ЛАЖНА ПРИЧА О ГЕНОЦИДУ

Законодавни јуан Тајвана резолуцијом се придружио парламентима десет земаља и организација, са САД на челу, а који тврде да је Пекинг над Ујгурима починио геноцид, иако та прича није добила подршку ни у муслиманском свету ни у УН

Oд 27. децембра прошле године број парламената држава, организација и локалних влада који сматрају да је у НР Кини почињен геноцид над етничком групом Ујгура порастао је на једанаест. Тога дана, Законодавни јуан, скупштина острва Тајван, усвојио је своју резолуцију о наводном геноциду над Ујгурима, придруживши се парламентарним телима САД, Велике Британије, Канаде, Чешке, Белгије, Холандије, Француске, Литваније, Ирске и Европском парламенту који су такве резолуције усвојили нешто раније. Након убедљивог пораза на прошлогодишњим локалним изборима на острву, Демократска прогресивна партија у Тајпеју пожурила је да партнерима у Вашингтону, као једина азијска скупштина, приушти значајан антикинески адут. Значајан стога што влада Тајвана тврди да је влада „Републике Кине“ и што, као влада која претендује да буде влада Кине, нема капацитет да пред своје партнере, попут самих САД, али и Белгије и Велике Британије, постави питање више него стварних геноцида почињених од америчког континента, преко Ирске до Азије.
Укратко, најоданији савезници САД сматрају да је Кина наводном политиком расељавања и организовањем образовних кампова за дерадикализацију у Аутономном ујгурском региону Синђанг, укинутих октобра 2019. године, извршила ни мање ни више него геноцид над поменутом етничком групом чији су припадници муслимани.

БЕЗ ПОДРШКЕ МУСЛИМАНСКОГ СВЕТА Парадокс најновијег таласа притисака на Кину, у вези с положајем њене ујгурске заједнице, лежи у лако уочљивој чињеници да ниједна муслиманска земља не сматра да је ова заједница муслимана претрпела геноцид. На унутрашњем кинеском плану овај парадокс је још уочљивији: ујгурска заједница је најбрже растућа заједница у НР Кини. Различити извори разликују се у нијансама, али су сви сагласни да је током последњих деценија број Ујгура у НР Кини вишеструко повећан. Извори кинеске владе наводе да је број Ујгура током последњих шест деценија порастао са око 2,2 на више од 12 милиона припадника, док Радио слободна Азија наводи да је број Ујгура, од 1953. до 2020. године, повећан са 3,61 милион на 11,62 милиона. Према истом извору, број Ујгура је током прве две деценије овог века, дакле управо у време спровођења наводног геноцида над њима, растао у просеку за 1,67 одсто годишње, брже од било које кинеске етничке заједнице. Све ове податке треба читати у ширем контексту, јер је НР Кина, истовремено, нарочито од 1990. до 2016. године водила тешку борбу са исламистичким ујгурским терористима који нису презали ни од напада на сам Пекинг. Аутор ових редова (не помињем то први пут) био је сведок напада ујгурских терориста на тргу Тјенанмен 2013. године, када је погинуло петоро (од чега троје терориста), а повређено 38 људи. Одговорност за напад на трг Тјенанмен преузео је Исламистички покрет источног Туркестана.
У нападима ујгурских терориста широм Кине животе су изгубиле хиљаде грађана, припадника кинеских снага безбедности и терориста. Пекинг је уложио огромне напоре да неутралише ујгурске терористе и доказао да иза ујгурских екстремистичких организација стоје америчке обавештајне и „цивилне“ организације. Штавише, након победе над ујгурским екстремистима, Синђанг је доживео економски процват. Током друге половине протекле деценије привреда Синђанга напредовала је уз просечну стопу раста од 7,2 одсто, док је расположиви доходак по глави становника годишње у просеку растао за 9,1 одсто. Америчку акцију против НР Кине у вези с положајем Ујгура обезбедио је рад немачког антрополога Адријана Зенза чију су фондацију (Victims of Communism Memorial Foundation) у Вашингтону основале САД, а спонзоришу је њене обавештајне структуре.
Темељи поменутих парламентарних осуда наводног геноцида у Синђангу постављени су крајем јуна 2020. године, када је Џејмстаун фондација (Jamestown Foundation) објавила истраживање Адријана Зенза којим је кинеска влада оптужена за геноцид над ујгурском мањином. Посебан напор Зенз је уложио да се наводни геноцид над Ујгурима доведе у што тешњу везу и чак припише кинеском председнику Си Ђинпингу, о чему је сам Зенз говорио у интервјуу „Дојче велеу“ 12. јануара прошле године.

ПОБЕДЕ КИНЕСКЕ ИСТИНЕ НАД САД У УН Упркос свему томе Кина је у телима Уједињених нација протеклих година однела неколико убедљивих победа над САД у вези с положајем Ујгура. Број земаља које су подржале тврдње САД о геноциду отприлике је двоструко мањи од броја земаља (укључујући Србију) које су у више наврата стале уз право Пекинга да у сопственој земљи примењује сопствене законе. Истовремено, током протеклих година, Синђанг је посетило више политичких и научних делегација из муслиманских земаља које су на лицу места, а не из медија, имале прилику да анализирају положај ујгурске заједнице у Синђангу. Последња од таквих делегација, сачињена од муслиманских верских лидера, професора и интелектуалаца, у Синђангу је боравила од 7. до 11. јануара ове године. Они су на лицу места могли да провере информације објављиване у медијима и да разговарају са припадницима ујгурске популације.
Твитер страница Xinjiang Victims Database (База података о жртвама у Синђангу), за коју кинеска влада тврди да је финансирају САД, објавила је 6. јануара фотографије филмских звезда из Хонгконга Чоу Јун Фат и Енди Лау Так-вах, међу 2.000 фотографија за које се тврди да су жртве полицајаца из Урумћија, главног града Синђанга, које поменута страница оптужује за наводне злочине над хиљадама Ујгура. Слично као у другим деловима света, у којима се политичким механизмима Запада и пропагандним активностима у „цивилном“ сектору, медијима и на друштвеним мрежама вага жељена тежина злочина, могућим жртвама репресије оваквим и сличним резолуцијама се, једноставно, пришива политичка употребна вредност изван које сама жртва не значи ништа.
Жртва било ког злочина или репресије у диоптрији креираног јавног мњења остаје жртва само у оквиру агресивног политичког наратива о наводном геноциду. Изван тог голог (гео)политичког интереса и поменутог агресивног наратива, жртва злочина, практично, не постоји, осим за своје ближње. То стога што је креирана супстанца поимања самог злочина политичка, а не хуманистичка. У томе је, шире посматрано, трагедија свих политички мотивисаних наратива и скупштинских декларација о „геноцидима“ које не хају за саме жртве него искључиво и врло селективно одржавају (гео)политичку употребну вредност њиховог страдања.

Коментар Бранка М. Жујовића међу пет награђених у оквиру глобалне медијске награде Пута свиле

Коментар новинара Бранка М. Жујовића „На реду је раст српског извоза“, објављен у недељнику „Печат“ 26. априла 2019. године, нашао се међу пет награђених коментара у избору савета Медијске мреже Пута свиле (Belt and Road News Network – BRNN) који чине представници 38 медија из 23 земље.
Жујовићу је припала новчана награда у износу од 50.000 јуана, односно око седам хиљада долара.
Прва награда за коментар припала је Мубараку Мугабоу из Уганде.
Савет BRNN-a основан је 2019, а годину дана касније објављено је да је установљена глобална медијска награда Пута свиле названа „Silk Road Global News Award“.
У конкуренцији за награду било је 4.485 текстова из 80 земаља и региона.
Жири је заседао у редакцији дневног листа „Женмин жибао“.
Поред награде за коментар, глобалне медијске награде на Путу свиле додељене су и у области извештавања, фотографије, видео-прилога и борби против ковида 19, а додељена је и награда за посебан допринос информисању на путевима свиле која је припала Мушахиду Хусеину Саиду из Пакистана.
Према најави Фанга Ђангшана, заменика главног и одговорног уредника листа „Женмин жибао“, а који је председавао жирију, церемонија уручења награда биће одржана током 2023. године у Пекингу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *