Mrak u bunaru i ostale priče

Domaći film i televizija u 2022

Godinu je obeležila pojava potresnog filma o pogromu na Kosovu „Mrak”, a što se tiče ostale ponude, bez naslednika komercijalno superiornog „Tome”, ova filmska bioskopska godina bila je mršava. Ali je zato televizijska ponuda ponovo obimna, čak i raznovrsna, ali ne i posebno kvalitetna, što malo kome smeta

Naš kandidat za predstojeću dodelu Oskara za najbolji strani film (u trenutku nastanka ovog teksta još nije objavljena odluka koji će filmovi biti u konačnom izboru za ovu nagradu) bio je „Mrak“ Dušana Milića. Umalo da kažemo da ga je život postavio u savršenom tajmingu s tekućim mračnim kosovskim zbivanjima pošto se ovaj film bavi tom tragičnom temom. Ali kada tamo nisu bila takva zbivanja? Kada tajming nije bio povoljan da se konačno nešto kaže na ovu temu osim političkih praznih, jalovih i s obe strane, sa svih strana zapravo, kalkulantskih „narativa“? Milićev psihološki triler-horor „Mrak“ bavi se sudbinom tročlane srpske porodice koja je zatočena u planinskoj enklavi negde na Kosovu a koja je tokom šiptarskog iživljavanja marta 2004. bila izložena najbrutalnijem sadističkom teroru ne bi li se iselila. A kako se to radi, a što nikada niste mogli da vidite u nekom našem filmu (nije politički korektno!), pokazao je Milić u ovom svom neverovatno za vreme današnje realističnom ostvarenju. Pojavio se u vreme kada se na Srbiju vrše najžešći pritisci sa Zapada da Kosovo prizna kao državu, a sada je njegova aktuelnost u taktu s novim naletima skrivenog i „tihog“ nasilja, koje je bolno zaglušujuće. Osim za one, nažalost i dalje malobrojne koji iskreno žele da čuju i vide taj mrak. Ne znate gde ih je manje, ovde ili tamo, „napolju“ , svuda. Zato, možete da se kladite da će biti ignorisan i u širokom luku zaobiđen kada se bude donosila odluka o nominovanim za Oskara za najbolji strani film. Ali za nas je postojanje ovog filma važno. I odluka da ga kandidujemo za najbrendiraniju filmsku nagradu na svetu. Otud ovaj film nije beleg samo ovogodišnje produkcije naše kinematografije već i njene moderne istorije, makar ove od kada smo konačno samostalna država.

Ništa slično „Tomi”

Ove godine nismo imali ništa slično „Tomi“, koji je punio bioskope i oduševljavao publiku jugonostalgičarskim alatom, iako dobar deo nje nema pojma šta je bila Jugoslavija i kako je bilo živeti u njoj. Ali su izgleda veoma brojni znali za njega. Tomu Zdravkovića, međutim, ove godine nije imao ko da odmeni u mlaćenju para na blagajnama. Pokušano je, makar u ideji, recimo sportskom dramom „Zlatni dečko“ koja je pomešala čari fudbala sa slikama „iza scene“ i navodnim otkrivanjem kako mafijaški mešetari trguju sa fudbalskim nadama, ali nije ništa više otkriveno od onoga što se pisalo, pa i u raznim filmovima pominjalo na istu temu poslednjih tridesetak godina.
U ovom završnom delu godine na top-listama po broju gledalaca ističu se „Komedija na tri sprata“ (avanture stanara „tipične“ beogradske zgrade) sa preko 70 hiljada gledalaca i „Vera“ (priča o Veri Pešić, navodno srpskoj Mata Hari iz vremena Drugog svetskog rata) koja se bliži šezdeset hiljaditom gledaocu u našim bioskopima. Iznenađujuće je da je isti odziv imala i biografsko-religijska drama „Sveta Petka – krst u pustinji“, koja je snimljena po istinitoj priči i bestseler romanu o Petkinom putu od obične žene do jedne od najvoljenijih i najcenjenijih hrišćanskih svetiteljki. Neverovatno je da je film sa ovom temom i junakinjom danas, u vreme tiktokerske i rijaliti sistematizacije novih vrednosti, videlo toliko ljudi. Doduše, prema skoro milion bioskopskih gledalaca „Tome“ prošle godine (plus dva i po miliona pored malih ekrana kada ga je emitovao RTS) ovogodišnji učinak njegov, a i ostalih filmova je smešan.
U toj novoj filmskoj produkciji od nekoliko koliko-toliko posećenih filmova bilo je i onih koji su proleteli kroz bioskope bez učinka ili nisu ni bili u njima, izuzev na festivalskim programima. Takav je, recimo, „Usekovanje“ (seciranje modernih porodičnih odnosa na jednoj slavskoj večeri) ili veoma obećavajući istorijski triler sa odličnom ekipom „Trag divljači“(„perspektivni novinar otkriva mrežu skrivenih zločina, izveštavajući o svirepom ubistvu u Jugoslaviji krajem 1970-ih godina“) koji će, valjda, dobiti svoju pravu šansu u ozbiljnoj bioskopskoj distribuciji. Ove godine se pojavio i neobični istorijski film „Heroji“ (takođe iz kategorije skoro neviđenih) koji nudi priču iz vremena posle Kosovskog boja o, kako kažu autori, svim onim herojima koji nisu opevani u pesmama!? Stvoren je i film o Leskovcu između dva svetska rata, dakle, još jedan istorijski, „Bilo jednom u Srbiji“ (dobio i mini-seriju), kao i „Strahinja Banović“, koji se bavi pričom o crnim migrantima koji kroz naše i balkanske puteve nastoje da se domognu Zapada. Ovaj film je bio u nekoj vrsti pretkandidature za Oskara, ali je odbačen jer se u većem njegovom delu govori na engleskom, a što je protivno propozicijama Američke akademije na temu kandidature ostvarenja za najbolji strani film. Inače, drugi po broju glasova za našeg kandidata za ovu nagradu, odmah posle izabranog „Mraka“, bio je film „Heroji radničke klase“, čija se tema bavi aktuelnim socijalnim problemima građevinskih radnika na jednom gradilištu iza kojeg stoji, razume se, „kontroverzni“ investitor. U užem krugu filmova koji su bili u konkurenciji za našeg predstavnika za Oskara bio je i porodični film „Leto kada sam naučila da letim“, o letovanju jedne tinejdžerke, razume se, gde drugde nego u Hrvatskoj.

Bogata televizijska ponuda

Ipak, kao i u svetskoj industriji zabave, i kod nas je udarni deo produkcije i ove godine, kao i prethodnih nekoliko, televizijski. Čak i da publika nije gledala bilo šta drugo, teško da je bilo onih koji su uspeli da isprate sve epizode serija koje su tokom cele godine kao bujica šikljale s malih ekrana. Godinu smo, recimo, baš kao i prošlu, završili uz junake veoma zanimljive, životne, porodične drame „Mama i tata se igraju rata“, koja je zasluženo dobila i ovu, tekuću, drugu, sezonu. Nešto pre se ne baš uspešno nametala nova serija „Bunar“, skoro kompletno autorsko, ali i glumačko eksponiranje popularnog glumca Igora Đorđevića. Obećavajući nadrealni i blago horor pastirski triler se, međutim, tokom serije zagubio u brojnim ćorsokacima priče, odnosno u neodlučnosti kom će se žanru okrenuti. U nekom smislu je ova serija slična prošlogodišnjim „Kalkanskim krugovima“, koji upravo dobijaju nastavak. Kada je reč o nastavcima serija, vrlo brzo nas očekuje druga sezona skoro zaboravljenog „Tajkuna“, šesta sezona „Državnog službenika“, novi serijal tinejdžerske sapunice „U klinču“, ove godine jedne od najgledanijih novih serija na RTS-u, kao i druga sezona još jednog seoskog horora, ali sa elementima vlaške magije, „Crna svadba“. Gledali smo i drugu sezonu krimi-serije „Klan“, a televizijsko promovisanje srpskog podzemlja će u narednoj godini dobiti i treću sezonu, kao i „Južni vetar“ iste tematike. Neka vrsta urbanog tinejdžerskog nadritrilera zaintrigirala je mlađu publiku u seriji „Blok 27”, a mlađi gledaoci dobili su i sitkom „U zbornici“.
Nikada bogatija (u kvantitativnom smislu najpre) domaća televizijska produkcija i ove godine potpuno je ispunila vreme i najdokonijih ljubitelja ovakve zabave. Retko se, međutim, pojavljivao neki značajan pomak o pitanju kvaliteta ili bar originalnosti. Ako ništa drugo, valja pohvaliti žanrovsku raznovrsnost ponude, a odziv publike je za većinu TV ponude bio taman toliki da mnoge serije dobiju nastavke, tako da ova vrsta zabave neće manjkati ni u narednoj godini. Hleba i igara će i dalje biti u izobilju, pa će se kućni zabavni pritvor nastaviti.