Britanija i Ukrajina – zagrljaj ili hropac

Kad vidiš da se dvojica svađaju, znači da je Englez negde u blizini – irska poslovica. I dalje „nije potrebno dobiti neki rat, treba samo da traje večno“, reče Džordž Orvel

Malo-malo pa nam stižu slike Borisa Džonsona i ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog koje više priliče paru zaljubljenih tinejdžera nego dvojici ozbiljnih političara od čijih odluka zavise životi stotina hiljada, a možda i miliona ljudi.
No kako bismo ove relativno učestale posete stavili u kontekst, treba da se prisetimo one prve, marta prošle godine. Ukrajinska i ruska delegacija su se susrele u Ankari i postojale su ozbiljne naznake da su blizu mirovnom dogovoru. Onda je talentovani Boris doleteo u Kijev (ako reportaže nisu digitalno izmanipulisane) i za 24 časa od mirovnih pregovora nije ostalo ništa. Ostao je samo rat do poslednjeg Ukrajinca.
Boris je svakako darovit, no ne zaboravimo šta se događalo i pre njega, još 2014. godine. Predstavnici nove ukrajinske vlade, pučisti koji su zbacili predsednika Janukoviča, sastali su se 20. februara 2014. s predstavnicima Rusije, Francuske i Nemačke kako bi okončali proteste na Majdanu i sprečili krvoproliće. Tog petka uveče nekakav dogovor i pomak u pravcu mirnog rešenja je postignut. U subotu ujutru počeli su da rade snajperisti iz jednog hotela u Kijevu. Pucali su i na demonstrante, i na policiju. Oprobani recept koji donosi odlične rezultate. Pregovori su propali, dogovor nije ispoštovan, crnokošuljaške brigade su zavladale Ukrajinom i objavile praktično rat proruskim, istočnim delovima zemlje u Donbasu. Tako je počeo ovaj nesrećni rat.
Potom su se, 2015. godine, opet sastali predstavnici Ukrajine, Rusije, Francuske (Fransoa Oland) i Nemačke (Angela Merkel) i postignut je Minski sporazum o prekidu neprijateljstava i uspostavljanju mira u granicama tadašnje Ukrajine. Plan nikada nije u potpunosti primenjen i tokom tih sedam godina, do februara 2022, u Donbasu je stradalo više od petnaest hiljada civila. Potom su, početkom ove godine, i Merkelova i Oland izjavili da su minski pregovori bili samo dimna zavesa kako bi se dalo više vremena Kijevu (Zapadu) da izgradi kompetentnu vojsku koja bi mogla da vrati teritorije uključujući i Krim. Da podsetimo da su Francuzi i Nemci bili garant tog mirovnog dogovora. Očigledno fini neki ljudi koji valjda zagovaraju te čuvene „zapadne vrednosti“.

SPORAZUM BEZ KUMA Šta, dakle, osim laži i prevare, imaju zajedničko ove situacije iz 2014. i 2015. godine? Evo šta – za pregovaračkim stolom nije bilo Amerikanaca i Britanaca. To vam je kao kad u Kopolinom filmu „Kum“ njujorški mafijaški klanovi rešavaju da krenu u biznis drogom bez pristanka glavešina porodica Gambino i Korleone. Rezultat je krvoproliće po ulicama grada – rat. Pouka te priče, možete vi „mali“ da se dogovarate koliko hoćete, ali bez nas to neće moći. Odsustvo dvojca SAD–Britanija (Gambino–Korleone) sa pregovora suštinski je važan momenat za razumevanje dinamike ovog sukoba (i ne samo ovog).
Treba još jedan primer? Evo – sudbina Severnog toka kog su Britanci i Amerikanci minirali. Setimo se da je tadašnji premijer Britanije Liz Tras poslala euforičnu poruku američkom kolegi Entoniju Blinkenu nekoliko minuta posle eksplozije a pre nego što je iko drugi osim Rusa (njihov tok i senzori) i bombaša znao da se išta i dogodilo – gotovo je, glasila je poruka.
Ako nam je još malo konteksta potrebno kako bismo razumeli specifično britanski nagon da se petljaju u poslove Crnog mora i Ukrajine, setimo se nekoliko nezaraslih starih rana. Krimskog rata, na primer, i čuvene pesme engleskog barda lorda Tenisona „Juriš lake brigade“ („U dolinu smrti ujahalo ih je šeststo…“), koja nam je ostala kao svedočanstvo o pogibiji i posmrtnoj slavi ovog odreda britanske lake konjice u bici kod Balaklave (kod Sevastopolja 1854. godine). Posle toga je britanska kraljevska kuća 1918. odbila da ugosti Romanove (hteli komunisti da ih se otarase) koji su potom i ubijeni. Sve su to gorke rane koje „imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi“ teško zaboravlja a još teže prašta.
Da se vratimo, dakle, u sadašnjicu koju smo sada, nadamo se, uokvirili u neke korisne istorijske parametre.
Zelenski i Džonson se gledaju kao par zaljubljenih tinejdžera. Za Zelenskog je jasno u kom je tu svojstvu, za Džonsona nije. On nije premijer niti ministar inostranih poslova, niti je ministar odbrane. On je samog sebe (valjda) proglasio za specijalnog izaslanika za pitanja ukrajinskog rata i kao takav ponavlja jednu te istu mantru: više oružja, više rata, Rusija mora biti poražena.
Ako zanemarimo uobičajenu zapadnu propagandu o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi i slično, ostaje nam da Džonsonovo insistiranje na tome da bude što više oružja i rata dopire iz sfera koje je spominjao besmrtni Džordž Orvel – rat je dobar za biznis. Taj biznis je u Borisu našao izvrsnog promotora, putujućeg trgovca smrti koji sa svojim ortakom, bivšim (ili možda ne?) glumcem Zelenskim zapadnom vojnoindustrijskom kompleksu dođe kao Deda Mraz.
Skoro sve zemlje bivšeg istočnoevropskog bloka su ispraznile svoje magacine i poslale sovjetsko naoružanje pod vatru ruskih raketa i topova. Treba sad da kupe novo, zar ne? Pa vidite valjda kolika pretnja od Rusije i poludelog (umire, bolestan, nepokretan itd.) Putina dolazi svim slobodoljubivim narodima na zapadnim ruskim granicama.
Podsetimo se samo čuvenog predsednika Donalda Trampa koji je ostao upamćen, između ostalog, i po tome što je harangirao po Evropi, odnosno NATO zemljama da utera porez na bezbednost u visini od dva odsto bruto domaćeg dohotka. Evo dva detalja iz tog perioda. Najmanji procenat je uplaćivala Nemačka, a najviše su uplaćivale Sjedinjene Država i Britanija. To samo po sebi zavređuje malo dublju analizu.

Predsednik Tramp je 2018. godine na NATO samitu u Briselu rekao: „Čemu služi NATO ako Nemačka plaća Rusiji milijarde dolara za gas i energiju? Sjedinjene Države plaćaju za bezbednost Evrope a onda gube milijarde na trgovinskoj razmeni. Nemačka mora odmah da plati svojih dva odsto.“ Pogledajmo sad kakao stvari stoje danas. Nemačka je odustala od ruskih sirovina. Što milom što silom. Neke fabrike im se sele u Ameriku, neke propadaju a šta ostane moliće se bogovima vetra i Sunca kako bi zelena agenda odnela konačni trijumf u ovom važnom segmentu četvrte industrijske revolucije. Da li sad Nemačka plaća svojih dva odsto? S obzirom da šalju oružje, pa i tenkove („leopard“) u Ukrajinu i da će slati i avione kad im se naredi, isto će tako plaćati i 10 odsto kad im se kaže. Ne zaboravimo da Amerika ima stacioniranih 38.000 vojnika od Hamburga do Minhena.
U Iraku, na primer, Amerikanci imaju tek nešto manje od tri hiljade vojnika, a Irak je po teritoriji 23 odsto veći od Nemačke i ima upola manje stanovnika, oko 42 miliona. Broj vojnika, dakle, nije u korelaciji s veličinom zemlje već, očigledno, s njenim geostrateškim položajem. Nemce, naravno, istorijski gledano, nije izgleda teško naterati na novi prodor na istok, Drang nach Osten, koji je ipak strateška odrednica u sklopu nemačke ideološke postavke borbe za Lebensraum, životni prostor. Svi smo baš mislili da je to prošlost, no šta mi znamo.
Bio je pre tridesetak godina, povodom ujedinjenja Nemačke, jedan engleski vic: „Nemci su se ponovo sastali (kao rok bend), sada samo očekujemo da čujemo kad će krenuti na novu turneju.“ Pa evo ih, polako ali sigurno kreću na turneju. Međutim, sada je nemačka strategija podređena američkoj, te je i njihova sudbina u rukama severnoameričkog okupatora. A ni Britanci ne zaostaju mnogo. Što bi rekao prvi generalni sekretar NATO-a lord Izmej, uloga NATO-a je da drži Nemačku dole, a Rusiji napolju.
Ako iz te NATO perspektive posmatramo strateške planove Rusije i Kine da povežu prugom Vladivostok, Peking na istoku sa Lisabonom na zapadu te zemljanu masu Evrope i Azije, jasno je da se to atlantskim, pomorskim silama ne sviđa. Prosto im se gadi. Kineski Put svile je za njih crvena linija koja se ne sme preći. I kad smo već kod toga, prisetimo se da je italijanski putnik i pisac, autor putopisa „Milion“ Marko Polo još u 13. veku godinama putovao na konju od Sredozemlja do Kine i Mongolije. Putevi su bili bezbedni, govorio je putnik. Nosili su sa sobom talisman u vidu omanjeg okruglog stola koji im je dao Kublaj-kan i koji je služio kao propusnica.
Drugi deo ove premise se odnosio na to da su najviše para za NATO izdvajali Amerikanci i Britanci. Vrlo požrtvovano to izgleda, nema šta. Sve dok ne pogledamo ko su proizvođači naoružanja koje kupuje NATO. Uglavnom su to američke i britanske firme. Plaćaju, dakle, sami sebi dok ostali treba da kupuju od njih. Kako je kupovina malo zastala, pojavila se mogućnost jednog lepog, finog rata s Rusima gde je zagarantovano uništenje svih mogućih rezervi naoružanja i svakako proizvodnja novog naoružanja. Vojnoindustrijski kompleks je na sedmom nebu. Posao cveta. Dvesta hiljada Ukrajinaca i tridesetak hiljada mrtvih Rusa (do sad) je sasvim pristojna cena da se plati za razvoj industrije. Što se etičke dimenzije ovog poslovanja tiče, ništa ne brinite. Setite se kako je svojevremeno Madlen Olbrajt izjavila da je pola miliona života iračke dece prihvatljiva cena koju su oni (Amerikanci) voljni da plate.
No vratimo se sada na ova ostrva u Atlantskom okeanu.
Posle godina korona pandemije i totalne korupcije koja je u tom periodu zahvatila ovo britansko društvo, pa i mnoga druga, uplovili smo u novu dimenziju histerije (antiruske) i jednoumlja (rat po svaku cenu). U vreme korona mera i akcija opšte vakcinacije britanska vojska (Brigada 77) je imala zadatak da špijunira sopstvene građane i da se bori, naravno, protiv dezinformacija. To je sad isplivalo u javnost. Vojska dejstvuje protiv sopstvenih građana koji tu vojsku plaćaju kroz poreski sistem. Divota. Nije policija više dosta, treba i vojska. Hoće sutra i tenkovima na demonstrante? Ako je stvar principa, što da ne. Nemci su danas Ukrajini poslali tenkove, sutra će avione… sve je to stvar principa, odnosno političkih manipulacija i odluka.
Dakle, ko se nije dovoljno obogatio tokom najveće krađe društvenih sredstava (pandemija) u istoriji čovečanstva ima priliku da se sad „ugradi“ u vojnoindustrijski kompleks. Za detalje obratite se predstavniku proizvođača oružja, nasilja i smrti, gospodinu Borisu Džonsonu.

BRITANSKI SKANDALI Britaniju trenutno drmaju političke afere i ekonomska kriza. Bivši ministar finansija u vladi Borisa Džonsona, a do pre neki dan i predsedavajući Konzervativnoj partiji Nadim Zahavi (rođeni Iračanin) je otpušten, dakle, dobio je otkaz na to mesto od svog pajtosa premijera Rišija Sunaka je jer „zaboravio“ da plati tričava četiri miliona funti poreza. Sitnica, pa to svakome može da se desi. Tako se Zahavi otprilike i branio osim što je svim novinarima koji o tome pišu zapretio zatvorom. Najzabavniji deo te priče je svakako onaj da je, dok je bio ministar finansija, znao da se protiv njega vodi istražni postupak. Znači, čovek je bio šef kancelariji koja ispituje njegovo poslovanje. Pa to ni čuveni kadija iz izreke kadija te tuži, kadija ti sudi nije uspeo da izvede. Sjajno.
Premijer Riši Sunak je još bolji. Pre koju godinu je kupio dodatne akcije u firmi „Moderna“ koja pravi vakcine za koronu a pre nekoliko meseci je vlada potpisala ugovor sa „Modernom“ o snabdevanju. Kako lepo piše na sajtu vlade, Ujedinjeno Kraljevstvo je potpisalo ugovor s „Modernom“ za razvoj mRNA tehnologije i podizanje razvojnog centra koji će godišnje proizvoditi do 250 miliona vakcina. Biće tu i za Đokovića, ako se predomisli.
A Riši Sunak baš ima mnogo sreće što je kupio akcije u ovako uspešnoj firmi. Konflikt interesa? Ma ne, puka slučajnost. Sreća. Život je to.
Nažalost, opozicija nije ništa bolja. Prošle nedelje je vedeta laburista, ser Kir Starmer, po povratku sa samita Svetskog ekonomskog foruma (SEF) u Davosu, novinarki Bi-Bi-Sija objasnio da je za njega razgovor u parlamentu otprilike gubljenje vremena i da ima mnogo više smisla da se razgovora sa svetskim ljudima na osnovu platforme SEF-a. Ko veli, to je prava vlada a ne ovi šatro izabrani politički liliputanci u parlamentu.
A kad smo već kod parlamenta, samo dva momenta. Konzervativni član Endru Bridžen je pre nekoliko nedelja održao govor o štetnosti korona vakcina po zdravlje populacije. Izneo je ozbiljne i proverljive statističke podatke i citirao izraelskog istoričara koji je uporedio masovnu korona vakcinaciju sa Holokaustom, pogromom Jevreja u Drugom svetskom ratu. U parlamentu je bilo pet (5!) kolega da čuju ovaj odličan govor. Onda je partija žestoko reagovala na ovu „provokaciju“ i premijer je izjavio da neće dozvoliti ovakve izlive antisemitizma.
Da podsetimo – Bridžen je citirao izraelskog istoričara koji teško da može da bude antisemita. Kako bilo, Bridžen je optužen za sve i svašta i udaljen iz partije. Podneo je privatnu tužbu protiv Mata Henkoka, korona ministra zdravlja, jer je dotični optužbe iz parlamenta (ima privilegiju) preneo na tviter, što će reći ulicu.
I za kraj, najnoviji skandal u koji je upleten i maneken vojnoindustrijskog kompleksa Boris Džonson, koji je postavio za predsedavajućeg Bi-Bi-Siju, javnoj informativnoj službi, čoveka koji mu je pomogao da dobije zajam od osamsto hiljada funti. Divota.
Taj isti Džonson je koliko danas, 30. januara, izašao u javnost s najnovijom pričicom o Rusiji i Putinu. Tako se s vremena na vreme javnost drži podgrejana, da slučajno ne zaborave kako je neprijatelj strašan i kako im želi zlo. Boris u intervjuu kaže, naime, da je februara prošle godine, pre početka rata, imao vrlo dug telefonski razgovor s Putinom, koji mu je tom prilikom zapretio rekavši da raketi ne treba više od minut i da je onda sve gotovo. Sadamu Huseinu je trebalo 45 minuta, tvrdio je svojevremeno Toni Bler. Napredovala tehnologija. Dirljivo, zaista. Kampanja zastrašivanja stanovništva dovedena do kontrapunkta. Džonson nas obaveštava da ukoliko ne zaustavimo (Ukrajinci, u stvari) Ruse u Donbasu, oni će sutra preći kanal i evo ih ispred Kovent gardena ili na Pikadiliju. Ili će samo lansirati rakete koje do nas stižu za minut.
I na kraju, na osnovu navedenog možemo da zaključimo da je sadašnji rat u Ukrajini rat Amerike i Britanije protiv Evrope možda i više nego protiv Rusije. Rusi su naznačili gde su njihove granice i sad je stvar detalja da se na ratištu pa potom i na mapama potvrde te konture. A kojim putem će Evropska unija s nesposobnim i potpuno nedemokratskim vođstvom u šakama porodica Gambino i Korleone? Uz to, otvoren je još jedan front. Front građana zapadnih „demokratija“ protiv obogaćene i otuđene samozvane elite. Ovaj front je vertikalne prirode i kipi preko nacionalnih granica bilo da su britanske, nemačke, američke ili italijanske.
U Britaniji su neprestani štrajkovi radnika u obrazovanju, škole i univerziteti, na železnici, na aerodromima, vozača autobusa… cene rastu, stari ljudi ne mogu da greju svoje stanove a ministar vojni u parlamentu objavljuje koliko milijardi pomoći se šalje Ukrajini, koliko tenkova, koliko druge opreme. Imigranti nadiru i bivaju smeštani u luksuzne hotele. Prosečan svet to sve gleda i zbunjen je. Šta se ovo događa? Zar vlada ne treba da rešava naše probleme, a ne tuđe?
Kada u parlamentu govori ministar vojni, svi su tu. Svih šeststo i nešto parlamentaraca. Niko nema ni jedno jedino pitanje. Klimaju glavama i odobravaju. Onda aplaudiraju. Endru Bridžen je govorio o naglom porastu smrtnosti u Britaniji i svetu. Petoro jedva saslušalo a onda izmislilo izgovor da ga ućutkaju. Bridžen je potom dao intervju nezavisnom novinaru koji je pregledan preko dvadeset miliona puta na raznim platformama. Korupcija? Metastaza sistema?
Šta će biti odgovor na ove izazove, nova partija ili nova politička paradigma? U međuvremenu se beleži i porast interesovanja za učenje ukrajinskog jezika. Stigle izbeglice koje su razmeštene po kućama a država to pomaže isplatama od osamsto funti mesečno. Nismo još čuli ovde za izbeglice iz ruskog Donbasa. Oni beže na drugu stranu. Biznis model Borisa Džonsona je, u stvari, odličan. Mi vama topove i tenkove, vi nama radno sposobne koji onda mogu da pomognu da se pravi još više topova i tenkova.
Dobar plan, samo da nam Rusi to sve ne pokvare na proleće nekom sumanutom opštom ofanzivom kojom će se okončati rat. Rusi su to.