Британија и Украјина – загрљај или хропац

Кад видиш да се двојица свађају, значи да је Енглез негде у близини – ирска пословица. И даље „није потребно добити неки рат, треба само да траје вечно“, рече Џорџ Орвел

Mало-мало па нам стижу слике Бориса Џонсона и украјинског председника Владимира Зеленског које више приличе пару заљубљених тинејџера него двојици озбиљних политичара од чијих одлука зависе животи стотина хиљада, а можда и милиона људи.
Но како бисмо ове релативно учестале посете ставили у контекст, треба да се присетимо оне прве, марта прошле године. Украјинска и руска делегација су се сусреле у Анкари и постојале су озбиљне назнаке да су близу мировном договору. Онда је талентовани Борис долетео у Кијев (ако репортаже нису дигитално изманипулисане) и за 24 часа од мировних преговора није остало ништа. Остао је само рат до последњег Украјинца.
Борис је свакако даровит, но не заборавимо шта се догађало и пре њега, још 2014. године. Представници нове украјинске владе, пучисти који су збацили председника Јануковича, састали су се 20. фебруара 2014. с представницима Русије, Француске и Немачке како би окончали протесте на Мајдану и спречили крвопролиће. Тог петка увече некакав договор и помак у правцу мирног решења је постигнут. У суботу ујутру почели су да раде снајперисти из једног хотела у Кијеву. Пуцали су и на демонстранте, и на полицију. Опробани рецепт који доноси одличне резултате. Преговори су пропали, договор није испоштован, црнокошуљашке бригаде су завладале Украјином и објавиле практично рат проруским, источним деловима земље у Донбасу. Тако је почео овај несрећни рат.
Потом су се, 2015. године, опет састали представници Украјине, Русије, Француске (Франсоа Оланд) и Немачке (Ангела Меркел) и постигнут је Мински споразум о прекиду непријатељстава и успостављању мира у границама тадашње Украјине. План никада није у потпуности примењен и током тих седам година, до фебруара 2022, у Донбасу је страдало више од петнаест хиљада цивила. Потом су, почетком ове године, и Меркелова и Оланд изјавили да су мински преговори били само димна завеса како би се дало више времена Кијеву (Западу) да изгради компетентну војску која би могла да врати територије укључујући и Крим. Да подсетимо да су Французи и Немци били гарант тог мировног договора. Очигледно фини неки људи који ваљда заговарају те чувене „западне вредности“.

СПОРАЗУМ БЕЗ КУМА Шта, дакле, осим лажи и преваре, имају заједничко ове ситуације из 2014. и 2015. године? Ево шта – за преговарачким столом није било Американаца и Британаца. То вам је као кад у Кополином филму „Кум“ њујоршки мафијашки кланови решавају да крену у бизнис дрогом без пристанка главешина породица Гамбино и Корлеоне. Резултат је крвопролиће по улицама града – рат. Поука те приче, можете ви „мали“ да се договарате колико хоћете, али без нас то неће моћи. Одсуство двојца САД–Британија (Гамбино–Корлеоне) са преговора суштински је важан моменат за разумевање динамике овог сукоба (и не само овог).
Треба још један пример? Ево – судбина Северног тока ког су Британци и Американци минирали. Сетимо се да је тадашњи премијер Британије Лиз Трас послала еуфоричну поруку америчком колеги Ентонију Блинкену неколико минута после експлозије а пре него што је ико други осим Руса (њихов ток и сензори) и бомбаша знао да се ишта и догодило – готово је, гласила је порука.
Ако нам је још мало контекста потребно како бисмо разумели специфично британски нагон да се петљају у послове Црног мора и Украјине, сетимо се неколико незараслих старих рана. Кримског рата, на пример, и чувене песме енглеског барда лорда Тенисона „Јуриш лаке бригаде“ („У долину смрти ујахало их је шестсто…“), која нам је остала као сведочанство о погибији и посмртној слави овог одреда британске лаке коњице у бици код Балаклаве (код Севастопоља 1854. године). После тога је британска краљевска кућа 1918. одбила да угости Романове (хтели комунисти да их се отарасе) који су потом и убијени. Све су то горке ране које „империја у којој сунце никада не залази“ тешко заборавља а још теже прашта.
Да се вратимо, дакле, у садашњицу коју смо сада, надамо се, уоквирили у неке корисне историјске параметре.
Зеленски и Џонсон се гледају као пар заљубљених тинејџера. За Зеленског је јасно у ком је ту својству, за Џонсона није. Он није премијер нити министар иностраних послова, нити је министар одбране. Он је самог себе (ваљда) прогласио за специјалног изасланика за питања украјинског рата и као такав понавља једну те исту мантру: више оружја, више рата, Русија мора бити поражена.
Ако занемаримо уобичајену западну пропаганду о демократији, људским правима, слободи и слично, остаје нам да Џонсоново инсистирање на томе да буде што више оружја и рата допире из сфера које је спомињао бесмртни Џорџ Орвел – рат је добар за бизнис. Тај бизнис је у Борису нашао изврсног промотора, путујућег трговца смрти који са својим ортаком, бившим (или можда не?) глумцем Зеленским западном војноиндустријском комплексу дође као Деда Мраз.
Скоро све земље бившег источноевропског блока су испразниле своје магацине и послале совјетско наоружање под ватру руских ракета и топова. Треба сад да купе ново, зар не? Па видите ваљда колика претња од Русије и полуделог (умире, болестан, непокретан итд.) Путина долази свим слободољубивим народима на западним руским границама.
Подсетимо се само чувеног председника Доналда Трампа који је остао упамћен, између осталог, и по томе што је харангирао по Европи, односно НАТО земљама да утера порез на безбедност у висини од два одсто бруто домаћег дохотка. Ево два детаља из тог периода. Најмањи проценат је уплаћивала Немачка, а највише су уплаћивале Сједињене Држава и Британија. То само по себи завређује мало дубљу анализу.

Председник Трамп је 2018. године на НАТО самиту у Бриселу рекао: „Чему служи НАТО ако Немачка плаћа Русији милијарде долара за гас и енергију? Сједињене Државе плаћају за безбедност Европе а онда губе милијарде на трговинској размени. Немачка мора одмах да плати својих два одсто.“ Погледајмо сад какао ствари стоје данас. Немачка је одустала од руских сировина. Што милом што силом. Неке фабрике им се селе у Америку, неке пропадају а шта остане молиће се боговима ветра и Сунца како би зелена агенда однела коначни тријумф у овом важном сегменту четврте индустријске револуције. Да ли сад Немачка плаћа својих два одсто? С обзиром да шаљу оружје, па и тенкове („леопард“) у Украјину и да ће слати и авионе кад им се нареди, исто ће тако плаћати и 10 одсто кад им се каже. Не заборавимо да Америка има стационираних 38.000 војника од Хамбурга до Минхена.
У Ираку, на пример, Американци имају тек нешто мање од три хиљаде војника, а Ирак је по територији 23 одсто већи од Немачке и има упола мање становника, око 42 милиона. Број војника, дакле, није у корелацији с величином земље већ, очигледно, с њеним геостратешким положајем. Немце, наравно, историјски гледано, није изгледа тешко натерати на нови продор на исток, Drang nach Osten, који је ипак стратешка одредница у склопу немачке идеолошке поставке борбе за Lebensraum, животни простор. Сви смо баш мислили да је то прошлост, но шта ми знамо.
Био је пре тридесетак година, поводом уједињења Немачке, један енглески виц: „Немци су се поново састали (као рок бенд), сада само очекујемо да чујемо кад ће кренути на нову турнеју.“ Па ево их, полако али сигурно крећу на турнеју. Међутим, сада је немачка стратегија подређена америчкој, те је и њихова судбина у рукама северноамеричког окупатора. А ни Британци не заостају много. Што би рекао први генерални секретар НАТО-а лорд Измеј, улога НАТО-а је да држи Немачку доле, а Русији напољу.
Ако из те НАТО перспективе посматрамо стратешке планове Русије и Кине да повежу пругом Владивосток, Пекинг на истоку са Лисабоном на западу те земљану масу Европе и Азије, јасно је да се то атлантским, поморским силама не свиђа. Просто им се гади. Кинески Пут свиле је за њих црвена линија која се не сме прећи. И кад смо већ код тога, присетимо се да је италијански путник и писац, аутор путописа „Милион“ Марко Поло још у 13. веку годинама путовао на коњу од Средоземља до Кине и Монголије. Путеви су били безбедни, говорио је путник. Носили су са собом талисман у виду омањег округлог стола који им је дао Кублај-кан и који је служио као пропусница.
Други део ове премисе се односио на то да су највише пара за НАТО издвајали Американци и Британци. Врло пожртвовано то изгледа, нема шта. Све док не погледамо ко су произвођачи наоружања које купује НАТО. Углавном су то америчке и британске фирме. Плаћају, дакле, сами себи док остали треба да купују од њих. Како је куповина мало застала, појавила се могућност једног лепог, финог рата с Русима где је загарантовано уништење свих могућих резерви наоружања и свакако производња новог наоружања. Војноиндустријски комплекс је на седмом небу. Посао цвета. Двеста хиљада Украјинаца и тридесетак хиљада мртвих Руса (до сад) је сасвим пристојна цена да се плати за развој индустрије. Што се етичке димензије овог пословања тиче, ништа не брините. Сетите се како је својевремено Мадлен Олбрајт изјавила да је пола милиона живота ирачке деце прихватљива цена коју су они (Американци) вољни да плате.
Но вратимо се сада на ова острва у Атлантском океану.
После година корона пандемије и тоталне корупције која је у том периоду захватила ово британско друштво, па и многа друга, упловили смо у нову димензију хистерије (антируске) и једноумља (рат по сваку цену). У време корона мера и акција опште вакцинације британска војска (Бригада 77) је имала задатак да шпијунира сопствене грађане и да се бори, наравно, против дезинформација. То је сад испливало у јавност. Војска дејствује против сопствених грађана који ту војску плаћају кроз порески систем. Дивота. Није полиција више доста, треба и војска. Хоће сутра и тенковима на демонстранте? Ако је ствар принципа, што да не. Немци су данас Украјини послали тенкове, сутра ће авионе… све је то ствар принципа, односно политичких манипулација и одлука.
Дакле, ко се није довољно обогатио током највеће крађе друштвених средстава (пандемија) у историји човечанства има прилику да се сад „угради“ у војноиндустријски комплекс. За детаље обратите се представнику произвођача оружја, насиља и смрти, господину Борису Џонсону.

БРИТАНСКИ СКАНДАЛИ Британију тренутно дрмају политичке афере и економска криза. Бивши министар финансија у влади Бориса Џонсона, а до пре неки дан и председавајући Конзервативној партији Надим Захави (рођени Ирачанин) је отпуштен, дакле, добио је отказ на то место од свог пајтоса премијера Ришија Сунака је јер „заборавио“ да плати тричава четири милиона фунти пореза. Ситница, па то свакоме може да се деси. Тако се Захави отприлике и бранио осим што је свим новинарима који о томе пишу запретио затвором. Најзабавнији део те приче је свакако онај да је, док је био министар финансија, знао да се против њега води истражни поступак. Значи, човек је био шеф канцеларији која испитује његово пословање. Па то ни чувени кадија из изреке кадија те тужи, кадија ти суди није успео да изведе. Сјајно.
Премијер Риши Сунак је још бољи. Пре коју годину је купио додатне акције у фирми „Модерна“ која прави вакцине за корону а пре неколико месеци је влада потписала уговор са „Модерном“ о снабдевању. Како лепо пише на сајту владе, Уједињено Краљевство је потписало уговор с „Модерном“ за развој мРНА технологије и подизање развојног центра који ће годишње производити до 250 милиона вакцина. Биће ту и за Ђоковића, ако се предомисли.
А Риши Сунак баш има много среће што је купио акције у овако успешној фирми. Конфликт интереса? Ма не, пука случајност. Срећа. Живот је то.
Нажалост, опозиција није ништа боља. Прошле недеље је ведета лабуриста, сер Кир Стармер, по повратку са самита Светског економског форума (СЕФ) у Давосу, новинарки Би-Би-Сија објаснио да је за њега разговор у парламенту отприлике губљење времена и да има много више смисла да се разговора са светским људима на основу платформе СЕФ-а. Ко вели, то је права влада а не ови шатро изабрани политички лилипутанци у парламенту.
А кад смо већ код парламента, само два момента. Конзервативни члан Ендру Бриџен је пре неколико недеља одржао говор о штетности корона вакцина по здравље популације. Изнео је озбиљне и проверљиве статистичке податке и цитирао израелског историчара који је упоредио масовну корона вакцинацију са Холокаустом, погромом Јевреја у Другом светском рату. У парламенту је било пет (5!) колега да чују овај одличан говор. Онда је партија жестоко реаговала на ову „провокацију“ и премијер је изјавио да неће дозволити овакве изливе антисемитизма.
Да подсетимо – Бриџен је цитирао израелског историчара који тешко да може да буде антисемита. Како било, Бриџен је оптужен за све и свашта и удаљен из партије. Поднео је приватну тужбу против Мата Хенкока, корона министра здравља, јер је дотични оптужбе из парламента (има привилегију) пренео на твитер, што ће рећи улицу.
И за крај, најновији скандал у који је уплетен и манекен војноиндустријског комплекса Борис Џонсон, који је поставио за председавајућег Би-Би-Сију, јавној информативној служби, човека који му је помогао да добије зајам од осамсто хиљада фунти. Дивота.
Тај исти Џонсон је колико данас, 30. јануара, изашао у јавност с најновијом причицом о Русији и Путину. Тако се с времена на време јавност држи подгрејана, да случајно не забораве како је непријатељ страшан и како им жели зло. Борис у интервјуу каже, наиме, да је фебруара прошле године, пре почетка рата, имао врло дуг телефонски разговор с Путином, који му је том приликом запретио рекавши да ракети не треба више од минут и да је онда све готово. Садаму Хусеину је требало 45 минута, тврдио је својевремено Тони Блер. Напредовала технологија. Дирљиво, заиста. Кампања застрашивања становништва доведена до контрапункта. Џонсон нас обавештава да уколико не зауставимо (Украјинци, у ствари) Русе у Донбасу, они ће сутра прећи канал и ево их испред Ковент гардена или на Пикадилију. Или ће само лансирати ракете које до нас стижу за минут.
И на крају, на основу наведеног можемо да закључимо да је садашњи рат у Украјини рат Америке и Британије против Европе можда и више него против Русије. Руси су назначили где су њихове границе и сад је ствар детаља да се на ратишту па потом и на мапама потврде те контуре. А којим путем ће Европска унија с неспособним и потпуно недемократским вођством у шакама породица Гамбино и Корлеоне? Уз то, отворен је још један фронт. Фронт грађана западних „демократија“ против обогаћене и отуђене самозване елите. Овај фронт је вертикалне природе и кипи преко националних граница било да су британске, немачке, америчке или италијанске.
У Британији су непрестани штрајкови радника у образовању, школе и универзитети, на железници, на аеродромима, возача аутобуса… цене расту, стари људи не могу да греју своје станове а министар војни у парламенту објављује колико милијарди помоћи се шаље Украјини, колико тенкова, колико друге опреме. Имигранти надиру и бивају смештани у луксузне хотеле. Просечан свет то све гледа и збуњен је. Шта се ово догађа? Зар влада не треба да решава наше проблеме, а не туђе?
Када у парламенту говори министар војни, сви су ту. Свих шестсто и нешто парламентараца. Нико нема ни једно једино питање. Климају главама и одобравају. Онда аплаудирају. Ендру Бриџен је говорио о наглом порасту смртности у Британији и свету. Петоро једва саслушало а онда измислило изговор да га ућуткају. Бриџен је потом дао интервју независном новинару који је прегледан преко двадесет милиона пута на разним платформама. Корупција? Метастаза система?
Шта ће бити одговор на ове изазове, нова партија или нова политичка парадигма? У међувремену се бележи и пораст интересовања за учење украјинског језика. Стигле избеглице које су размештене по кућама а држава то помаже исплатама од осамсто фунти месечно. Нисмо још чули овде за избеглице из руског Донбаса. Они беже на другу страну. Бизнис модел Бориса Џонсона је, у ствари, одличан. Ми вама топове и тенкове, ви нама радно способне који онда могу да помогну да се прави још више топова и тенкова.
Добар план, само да нам Руси то све не покваре на пролеће неком суманутом општом офанзивом којом ће се окончати рат. Руси су то.