi (politički) preživela da je Frenklin Delano Ruzvelt ostao živ. Predsednik SAD je doživljavan kao protivnik plutokratije, a Morganu Mlađem, gospodaru Volstrita, podređeni nisu smeli da donose novine ukoliko prethodno nisu izrezali Ruzveltov lik, lik tog „izdajnika svoje klase“. Odmazda nad braćom Dals ne bi bila samo odmazda nad izdajnicima, nego i nad krupnim finansijskim kapitalom i bankarskim lobijem.
Čerčil i Ruzvelt su se sastali u Kazablanki januara 1943. godine, bez Staljina koji je bio okupiran Staljingradskom bitkom. Iz Kazablanke je Ruzvelt obznanio da je jedini uslov pod kojim do mira može doći „bezuslovna predaja“ nacista. To je zapravo bila poruka Staljinu da ne mora strahovati od eventualnog separatnog mira zapadnih Saveznika i nacista. Ovo je srušilo Dalsov svet.
Imajući u vidu lukrativne poslove u koje su braća Dals godinama bila uključena, na Alenu Dalsu je bilo da spasava što se spasiti moglo. Zato se sastao sa bliskim prijateljem Hajnriha Himlera, Maksimilijanom Egonom fon Hoenloom.
Fon Hoenloa je Dals upoznao još u Beču 1916. godine, dok je ovaj bio princ sa nekretninama i poslovima od Češke do Meksika. Godine 1943. to je bio jedan osiromašeni princ prema kome ratne godine nisu bile milosrdne i koji je izlaz video u nacizmu. Svog starog prijatelja Dals je uveravao da su Ruzveltove reči „samo vetar“ i da nacisti ne moraju strahovati. Međutim, kako su od februara do novembra intenzivirani sastanci u Bernu između Dalsa, kao oficira OSS-a, i Fon Hoenloa, kao nezvaničnog izaslanika šefa Gestapoa i SS-a, i druge ideje su počele da iskrsavaju. Jedna od njih je bila i da bi sa Trećim rajhom moglo da dođe do mira, pod uslovom da se s njegovog čela ukloni Hitler, a na njegovo mesto dođe Himler, koji je za ovaj poduhvat bio i više nego spreman. I Dals i Fon Hoenlo su Nemačku videli kao čvrst bastion protiv Staljina i „boljševičke i slovenske napasti“.
Ovakve maštarije Dalsa su bile u ravni egzibicija njegovog šefa Donovana, mada daleko otrovnije i opasnije. Donovan je Ruzveltu preneo ove ponude nacista, ali je američki predsednik rezolutno bio protiv bilo kakvog sporazuma. Interesantno je da je Himler do kraja verovao u svoju „američku vezu“, tj. u Dalsa. Kada je 10. maja 1945. krenuo u Švajcarsku, Himler nije krenuo samo u neutralnu zemlju nego je bežao pod okrilje zaštite američkog agenta. Međutim, u tom begu je pao u englesko zarobljeništvo, gde je izvršio samoubistvo.

STUPANJE CIA NA ISTORIJSKU SCENU Posle kratke pauze nakon okončanja rata Alen Dals se vratio na istorijsku scenu kao peti i prvi civilni direktor CIA, te agencije koja je bila ostvarenje Donovanovog sna realizovanog pod Trumanovom administracijom. U međuvremenu CIA je nastavila sa onim što joj je bila svrha od početka i što je bio, ujedno, odraz zamisli Dalsa i Fon Hoenloa – s ratom protiv SSSR-a. Prvi upad bivših banderovaca u organizaciji CIA na teritoriju SSSR-a u okolinu Lavova odigrao se 5. septembra 1949. Kada su deklasifikovani dokumenti CIA 2005. godine, otkriveno je šta se s njima desilo: „Sovjeti su brzo eliminisali sve agente.“ Ali cilj CIA je bio da pokaže da „neće mirno sedeti“.
Stiv Taner, službenik CIA u Minhenu, institucionalizovao je krajem 1940-ih vezu s Rajnhardom Gelenom, Hitlerovim generalom-obaveštajcem. „Od početka sam bio motivisan idejom da je sukob Zapada i Istoka neizbežan. Svaki Nemac je dužan da doprinese ovoj borbi, jer je Nemačka dužna da da svoj doprinos zajedničkoj odbrani zapadne hrišćanske civilizacije“, tvrdio je Gelen. Već 1949. okupio je svoje obaveštajce, bivše naciste, opisavši ih kao „dobre Nemce, ideološki na strani zapadnih demokratija“. Gelen je tvrdio da može uz pomoć CIA da gađa u samo srce sovjetske moći.
Upravo je iz „Gelenove grupe“ nikla nemačka obaveštajna agencija BND pod tutorstvom CIA za vreme mandata Alena Dalsa. Sam Dals ni uz pomoć Fon Hoenloa i Himlera ne bi mogao da tako dobro sroči šta je misija i svrha Nemačke spram „boljševičke i slovenske pretnje“ kao general Gelen.
Ista podrška banderistima je i danas prisutna. Nemačka i danas nastupa sa Amerikom protiv Rusije, kao branilac „zapadne civilizacije“. Ali uprkos konzistentnosti u rusofobiji, izgleda da ni Nemci, niti Amerikanci, nisu razumeli poruku koju je Staljin poslao za vreme razgovora s Bedelom Smitom, ambasadorom SAD u Moskvi i Dalsovim prethodnikom na mestu šefa CIA. „Da li je moguće da verujete da su Sjedinjene Države i Velika Britanija ujedinjene protiv Rusije“, pitao je Smit Staljina. „Da“, odgovorio je Staljin. „Koliko daleko će Rusija ići“, pitao je Smit, misleći na eventualne sukobe. Staljin ga je pogledao direktno u oči, zapalio cigaretu i odgovorio: „Nećemo ići mnogo dalje.“
Od 1945. do danas Zapad svoju politiku prema Rusiji i čitavu svoju istorijsku sudbinu meri između svog „nećemo sedeti mirno“ i Staljinovog „nećemo mnogo dalje“, nesiguran u pravo značenje tih reči. Danas znamo da je CIA nemirna. Ali Zapad i dalje ne zna gde je Staljinovo „mnogo dalje“. Možda će ih sudbina nemačkih „leoparda“ podsetiti dokle će Rusija ići, i koji su dometi politike amerikanofilnih nacista, zelenih krstaša poput Analene Berbok i oficira CIA koje ne drži mesto.