Мрак у бунару и остале приче

Домаћи филм и телевизија у 2022

Годину је обележила појава потресног филма о погрому на Косову „Мрак”, а што се тиче остале понуде, без наследника комерцијално супериорног „Томе”, ова филмска биоскопска година била је мршава. Али је зато телевизијска понуда поново обимна, чак и разноврсна, али не и посебно квалитетна, што мало коме смета

Наш кандидат за предстојећу доделу Оскара за најбољи страни филм (у тренутку настанка овог текста још није објављена одлука који ће филмови бити у коначном избору за ову награду) био је „Мрак“ Душана Милића. Умало да кажемо да га је живот поставио у савршеном тајмингу с текућим мрачним косовским збивањима пошто се овај филм бави том трагичном темом. Али када тамо нису била таква збивања? Када тајминг није био повољан да се коначно нешто каже на ову тему осим политичких празних, јалових и с обе стране, са свих страна заправо, калкулантских „наратива“? Милићев психолошки трилер-хорор „Мрак“ бави се судбином трочлане српске породице која је заточена у планинској енклави негде на Косову а која је током шиптарског иживљавања марта 2004. била изложена најбруталнијем садистичком терору не би ли се иселила. А како се то ради, а што никада нисте могли да видите у неком нашем филму (није политички коректно!), показао је Милић у овом свом невероватно за време данашње реалистичном остварењу. Појавио се у време када се на Србију врше најжешћи притисци са Запада да Косово призна као државу, а сада је његова актуелност у такту с новим налетима скривеног и „тихог“ насиља, које је болно заглушујуће. Осим за оне, нажалост и даље малобројне који искрено желе да чују и виде тај мрак. Не знате где их је мање, овде или тамо, „напољу“ , свуда. Зато, можете да се кладите да ће бити игнорисан и у широком луку заобиђен када се буде доносила одлука о номинованим за Оскара за најбољи страни филм. Али за нас је постојање овог филма важно. И одлука да га кандидујемо за најбрендиранију филмску награду на свету. Отуд овај филм није белег само овогодишње продукције наше кинематографије већ и њене модерне историје, макар ове од када смо коначно самостална држава.

Ништа слично „Томи”

Ове године нисмо имали ништа слично „Томи“, који је пунио биоскопе и одушевљавао публику југоносталгичарским алатом, иако добар део ње нема појма шта је била Југославија и како је било живети у њој. Али су изгледа веома бројни знали за њега. Тому Здравковића, међутим, ове године није имао ко да одмени у млаћењу пара на благајнама. Покушано је, макар у идеји, рецимо спортском драмом „Златни дечко“ која је помешала чари фудбала са сликама „иза сцене“ и наводним откривањем како мафијашки мешетари тргују са фудбалским надама, али није ништа више откривено од онога што се писало, па и у разним филмовима помињало на исту тему последњих тридесетак година.
У овом завршном делу године на топ-листама по броју гледалаца истичу се „Комедија на три спрата“ (авантуре станара „типичне“ београдске зграде) са преко 70 хиљада гледалаца и „Вера“ (прича о Вери Пешић, наводно српској Мата Хари из времена Другог светског рата) која се ближи шездесет хиљадитом гледаоцу у нашим биоскопима. Изненађујуће је да је исти одзив имала и биографско-религијска драма „Света Петка – крст у пустињи“, која је снимљена по истинитој причи и бестселер роману о Петкином путу од обичне жене до једне од највољенијих и најцењенијих хришћанских светитељки. Невероватно је да је филм са овом темом и јунакињом данас, у време тиктокерске и ријалити систематизације нових вредности, видело толико људи. Додуше, према скоро милион биоскопских гледалаца „Томе“ прошле године (плус два и по милиона поред малих екрана када га је емитовао РТС) овогодишњи учинак његов, а и осталих филмова је смешан.
У тој новој филмској продукцији од неколико колико-толико посећених филмова било је и оних који су пролетели кроз биоскопе без учинка или нису ни били у њима, изузев на фестивалским програмима. Такав је, рецимо, „Усековање“ (сецирање модерних породичних односа на једној славској вечери) или веома обећавајући историјски трилер са одличном екипом „Траг дивљачи“(„перспективни новинар открива мрежу скривених злочина, извештавајући о свирепом убиству у Југославији крајем 1970-их година“) који ће, ваљда, добити своју праву шансу у озбиљној биоскопској дистрибуцији. Ове године се појавио и необични историјски филм „Хероји“ (такође из категорије скоро невиђених) који нуди причу из времена после Косовског боја о, како кажу аутори, свим оним херојима који нису опевани у песмама!? Створен је и филм о Лесковцу између два светска рата, дакле, још један историјски, „Било једном у Србији“ (добио и мини-серију), као и „Страхиња Бановић“, који се бави причом о црним мигрантима који кроз наше и балканске путеве настоје да се домогну Запада. Овај филм је био у некој врсти преткандидатуре за Оскара, али је одбачен јер се у већем његовом делу говори на енглеском, а што је противно пропозицијама Америчке академије на тему кандидатуре остварења за најбољи страни филм. Иначе, други по броју гласова за нашег кандидата за ову награду, одмах после изабраног „Мрака“, био је филм „Хероји радничке класе“, чија се тема бави актуелним социјалним проблемима грађевинских радника на једном градилишту иза којег стоји, разуме се, „контроверзни“ инвеститор. У ужем кругу филмова који су били у конкуренцији за нашег представника за Оскара био је и породични филм „Лето када сам научила да летим“, о летовању једне тинејџерке, разуме се, где другде него у Хрватској.

Богата телевизијска понуда

Ипак, као и у светској индустрији забаве, и код нас је ударни део продукције и ове године, као и претходних неколико, телевизијски. Чак и да публика није гледала било шта друго, тешко да је било оних који су успели да испрате све епизоде серија које су током целе године као бујица шикљале с малих екрана. Годину смо, рецимо, баш као и прошлу, завршили уз јунаке веома занимљиве, животне, породичне драме „Мама и тата се играју рата“, која је заслужено добила и ову, текућу, другу, сезону. Нешто пре се не баш успешно наметала нова серија „Бунар“, скоро комплетно ауторско, али и глумачко експонирање популарног глумца Игора Ђорђевића. Обећавајући надреални и благо хорор пастирски трилер се, међутим, током серије загубио у бројним ћорсокацима приче, односно у неодлучности ком ће се жанру окренути. У неком смислу је ова серија слична прошлогодишњим „Калканским круговима“, који управо добијају наставак. Када је реч о наставцима серија, врло брзо нас очекује друга сезона скоро заборављеног „Тајкуна“, шеста сезона „Државног службеника“, нови серијал тинејџерске сапунице „У клинчу“, ове године једне од најгледанијих нових серија на РТС-у, као и друга сезона још једног сеоског хорора, али са елементима влашке магије, „Црна свадба“. Гледали смо и другу сезону крими-серије „Клан“, а телевизијско промовисање српског подземља ће у наредној години добити и трећу сезону, као и „Јужни ветар“ исте тематике. Нека врста урбаног тинејџерског надритрилера заинтригирала је млађу публику у серији „Блок 27”, а млађи гледаоци добили су и ситком „У зборници“.
Никада богатија (у квантитативном смислу најпре) домаћа телевизијска продукција и ове године потпуно је испунила време и најдоконијих љубитеља овакве забаве. Ретко се, међутим, појављивао неки значајан помак о питању квалитета или бар оригиналности. Ако ништа друго, ваља похвалити жанровску разноврсност понуде, а одзив публике је за већину ТВ понуде био таман толики да многе серије добију наставке, тако да ова врста забаве неће мањкати ни у наредној години. Хлеба и игара ће и даље бити у изобиљу, па ће се кућни забавни притвор наставити.