ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ НЕГО ЦАРСТВО ПАРАДОКСА

Галерија Луцида: Слике Драгане Маравић

Није неважно да је ова уметница уживала наклоност Петра Омчикуса, академика и једног од истакнутих сликара и вајара српског поратног модернизма, као његова једина ученица. Она не би привукла његову пажњу да и сама естетски не припада кругу високих модерниста, у коме су биле превладане авангардне дилеме и остало само да се прочисти ликовност, да се ствара са уживањем

У току је изложба слика београдске сликарке Драгане Маравић (Блаце, 1959) у једној од најпрестижнијих престоничких галерија. Галерија Луцида смештена у центру града, у Чика Љубиној улици, постала је синоним за искључиво сликарске изложбе уметника различитих генерација и поетика које обједињују пре свега квалитет и вредност дела. Изложбу је сликарка насловила „Са тобом“, мислећи на свог сјајног, недавно преминулог супруга, међутим, можда би за потребе овог текста њен опус могао да се одреди и као „монументални интимизам“. На први поглед то делује као оксиморон, међутим, шта је уметност него царство парадокса, у којем два и два скоро никада нису четири. Изгледа као да су узалудна сва одређења када је реч о уметности, дефиниције падају у воду, али понешто од критичког мишљења може да допринесе расветљењу тајне зване слика.
Није неважно да је ова уметница уживала наклоност Петра Омчикуса, академика и једног од истакнутих сликара и вајара српског поратног модернизма, као његова једина ученица. Она не би привукла његову пажњу да и сама естетски не припада кругу високих модерниста, у коме су биле превладане авангардне дилеме и остало само да се прочисти ликовност, да се ствара са уживањем. Њено сликарство враћа у епоху између педесетих и осамдесетих година прошлог века, када се ценио чисто ликовни квалитет а не постмодерно „понашање“, смрт уметности и некакав визуелни номадизам. Можда је такав поглед на свет сликарства застарео, али зато представља задовољство у чину стварања и стога што настаје сада, као савремена уметност, има и критичку димензију према новој уметности утонулој у техницизам, расуло, отуђеност, безидејност и бездушност.

Драгана Маравић никада не заборавља на човека, животињу и свет око себе, мада је не занимају реализам и буквално преношење стварности. Бића и поетски схваћен свет у основи су њене пријатељске и хумане визије уметности. У томе је њен интимизам начело срођења а не одрођења од реалности, које су тако продубљено истакли поједини српски сликари племените материје, попут Недељка Гвозденовића, Љубице Цуце Сокић и Светозара Самуровића, само што је њен интимизам исказан монументалним формама. Сродни су јој мајстори великих замисли, „монументалисти“, у распону од Петра Лубарде до Петра Омчикуса, сликари који не настоје да се допадну, већ траже истину па и нешто даље, иза ње. Драгана Маравић баштини искуства обе те школе српског модернизма, које могу да се сусретну на висок естетски начин у стваралаштву једног уметника, довољно је сетити се Предрага Пеђе Милосављевића или Лазара Возаревића. У мери у којој јој допуштају њен дар, искуство и знање, ова уметница се креће од интимног ка монументалном, на путу је освајања у естетском смислу велике, успешне слике или свог стила, путу на коме су сликари с једне а критичари с друге стране, па би се њена изложба могла насловити и „Пут до слике“. Овој по ликовном стажу младој уметници потребни су охрабрење и добронамерна критика и она их налази у овој средини, као и у иностранству, јер је несумњиво надарена. Њен таленат сазрева на здравој основи бескрајне радозналости, коју су изгубили многи уметници, поставши превише професионални, заборавивши да сликарство тражи каткад игру и случај, истраживање које најозбиљније и најзаносније схватају деца.

„Ако си довољно духован, онда ће се слика сама отварати ка теби.“ Ова мисао Драгане Маравић сажима цео програм, идеју и праксу њеног стваралаштва. Уметница је која се клони кича, као и нарације сваке врсте, у сталној потрази за чистом ликовношћу. Стран јој је реализам, али не и фигурација, не изражава се прецизно или у духу фантастике, али ни у авангардним крајностима монохромије и радикалног минимализма. Тражећи неку само своју меру на слици, посеже за духовним у уметности. Њено опоро сликарство никада није илустративно а још мање конструктивно, што не значи да фигура, композиција, колорит и тоналитет нису саображени са законима ликовног стваралаштва. У том делу има експресивности, али не и патетике којој су склони експресионисти, као и апстрактности у оној мери која води стварање ка дубинским психолошким слојевима, према несвесном или подсвесном као великом корективу сваког правог стваралаштва.
Још је Ежен Делакроа утврдио у свом „Дневнику“, том поузданом теоријском сеизмографу, да ликовној уметности прети опасност од превелике интелектуализације. Свесна тога, ова је уметница пре свега сликарка, теоријско знање оставља по страни, док у свакодневном поступку изградње слике тоне у своје ритуалне димензије стварања. Уместо да конструише људску фигуру онако како то налажу школска правила, трага на свој начин за њом на слици и, како каже, најизазовнији и потпуно непредвидив је сам тај поступак који назива „пут до слике“. Неко то може сматрати истраживањем или духовношћу а она једноставно то зове „пут“. Тако, у својим изравним обраћањима платну, без много удела цртачког схватања сликарства, наноси мрље у којима препознаје, можда тачније рећи осећа облике, људско тело, фигуру, акт или апстрактни свет слике. То је њен метод и онда када слика портрет, без много гледања у модел настојећи да га доживи на слици, а не у стварности. Реч је о искреном и само њеном приступу, са што мање опонашања природе, који подразумева свакодневни ризик да дело не успе, јер се иде мимо устаљеног и наученог.

Несвесни стваралачки чин је у превише рационализованој постиндустријској цивилизацији скоро одумро, или када је на пример реч о (нео)експресионизму хипертрофирао у сталној тежњи ка визуелном шоку или ексцесу. Драгана Маравић најпре жели да изненади себе, она ствара због себе и то је најисправнији и најчистији начин. У томе су јој помагали различити уметници, Петар Омчикус, чија је била штићеница, али и строги вајар Ратко Вулановић. Други вид подршке дају јој њени ликовни дневници у којима бележи своје и туђе мисли о њеном сликарству. Све би то било безвредно без откривања сопственог пута ка слици, са сложеном, чистом и сведеном фигуром, женском акту другачије схваћеном него у традицији и историји и колориту који одликују суптилни међуодноси боја. По тој храбрости да трага за непознатим а не само по изразу, она је крајње савремен стваралац.
У Луциди је представљено њено апстрактно сликарство јер се ова уметница изражава на двојак начин – фигуративно и непредметно. Фигурацију с правом сматра тежом за изражавање, што не значи да није одлична апстрактна сликарка. У позадини неких њених апстракција присутна је и фигура. Апстрактно сликарство је после кризе с појавом поп-арта и хиперреализма сада у успону, па је ова уметница у жижи актуелних ликовних дешавања на плану слике. Њена нова дела су вишеслојна, дубинска по осећању и монументална по концепцији мада је реч о галеријским форматима. Ретко је видети на сцени тако снажно, искрено и страсно доживљено сликарство и уметницу која посвећено, без остатка и поштеде 16ствара, бивајући из изложбе у изложбу све боља.