Kurtijada Kvinte

Perfidna igra Zapada na Kosmetu

Sporost globalnih promena dovodi u pitanje „krađu vremena“ jer ni Kvinta ne spava nego intenzivno naoružava prištinsku paravojsku, a javna je tajna koliko modernih i respektivnih borbenih sredstava namenjenih Ukrajini „zaluta“ na prištinski aerodrom

Predugo je vladala zabluda da je agresivno ponašanje Aljbina Kurtija prema Srbima na KiM samo produkt njegove konfliktne ličnosti i da evropskim „posrednicima“ i njihovim gazdama iz Vašingtona samo treba objasniti šta se to stvarno dešava i problemi koji Srbima iz južne srpske pokrajine čine svakodnevni život nemogućim biće rešeni. Činilo se relativno lako, samo im treba pokazati godišnje analize napada na Srbe i konkretna objašnjenja za svaki pojedini slučaj, jer nema tog normalnog „posredničkog“ i „međunarodnog“ uma koji takve aktivnosti neće prepoznati kao planski paradržavni terorizam Prištine koji koliko odmah mora biti zaustavljen. Pa ipak, nasilje se nastavlja kao da je u pitanju prihvatljiva svakodnevna aktivnost koja nije vredna pažnje „međunarodne zajednice“.
Zaista je vreme da se zapitamo kakvi su to belosvetski policajci, vojnici ili diplomate koji špartaju „Kosovom“ u sastavu UN ili neke od misija EU, a ne umeju (ili neće) da naprave običnu analizu efikasnosti rada „kosovske“ policije i sudova, kojima su oni bez konsultacija sa bilo kim dali poverenje da brinu i o bezbednosti Srba. Kakvi su to zapadni umovi kojima ništa ne govori činjenica da se godišnje dešava preko 130 napada na Srbe, od kojih bukvalno nijedan nije rešen. „Uviđaj je izvršen, počinioci nisu pronađeni“ – postala je tajna šifra planskog pritiska na Srbe u cilju podsticanja tihog egzodusa i pripreme za dugo najavljivanu „kosovsku Oluju“. Mogu li se takva policija i sudovi smatrati normalnim u nekim međunarodnim relacijama i po međunarodnim kriterijumima? Naravno da ne mogu, i da su to morali sami zaključiti oni koji su od strane UN zaduženi da brinu o bezbednosti svih građana Kosmeta, posebno Srba, koji su životno ugroženi od prvog dana i prvog sata ulaska Kfora (NATO) na teritoriju za koju su preuzeli odgovornost. A oni kao da ne znaju ne samo bezbednosne poslove nego ni elementarnu matematiku kada dopuštaju da se tako katastrofalna analiza prikaže kao vrhunac demokratije i ljudskih prava na „Kosovu“.
Šta nam preostaje, i šta je politika mogućeg u aktuelnoj situaciji – da pokušamo sami da isteramo stvari na čistac ili da se pravimo naivni i ludi kao što to sada čine zapadne zvanične ili samonametnute posredničke strukture? Da li je pravo rešenje „krađa vremena“ dok se nešto ne promeni na globalnom planu, da bi se ponešto pitali i oni koji se protive kosovskoj nezavisnosti i otimanju srpske teritorije, ili da naša vojska uđe na KiM i zaštiti svoj narod od novog egzodusa ili pogroma? Čini se da predajom zahteva komandantu Kfora za povratak kontingenta srpske vojske u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i ova druga varijanta postaje nova strategija, bez obzira na njihov odgovor, visoko riskantna, ali i te kako realna. Sporost globalnih promena dovodi u pitanje „krađu vremena“ jer ni Kvinta ne spava nego intenzivno naoružava prištinsku paravojsku, i ne samo Kvinta jer najnoviji kontingent modernog oružja na „Kosovo“ stiže iz Turske. Za to vreme Srbiji je blokirana isporuka oružja koje je davno plaćeno po transparentnim ugovorima. Sem toga, javna je tajna koliko modernih i respektivnih borbenih sredstava namenjenih Ukrajini „zaluta“ na prištinski aerodrom.
Moramo se upitati šta je alternativa našoj neobjavljenoj strategiji „krađe vremena“. Alternativa bi mogla biti mnogo neprijatnija i pogubnija, u vidu otvorenog sukoba i neke vrste proksi rata sa NATO-om preko fanatizovanih Albanaca i sumanutog prištinskog rukovodstva koje ili nije svesno ili ga baš briga za posledice. Ako već Albanci ne razmišljaju o stradanju i posledicama, mi moramo (neko mora) da bi se izbegla ratna kataklizma. Sem toga, nije teško predvideti da u slučaju proksi rata sa NATO-om preko leđa „kosovskih“ Albanaca, sve što sada nemaju od moćnog oružja Priština će dobiti preko noći. Kadrovi im se već školuju u NATO armijama a Kurti, glumeći „malog Zelenskog“, spreman je da preuzme takvu ulogu. Zato jeste mudro da naša vlast takav scenario pokušava da izbegne ili bar odgodi u nadi da će se međunarodne okolnosti promeniti.

NASILJE I PRITISAK Nisu to jedine srpske dileme, ili bolje rečeno dileme srpskog državnog rukovodstva, koje ima ogromnu odgovornost i obavezu da donosi teške odluke. Muči ih Kurtijevo plansko nasilje nad Srbima i ćutanje EU, SAD i UN, mirni protesti Srba koje Zapad ignoriše, nezakonita hapšenja koja su u stvari otmice nevinih ljudi i teške neosnovane optužbe za najteža krivična dela kao što su terorizam i ratni zločin. Recimo da to, pošto su u pitanju bezbednost i ljudska prava Srba, mora biti prioritet i u težištu. Ali famozni papir – novi predlog sporazuma koji Zapad nudi Srbima, nije ništa manje opterećenje za odgovorne državnike. Francusko-nemački predlog koji se radi većeg pritiska na Srbiju preko noći pretvorio u „evropski predlog“, već je podigao veliku prašinu i postao noćna mora našeg državnog vrha. Osnovna dilema je (pošto je koordinacija očigledna), da li je ovaj predlog zamišljen kao podrška „Kurtijadi“ na Kosmetu, ili je divljanje Kurtija samo pritisak kako bi se ovaj predlog lakše progurao. Već površna analiza pokazuje da je ovaj papir opasniji jer njegovo prihvatanje direktno vodi „Kosovo“ u UN i nezavisnost, dok Kurtijevo nasilje može biti i kontraproduktivno u vezi sa pitanjem ostvarenja toga cilja.
Kurti se naravno ponaša kao da je njegov plan glavni za konačno rešenje „kosovskog“ pitanja i forsira strategiju koja nije originalna nego čist plagijat hrvatskog „naučnog elaborata o progonu i etničkom čišćenju Srba“. Zato je u neprestanom kontaktu s hrvatskim savetnicima i instruktorima, a za svaki slučaj tu je i hrvatski kontingent Kfora. Osnovno je da napadi na Srbe moraju imati kontinuitet, što broj od 120 do 150 napada godišnje obezbeđuje. Druga važna pojedinost je da nijedan slučaj ne sme biti rešen i da nijedan Albanac ne sme odgovarati zbog napada na Srbe i njihovu imovinu, što garantuje da većinu napada ne moraju planirati jer će nastati spontano zbog potpunog izostanka odgovornosti.
Nekome se žuri da navodnu kosovsku državnost dovede do kraja, pa nisu dovoljni samo privatni napadi, nego je paradržava Kosovo uključila sve svoje mehanizme terora i pritiska – upadaju na sever Kosova sa svojom paravojskom sa dugim oružjem, maltretiraju, otimaju imovinu i ljude, hapse, sude i terorišu na sve moguće načine. Kada se suzbije jedan način terora, oni već sutra izmisle nešto novo, još gore od prethodnog. Pri tome je veoma važno da njihove žrtve budu nevini ljudi. Daleko je psihološki efektnije kada hapse ljude koji nemaju nikakvu krivicu i lažno ih optuže za najteža krivična dela. Tada svaki Srbin razmišlja da li bi on mogao biti sledeći na spisku od nekoliko stotina lica predviđenih za hapšenje kojim Kurti uveliko maše i preti. U lepezi albanskog terora ima i njihovih tradicionalnih metoda pritiska na viđenije ljude u srpskim sredinama, kao što je to urađeno sa porodicom Petrović, proizvođačima vina iz Velike Hoče. Stara efikasna praksa etničkog čišćenja jeste da se nasiljem pokrenu najuticajniji da napuste svoja vekovna ognjišta pa će za njima otići i ostali Srbi.
Evropa Kurtiju pruža podršku ćutanjem i nemuštim saopštenjima tipa „da se obe strane suzdrže“, ali ako zatreba, uvek će ga i otvoreno podržati. Naše nade u elementarnu pravdu koju treba da sprovode međunarodne vojne i civilne misije na Kosmetu, kao i u objektivnost evropskih posrednika se gase. Zna se da sve zavisi od država Kvinte, ali je sasvim očito da evropske sile ne mogu ili neće da budu nepristrasne. Nikada nisu reagovale na progon Srba i nikada neće. Nikada niko od međunarodnih faktora, pa čak ni međunarodnih humanitarnih organizacija, nije osudio progon Srba niti je neko tražio njihov povratak na svoja ognjišta, i zašto bi se taj stav promenio u budućem vremenu. Na progon Srba sa Kosmeta se gleda kao na nedovršen posao koji se mora završiti a mi pokušavamo mudrošću i snagom koju imamo da to zaustavimo.
Neverovatno je, ali istinito, da su nam sada jedina nada za mirno rešenje problema i uvažavanje elementarnih srpskih prava i interesa Amerikanci i njihove diplomate koje su već isprljale i ruke i obraz na ovim prostorima, jer navodno samo oni mogu da obuzdaju Kurtija, Evropa je nemoćna. I po našem starom običaju upadamo u novu euforiju o korektnim odnosima sa SAD: „Novi dil Amerike za Srbiju“; „Otvoren tehnološki centar električnih vozila Rivijen u Beogradu“; „Vučić se zahvalio Kristoferu Hilu na podršci i na svemu što radi za Srbiju“; „Eskobar: Zajednica srpskih opština mora biti. Podržavamo Vučićev Otvoreni Balkan“. Prelepo, ako nije nova prevara. Zaboravili smo, ili se samo pravimo i krademo vreme, da je ambasador Kristofer Hil stari majstor za prevare još od podvale u Rambujeu koja je rezultirala agresijom, a da je Eskobar bio u timu CIA u Cavtatu, zaduženom za izvlačenje Mila Đukanovića ako bude u opasnosti dok su nam razbijali državu. Sada je za nas životno važno pitanje da li su se vratili da isprave neke svoje greške i da nam pomognu, ili su se vratili da završe nezavršeni posao.

PRIPREMA ZA PROKSI RAT Teško je poverovati da prisustvujemo traganju za mirnim rešenjem dok Kurti nastavlja da divlja i dok se prištinska paravojska ekspresno naoružava. Možemo zamisliti kako je gorak osećaj Srba koje terorišu Albanci sa KiM, a sve to nadgledaju vojnici iz Albanije, pripadnici Kfora. Je li to samo glupa greška komande Kfora ili jasna poruka Srbima da ne računaju na njihovu zaštitu? Računamo na američkog ambasadora Kristofera Hila, a baš u danu koji on provodi u društvu sa našim predsednikom Vučićem Kurti pokreće lavinu novog nasilja. Računamo na Eskobara a on šalje brutalnu poruku Crnoj Gori: „Ne pokušavajte da formirate vladu na osnovu izmena Zakona o predsedniku“. Hoće li i nama tako naređivati šta da radimo. Da li oni možda kradu vreme ako su zaključili i odlučili da se njihov interes može ostvariti samo silom, znači proksi ratom kakvi su sada „u modi“, pa im vreme treba da izvrše potrebne pripreme. Ako je tako, onda mi tu ništa ne možemo učiniti jer Srbija nikada nije bila gospodar rata i mira na Balkanu, SAD i NATO su bili i to i danas jesu. Jedini način da to sprečimo bilo bi sramno prihvatanje „evropskog“ sporazuma, što je ravno izdaji zemlje. Zamislite tu perfidnost, da potpišemo i praktično priznamo nezavisnu državu „Kosovo“ na svojoj teritoriji, a oni će nam dozvoliti da ne priznamo da smo je priznali. Jer šta bi drugo značila tačka koja je procurila u javnost preko predsednika Vučića koji se i sam čudio takvoj drskosti, „da se Srbija ne suprotstavlja ulasku Kosova u međunarodne institucije“, znači ni u UN, a da ne mora priznati „Kosovo“. Po svemu sudeći to je definitivni plan Kvinte koji će biti predstavljen kao evropski, što opet znači da Kurti divlja ne samo po odobrenju nego po nalogu ovih pet moćnih zapadnih država. „Kurtijada Kvinte“ samo treba da nas podstakne da lakše donesemo odluku. Ovaj papir, ako ništa drugo, ima funkciju da etiketira Srbiju kao krivca za sve buduće događaje, za sve sukobe koje bi izazvao Kurti, pa i za rat ako do njega stvarno dođe, tako da predstavlja neviđenu podlost jer su njegovi kreatori unapred znali da ga Srbija neće prihvatiti.
Opet iznova, po ko zna koji put, radi se o novoj pogrešnoj proceni Zapada da se Srbija tako može slomiti. I ova nova procena zasnovana je na onoj staroj i dobro poznatoj da „Srbiju treba dovesti u situaciju da ne može da se brani i da izgubi svaku nadu u pomoć Rusije“. Nakon toga, kažu njihove zvanične procene kojih su se svojevremeno dočepali naši obaveštajci, moguće je „rastakanje Srbije“. Naša najveća snaga je u odlučnosti i jedinstvu o pitanju odbrane državnih i nacionalnih interesa, kao jak faktor odvraćanja od namere da nas neko uvuče u neželjene sukobe i obračune. Važno je da naše državno rukovodstvo ovo ima na umu, kako bi svima bilo jasno da predajom dela teritorije srpski problemi ne bi prošli, nego bi se tek otvorili, i da svako popuštanje na temu strateških interesa vodi u domino efekat.