ŠTA JE UMETNOST NEGO CARSTVO PARADOKSA

Galerija Lucida: Slike Dragane Maravić

Nije nevažno da je ova umetnica uživala naklonost Petra Omčikusa, akademika i jednog od istaknutih slikara i vajara srpskog poratnog modernizma, kao njegova jedina učenica. Ona ne bi privukla njegovu pažnju da i sama estetski ne pripada krugu visokih modernista, u kome su bile prevladane avangardne dileme i ostalo samo da se pročisti likovnost, da se stvara sa uživanjem

U toku je izložba slika beogradske slikarke Dragane Maravić (Blace, 1959) u jednoj od najprestižnijih prestoničkih galerija. Galerija Lucida smeštena u centru grada, u Čika Ljubinoj ulici, postala je sinonim za isključivo slikarske izložbe umetnika različitih generacija i poetika koje objedinjuju pre svega kvalitet i vrednost dela. Izložbu je slikarka naslovila „Sa tobom“, misleći na svog sjajnog, nedavno preminulog supruga, međutim, možda bi za potrebe ovog teksta njen opus mogao da se odredi i kao „monumentalni intimizam“. Na prvi pogled to deluje kao oksimoron, međutim, šta je umetnost nego carstvo paradoksa, u kojem dva i dva skoro nikada nisu četiri. Izgleda kao da su uzaludna sva određenja kada je reč o umetnosti, definicije padaju u vodu, ali ponešto od kritičkog mišljenja može da doprinese rasvetljenju tajne zvane slika.
Nije nevažno da je ova umetnica uživala naklonost Petra Omčikusa, akademika i jednog od istaknutih slikara i vajara srpskog poratnog modernizma, kao njegova jedina učenica. Ona ne bi privukla njegovu pažnju da i sama estetski ne pripada krugu visokih modernista, u kome su bile prevladane avangardne dileme i ostalo samo da se pročisti likovnost, da se stvara sa uživanjem. Njeno slikarstvo vraća u epohu između pedesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada se cenio čisto likovni kvalitet a ne postmoderno „ponašanje“, smrt umetnosti i nekakav vizuelni nomadizam. Možda je takav pogled na svet slikarstva zastareo, ali zato predstavlja zadovoljstvo u činu stvaranja i stoga što nastaje sada, kao savremena umetnost, ima i kritičku dimenziju prema novoj umetnosti utonuloj u tehnicizam, rasulo, otuđenost, bezidejnost i bezdušnost.

Dragana Maravić nikada ne zaboravlja na čoveka, životinju i svet oko sebe, mada je ne zanimaju realizam i bukvalno prenošenje stvarnosti. Bića i poetski shvaćen svet u osnovi su njene prijateljske i humane vizije umetnosti. U tome je njen intimizam načelo srođenja a ne odrođenja od realnosti, koje su tako produbljeno istakli pojedini srpski slikari plemenite materije, poput Nedeljka Gvozdenovića, Ljubice Cuce Sokić i Svetozara Samurovića, samo što je njen intimizam iskazan monumentalnim formama. Srodni su joj majstori velikih zamisli, „monumentalisti“, u rasponu od Petra Lubarde do Petra Omčikusa, slikari koji ne nastoje da se dopadnu, već traže istinu pa i nešto dalje, iza nje. Dragana Maravić baštini iskustva obe te škole srpskog modernizma, koje mogu da se susretnu na visok estetski način u stvaralaštvu jednog umetnika, dovoljno je setiti se Predraga Peđe Milosavljevića ili Lazara Vozarevića. U meri u kojoj joj dopuštaju njen dar, iskustvo i znanje, ova umetnica se kreće od intimnog ka monumentalnom, na putu je osvajanja u estetskom smislu velike, uspešne slike ili svog stila, putu na kome su slikari s jedne a kritičari s druge strane, pa bi se njena izložba mogla nasloviti i „Put do slike“. Ovoj po likovnom stažu mladoj umetnici potrebni su ohrabrenje i dobronamerna kritika i ona ih nalazi u ovoj sredini, kao i u inostranstvu, jer je nesumnjivo nadarena. Njen talenat sazreva na zdravoj osnovi beskrajne radoznalosti, koju su izgubili mnogi umetnici, postavši previše profesionalni, zaboravivši da slikarstvo traži katkad igru i slučaj, istraživanje koje najozbiljnije i najzanosnije shvataju deca.

„Ako si dovoljno duhovan, onda će se slika sama otvarati ka tebi.“ Ova misao Dragane Maravić sažima ceo program, ideju i praksu njenog stvaralaštva. Umetnica je koja se kloni kiča, kao i naracije svake vrste, u stalnoj potrazi za čistom likovnošću. Stran joj je realizam, ali ne i figuracija, ne izražava se precizno ili u duhu fantastike, ali ni u avangardnim krajnostima monohromije i radikalnog minimalizma. Tražeći neku samo svoju meru na slici, poseže za duhovnim u umetnosti. Njeno oporo slikarstvo nikada nije ilustrativno a još manje konstruktivno, što ne znači da figura, kompozicija, kolorit i tonalitet nisu saobraženi sa zakonima likovnog stvaralaštva. U tom delu ima ekspresivnosti, ali ne i patetike kojoj su skloni ekspresionisti, kao i apstraktnosti u onoj meri koja vodi stvaranje ka dubinskim psihološkim slojevima, prema nesvesnom ili podsvesnom kao velikom korektivu svakog pravog stvaralaštva.
Još je Ežen Delakroa utvrdio u svom „Dnevniku“, tom pouzdanom teorijskom seizmografu, da likovnoj umetnosti preti opasnost od prevelike intelektualizacije. Svesna toga, ova je umetnica pre svega slikarka, teorijsko znanje ostavlja po strani, dok u svakodnevnom postupku izgradnje slike tone u svoje ritualne dimenzije stvaranja. Umesto da konstruiše ljudsku figuru onako kako to nalažu školska pravila, traga na svoj način za njom na slici i, kako kaže, najizazovniji i potpuno nepredvidiv je sam taj postupak koji naziva „put do slike“. Neko to može smatrati istraživanjem ili duhovnošću a ona jednostavno to zove „put“. Tako, u svojim izravnim obraćanjima platnu, bez mnogo udela crtačkog shvatanja slikarstva, nanosi mrlje u kojima prepoznaje, možda tačnije reći oseća oblike, ljudsko telo, figuru, akt ili apstraktni svet slike. To je njen metod i onda kada slika portret, bez mnogo gledanja u model nastojeći da ga doživi na slici, a ne u stvarnosti. Reč je o iskrenom i samo njenom pristupu, sa što manje oponašanja prirode, koji podrazumeva svakodnevni rizik da delo ne uspe, jer se ide mimo ustaljenog i naučenog.

Nesvesni stvaralački čin je u previše racionalizovanoj postindustrijskoj civilizaciji skoro odumro, ili kada je na primer reč o (neo)ekspresionizmu hipertrofirao u stalnoj težnji ka vizuelnom šoku ili ekscesu. Dragana Maravić najpre želi da iznenadi sebe, ona stvara zbog sebe i to je najispravniji i najčistiji način. U tome su joj pomagali različiti umetnici, Petar Omčikus, čija je bila štićenica, ali i strogi vajar Ratko Vulanović. Drugi vid podrške daju joj njeni likovni dnevnici u kojima beleži svoje i tuđe misli o njenom slikarstvu. Sve bi to bilo bezvredno bez otkrivanja sopstvenog puta ka slici, sa složenom, čistom i svedenom figurom, ženskom aktu drugačije shvaćenom nego u tradiciji i istoriji i koloritu koji odlikuju suptilni međuodnosi boja. Po toj hrabrosti da traga za nepoznatim a ne samo po izrazu, ona je krajnje savremen stvaralac.
U Lucidi je predstavljeno njeno apstraktno slikarstvo jer se ova umetnica izražava na dvojak način – figurativno i nepredmetno. Figuraciju s pravom smatra težom za izražavanje, što ne znači da nije odlična apstraktna slikarka. U pozadini nekih njenih apstrakcija prisutna je i figura. Apstraktno slikarstvo je posle krize s pojavom pop-arta i hiperrealizma sada u usponu, pa je ova umetnica u žiži aktuelnih likovnih dešavanja na planu slike. Njena nova dela su višeslojna, dubinska po osećanju i monumentalna po koncepciji mada je reč o galerijskim formatima. Retko je videti na sceni tako snažno, iskreno i strasno doživljeno slikarstvo i umetnicu koja posvećeno, bez ostatka i poštede 16stvara, bivajući iz izložbe u izložbu sve bolja.