СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

ДРАМА СРПСКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

Зачета и остварена најпре у области културе, идеја југословенства о уједињењу Јужних Словена добила је и државно утемељење на схватању о етничком, језичком и културном јединству Срба, Хрвата и Словенаца. Рушећи ту прву Југославију, као великосрпску творевину означену „тамницом народа“, комунисти су је обновили под окриљем своје идеологије. Српско самоодрицање од своје државности, националне културе и традиције (…) добило је с комунистима у новој држави репресивни облик потискивања и омаловажавања српских културних и националних вредности

Југословенство у данашњој српској култури може се адекватно сагледати и тумачити само у контексту једне дуготрајуће идеје која је током 20. века и реализована у форми заједничке државе Јужних Словена. Вредност те идеје се исказала у могућности колективног креативног самопотврђивања, али је након негативног искуства у оквиру српске културе она постала сметња таквој самоафирмацији, па без обзира на своју некадашњу обећавајућу снагу сада има и одговарајуће значење. У историјској инерцији и некритичком односу према прошлости не признаје се то значење и притајено се сања под плаштом културе о поновном покушају обнављања државног заједништва.
Зачета и остварена најпре у области културе, идеја југословенства о уједињењу Јужних Словена добила је и државно утемељење на схватању о етничком, језичком и културном јединству Срба, Хрвата и Словенаца. Рушећи ту прву Југославију, као великосрпску творевину означену „тамницом народа“, комунисти су је обновили под окриљем своје идеологије. Српско самоодрицање од своје државности, националне културе и традиције зарад стварања заједничке државе са ослобођеним братским народима, Словенцима и Хрватима, добило је са комунистима у новој држави репресивни облик потискивања и омаловажавања српских културних и националних вредности.
Показује се да је Југославија била немогућа држава јер су мотиви народа који је требало да је очувају били различити. Док су се Срби одрекли своје већ остварене и готово читав век постојеће државе, Хрвати и Словенци су заједничку државу прихватили као привремено средство у долажењу до сопствених аутономних држава. Иако је разградња тзв. друге Југославије започела уставним променама 1971. и 1974. године, Словенци и Хрвати су били нестрпљиви да ту своју самосталност остваре поступно политичким средствима, већ су деведесетих година прошлог века, уз обилату подршку Запада, започели сецесионистичке ратове. Такав њихов однос према Југославији исказаће се као детерминанта и последњег чина ове трагичне творевине за српски народ. Некритичким говором о Југославији данас се не указује на нереалност такве творевине и занесењаштво једном идејом, чије је остварење било краткотрајно могуће, али дугорочно постојање није имала перспективу.
Иако је, дакле, идеја о Југославији, као југословенска идеја, имала утопијску снагу остварења, након историјског искуства јасно се види њен утопистички карактер у немогућност трајнијег потврђивања. Упркос утопијском потенцијалу, југословенска идеја је својим остварењем постала и битно културно искуство као чинилац колективног памћења, али је сећање на то искуство подложно самообманама и разним манипулацијама.
Различит од фактичке стварности Југославије, наратив историјског памћења о њој има различите функције. Прича о тој држави се различито прича у циљу тумачења једног колективног искуства, јер колективно историјско памћење нема само евокативни већ и проспективни карактер наслућивања и увођења у будућност.
Изостаје, дакле, рационалан, критички поглед који би са становишта националних интереса одредио однос према Југославији. У том сећању недостају његове битне детерминанте које би одредиле његов карактер, а тичу се болног искуства једне неуспеле државе, па су зато и оправдана страховања да би се потискивањем тог негативног искуства, формирала менталитетска спремност за обнављањем такве државе. Будући да је менталитет, односно карактер наша судбина, оправдане су фрустрације и страх од понављања историје и стварања неке нове заједничке државе која би могла опет да постане наша судбина. Док се некритичким односом према чињеницама и величањем Југославије увећава и потенцијал њеног обнављања, критичким сагледавањем читавог пројекта југословенства престају инвестиције ка таквој могућности која постаје немогућност и једном за свагда завршен историјски период.

Питање идентитета Из историје Југославије можемо спознати да смо са стварањем заједничке државе прекорачили границе сопствене моћи, да је због те необазривости, инфантилности интелектуалне елите, плаћена велика цена изгубљеног века, јер смо се на крају принудно вратили свом почетку. То искуство нам говори да се сваки нови идентитет на вишем нивоу, као комплементаран основном, не сме да гради потискивањем и негирањем реалног идентитета на нижем нивоу општости. Наднационално, као југословенство, и сада европско, може бити реално оствариво у контексту других нација, али првенствено поштовањем сопственог националног идентитета.
Југословенство као идеалтипско самоодређење које се некритички узима као идентитет на вишем степену општости а истовремено игнорише реална национална идентитетска основа, постаје ограничавајући чинилац саморазумевања сопствене прошлости и процене својих традиционалних културних вредности. Менталитетски образац југословенства у форми титоистичког комунизма, предрасудно се односи према националним интересима. О његовом свесном и несвесном деловању говори и чињеница да је Србија ослобођена југословенства стицајем историјских околности у којима то није био њен избор, већ последица избора других народа. Док су сви други народи у заједничкој држави добили оно што су хтели, једино су Срби добили оно што нису желели: сопствену националну државу. Опијени југословенством, они се буде из свог историјског мамурлука у стварности која би требало да делује отрежњујуће. Тежња Срба за националном самосталношћу није постојала, а након низа учињених историјских грешака и поразног исхода њиховог југословенског настојања да с другим балканским Словенима, Словенцима и Хрватима, пре свега, створе заједничку државу, враћају се у реалност и к себи да би могли да наставе путем са којег су готово пре једног века скренули. Та реалност у коју су Срби и Србија присилно враћени указује на огромну разлику између српских жеља за Југославијом и стварности заједничке државе која дугорочно, с обзиром на тежњу Хрвата за самосталношћу и антисрпство као одговор на југословенство које је спречавало ту самосталност, није била могућа.

Културни обрасци Почевши од обнављања и формирања своје модерне државе, Срби су створили више културних образаца. Након готово стогодишњег стварања свог препознатљивог националног културног обрасца, формирају у заједничкој држави са Словенцима и Хрватима, нови југословенски културни образац који је трајао до почетка Другог светског рата. Комунистичке власти стварају нови југословенски културни образац, а након рушења Југославије и сецесионистичких ратова у Србији се принудно успоставља другачија културна реалност. Иако би требало да има неупитно доминантно национално обележје, у тој недовољно јасно дефинисаној и утемељеној реалности се препознају и некохерентни елементи југословенства који ометају формирање адекватног националног културног обрасца и јасно дефинисање националних и државних интереса.

Речник непостојећег језика Несумњиво је да је српски језик основ српске културе и да од његовог адекватног одређења и зависи дефинисање свих битних чинилаца српског културног простора. Грешке у одређењу језика, учињене из идеолошких разлога и лоше културне политике, одразиле су се не само у односу према култури и националном идентитету, већ и према дефинисању, одбрани и остварењу националних интереса. Сама идеја да се зарад проблематичног заједништва, неадекватно именује сопствени језик произвела је и низ других грешака, од којих је најтрагичнија, с обзиром на историјске последице, она о преименовању српског народа. Када је због политичке прагматичности и нејасног националног циља, најпре етнички, народ погрешно дефинисао сложеницом Србо-Хрвати, онда се и изгубила могућност одређења националног културног простора и његових граница. Ову трагичност увећава и чињеница да је преименовање извршено под плаштом тадашње науке која је политичким идејама давала легитимитет и за промену националног и културног идентитета.
Инерцијом српског југоентузијазма, одржао се и неадекватан назив за српски језик који се у том духу и даље назива српско-хрватски. Будући да се највећи домаћи лексикографски пројекат Института за српски језик САНУ реализује као Српско-хрватски речник, поставља се питање зашто се не ради на речнику српског као стварног језика већ се и даље израђује речник тог непостојећег језика?

Беспуће југословенства Са демонским семеном југословенства и штети коју чини националним интересима Србије и српског народа, суочавамо се као одговором када се запитамо зашто у САНУ десетинама годинама нема представника етнологије и антропологије као идентитетске дисциплине битне за утемељење ове установе? Уколико знамо да је покретањем едиције Српског етнографског зборника, његово Прво одељење названо Насеља српских земаља, јер су као предмет истраживања биле и области које нису биле у саставу тадашње државе Србије, онда је несхватљиво што је након Првог светског рата и успостављања нове државе, ова едиција променила назив у Насеља и порекло становништва.
Национално неутралним називом, датим сагласно новој државној идеологији, наивно се кренуло у беспуће стварања новог југословенског идентитета на вишем степену општости без утврђивања и поштовања национално идентитетских основа српског народа. Уместо дотадашњег, српског, започело је стварање новог југословенског културног обрасца, а овакав однос према српском културном наслеђу добио је свој континуитет у оквиру комунистичке власти након Другог светског рата. Прихватање погрешних и непримерених идеолошких концепата одводило је у деценијска лутања са којих је колективно враћање почецима показивало не само изгубљено време, већ и губитак материјалних и духовних ресурса потребних за самопотврђивање националног и државног идентитета.
Уклањањем идентитетских дисциплина растемељена је Српска академија наука и уметности из које је онда као потпуно легитиман и могао да се искаже дефетистички глас о односу према тренутно окупираној јужној српској покрајини. Само је у том контексту и могла да се јави мисао челника ове установе да је једина политичка мудрост како „са елементима достојанства“ напустити подручје Косова и Метохије које де факто и де јуре није више у рукама Србије. Сматрајући да је то истина коју неко треба да каже народу, исказао је слободно идеолошки став комуниста који су деценијама подржавали идеју о потреби српског одрицања од овог дела своје територије и њено препуштање агресивним Албанцима.

Виталност југословенске заблуде Нестајањем заједничке државе њен дотадашњи географски простор се одређује као постјугосленски, што не значи да су нестали и сви трагови њеног постојања. Међутим, ти трагови су неједнако присутни у државама насталим на рушевинама Југославије, а чињеница да су на сваком попису становништва, од свих бивших република, највише грађана у Србији изјашњавало као Југословени, говори не само о апсурдној тежњи за припадањем тој фиктивној нацији, већ и о виталности такве заблуде. Осећај припадања непостојећем националном ентитету преовладава над свешћу о апсурдности таквог опредељења и несвесног потискивања реалног националног идентитета. У таквом односу, најраширенијем међу српским интелектуалцима и уметницима, уочава се да се у опредељењу за фиктивно југословенство исказује латентни антисрпски став. Евидентно је да су у Србији најизраженији трагови некадашње заједничке државе, а Музеј Југославије, као наследник некадашњег Титовог Музеја 25. мај, представља институционализацију једне националне заблуде којој је као таквој најпре место у Историјском музеју Србије. Без критичког односа према тој националној заблуди, њено институционално неговање подгрева наду на могућност поновног покушаја њеног остварења.
Називи значајних српских установа које су задржале придев југословенски, попут Југословенског драмског позоришта, Југословенске кинотеке, Танјуга, упућују на време када су они имали смисла и оправдања. Када не постоји одговарајућа свест о важности адекватног именовања сопственог језика, онда се, иако спада у бесмислену тврдоглавост и инаћење, чини логичким инсистирање да се ове установе и даље називају југословенским.
У сенци тих институционалних остатака југословенске Атлантиде, основане су нове културне манифестације које су својеврсна терапија за југоносталгичаре. У Ужицу се већ 27. пута у новембру одржава Југословенски позоришни фестивал са поднасловом „Без превода“. Манифестацију, на коју се позивају позоришта из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије, финансира Министарство културе Србије, невладине организације и град Ужице. Идентичан концепт има и нишки фестивал Театар на раскршћу, који је, уз евентуално учешће позоришта из Грчке и Бугарске, првенствено фестивал драме и позоришта југословенског културног простора.

Опасности југоносталгије Данас ови називи, као делови потонуле земље, извирују као знаци упозорења на опасност неког новог југословенства које као идеја, али и идеологија постоји у још увек живом сентименту носталгије за прошлим временом. Без одговарајуће критичке свести о поразном исходу српских тежњи за заједничком државом, југословенство се тематизује као народно предање о времену просперитетне државе у којој се живело слободно и добро. Ово предање о срећној земљи подстичу масмедији у којима се и некритички представља комунистичка власт и њен доживотни диктатор Јосип Броз познат као Тито. Тужно је што поједини интелектуалци, попут редитеља и писца Живојина Павловића, који су управо на сопственој кожи осетили сву страхоту комунистичког тоталитаризма, називају тај период титоизма Перикловим добом културе и уметности. Време атинске демократије у којем су слободно могли да стварају највећи уметници и мислиоци, који су својим делима задужили човечанство, никако се не може поредити са временом комунистичког тоталитаризма у којем је људима, уметницима и научницима, не само било ускраћено основно право да слободно и критички мисле и стварају, већ су били и принуђени да креирају и славе култ једног полуписменог комунистичког диктатора чије кичизиране представе конкуришу данас за антологију националних глупости.
Продужено деловање заблуде југословенства се исказује у Србији у којој су југословенство и криптојугословенство постале основа другосрбијанске идеологије којом се негира српска национална традиција и култура, не зарад њеног пуког поништавања, већ због поновног успостављања заједничког културног и економског простора. У свести актера те идеологије, чије се антисрпство исказује у форми мондијализма и глобализма, а период комунистичке власти и Титова владавина се идеализују у односу на дуготрајућу кризу у Србији, проистиче југоносталгија као чежња за прошлим временом и притајена жеља за враћањем тог периода и обнављањем Југославије. Зато је сада за те југоносталгичаре важније шта се догађа у суседним земљама Балкана од културних збивања у Србији.
Потенцирање значаја културних догађаја у региону, посебно у Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији, презентира се овдашњој јавности без реципроцитета културне сарадње. Доминантна места која управо такви презентери заузимају у култури и медијима у Србији онемогућава успостављање адекватног критичког односа према титоизму и још непрепознатом великом злу које је комунистичка владавина нанела српском народу.
Менталитет југословенства до посебног изражаја долази у некритичком односу према Титу и његовом култу који цвета у масовној култури. Погодни услови за ову појаву су били у периоду транзиције, у којем је пљачкашка приватизација тзв. нових демократских власти довела до привредног и културног пустошења Србије. У таквим околности очаја, Тито је постао симбол сећања на период социјалне сигурности и материјалног благостања. У таквом амбијенту преовладава ружичаста носталгија која успешно анестезира критичку свест о трагичним последицама комунизма и југословенства у српској култури и друштву и уместо негативног даје позитивно значење том болном искуству које велики број појединаца доживљава као чинилац сопственог идентитета.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.