Куртијада Квинте

Перфидна игра Запада на Космету

Спорост глобалних промена доводи у питање „крађу времена“ јер ни Квинта не спава него интензивно наоружава приштинску паравојску, а јавна је тајна колико модерних и респективних борбених средстава намењених Украјини „залута“ на приштински аеродром

Предуго је владала заблуда да је агресивно понашање Аљбина Куртија према Србима на КиМ само продукт његове конфликтне личности и да европским „посредницима“ и њиховим газдама из Вашингтона само треба објаснити шта се то стварно дешава и проблеми који Србима из јужне српске покрајине чине свакодневни живот немогућим биће решени. Чинило се релативно лако, само им треба показати годишње анализе напада на Србе и конкретна објашњења за сваки поједини случај, јер нема тог нормалног „посредничког“ и „међународног“ ума који такве активности неће препознати као плански парадржавни тероризам Приштине који колико одмах мора бити заустављен. Па ипак, насиље се наставља као да је у питању прихватљива свакодневна активност која није вредна пажње „међународне заједнице“.
Заиста је време да се запитамо какви су то белосветски полицајци, војници или дипломате који шпартају „Косовом“ у саставу УН или неке од мисија ЕУ, а не умеју (или неће) да направе обичну анализу ефикасности рада „косовске“ полиције и судова, којима су они без консултација са било ким дали поверење да брину и о безбедности Срба. Какви су то западни умови којима ништа не говори чињеница да се годишње дешава преко 130 напада на Србе, од којих буквално ниједан није решен. „Увиђај је извршен, починиоци нису пронађени“ – постала је тајна шифра планског притиска на Србе у циљу подстицања тихог егзодуса и припреме за дуго најављивану „косовску Олују“. Могу ли се таква полиција и судови сматрати нормалним у неким међународним релацијама и по међународним критеријумима? Наравно да не могу, и да су то морали сами закључити они који су од стране УН задужени да брину о безбедности свих грађана Космета, посебно Срба, који су животно угрожени од првог дана и првог сата уласка Кфора (НАТО) на територију за коју су преузели одговорност. А они као да не знају не само безбедносне послове него ни елементарну математику када допуштају да се тако катастрофална анализа прикаже као врхунац демократије и људских права на „Косову“.
Шта нам преостаје, и шта је политика могућег у актуелној ситуацији – да покушамо сами да истерамо ствари на чистац или да се правимо наивни и луди као што то сада чине западне званичне или самонаметнуте посредничке структуре? Да ли је право решење „крађа времена“ док се нешто не промени на глобалном плану, да би се понешто питали и они који се противе косовској независности и отимању српске територије, или да наша војска уђе на КиМ и заштити свој народ од новог егзодуса или погрома? Чини се да предајом захтева команданту Кфора за повратак контингента српске војске у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и ова друга варијанта постаје нова стратегија, без обзира на њихов одговор, високо рискантна, али и те како реална. Спорост глобалних промена доводи у питање „крађу времена“ јер ни Квинта не спава него интензивно наоружава приштинску паравојску, и не само Квинта јер најновији контингент модерног оружја на „Косово“ стиже из Турске. За то време Србији је блокирана испорука оружја које је давно плаћено по транспарентним уговорима. Сем тога, јавна је тајна колико модерних и респективних борбених средстава намењених Украјини „залута“ на приштински аеродром.
Морамо се упитати шта је алтернатива нашој необјављеној стратегији „крађе времена“. Алтернатива би могла бити много непријатнија и погубнија, у виду отвореног сукоба и неке врсте прокси рата са НАТО-ом преко фанатизованих Албанаца и суманутог приштинског руководства које или није свесно или га баш брига за последице. Ако већ Албанци не размишљају о страдању и последицама, ми морамо (неко мора) да би се избегла ратна катаклизма. Сем тога, није тешко предвидети да у случају прокси рата са НАТО-ом преко леђа „косовских“ Албанаца, све што сада немају од моћног оружја Приштина ће добити преко ноћи. Кадрови им се већ школују у НАТО армијама а Курти, глумећи „малог Зеленског“, спреман је да преузме такву улогу. Зато јесте мудро да наша власт такав сценарио покушава да избегне или бар одгоди у нади да ће се међународне околности променити.

НАСИЉЕ И ПРИТИСАК Нису то једине српске дилеме, или боље речено дилеме српског државног руководства, које има огромну одговорност и обавезу да доноси тешке одлуке. Мучи их Куртијево планско насиље над Србима и ћутање ЕУ, САД и УН, мирни протести Срба које Запад игнорише, незаконита хапшења која су у ствари отмице невиних људи и тешке неосноване оптужбе за најтежа кривична дела као што су тероризам и ратни злочин. Рецимо да то, пошто су у питању безбедност и људска права Срба, мора бити приоритет и у тежишту. Али фамозни папир – нови предлог споразума који Запад нуди Србима, није ништа мање оптерећење за одговорне државнике. Француско-немачки предлог који се ради већег притиска на Србију преко ноћи претворио у „европски предлог“, већ је подигао велику прашину и постао ноћна мора нашег државног врха. Основна дилема је (пошто је координација очигледна), да ли је овај предлог замишљен као подршка „Куртијади“ на Космету, или је дивљање Куртија само притисак како би се овај предлог лакше прогурао. Већ површна анализа показује да је овај папир опаснији јер његово прихватање директно води „Косово“ у УН и независност, док Куртијево насиље може бити и контрапродуктивно у вези са питањем остварења тога циља.
Курти се наравно понаша као да је његов план главни за коначно решење „косовског“ питања и форсира стратегију која није оригинална него чист плагијат хрватског „научног елабората о прогону и етничком чишћењу Срба“. Зато је у непрестаном контакту с хрватским саветницима и инструкторима, а за сваки случај ту је и хрватски контингент Кфора. Основно је да напади на Србе морају имати континуитет, што број од 120 до 150 напада годишње обезбеђује. Друга важна појединост је да ниједан случај не сме бити решен и да ниједан Албанац не сме одговарати због напада на Србе и њихову имовину, што гарантује да већину напада не морају планирати јер ће настати спонтано због потпуног изостанка одговорности.
Некоме се жури да наводну косовску државност доведе до краја, па нису довољни само приватни напади, него је парадржава Косово укључила све своје механизме терора и притиска – упадају на север Косова са својом паравојском са дугим оружјем, малтретирају, отимају имовину и људе, хапсе, суде и тероришу на све могуће начине. Када се сузбије један начин терора, они већ сутра измисле нешто ново, још горе од претходног. При томе је веома важно да њихове жртве буду невини људи. Далеко је психолошки ефектније када хапсе људе који немају никакву кривицу и лажно их оптуже за најтежа кривична дела. Тада сваки Србин размишља да ли би он могао бити следећи на списку од неколико стотина лица предвиђених за хапшење којим Курти увелико маше и прети. У лепези албанског терора има и њихових традиционалних метода притиска на виђеније људе у српским срединама, као што је то урађено са породицом Петровић, произвођачима вина из Велике Хоче. Стара ефикасна пракса етничког чишћења јесте да се насиљем покрену најутицајнији да напусте своја вековна огњишта па ће за њима отићи и остали Срби.
Европа Куртију пружа подршку ћутањем и немуштим саопштењима типа „да се обе стране суздрже“, али ако затреба, увек ће га и отворено подржати. Наше наде у елементарну правду коју треба да спроводе међународне војне и цивилне мисије на Космету, као и у објективност европских посредника се гасе. Зна се да све зависи од држава Квинте, али је сасвим очито да европске силе не могу или неће да буду непристрасне. Никада нису реаговале на прогон Срба и никада неће. Никада нико од међународних фактора, па чак ни међународних хуманитарних организација, није осудио прогон Срба нити је неко тражио њихов повратак на своја огњишта, и зашто би се тај став променио у будућем времену. На прогон Срба са Космета се гледа као на недовршен посао који се мора завршити а ми покушавамо мудрошћу и снагом коју имамо да то зауставимо.
Невероватно је, али истинито, да су нам сада једина нада за мирно решење проблема и уважавање елементарних српских права и интереса Американци и њихове дипломате које су већ испрљале и руке и образ на овим просторима, јер наводно само они могу да обуздају Куртија, Европа је немоћна. И по нашем старом обичају упадамо у нову еуфорију о коректним односима са САД: „Нови дил Америке за Србију“; „Отворен технолошки центар електричних возила Ривијен у Београду“; „Вучић се захвалио Кристоферу Хилу на подршци и на свему што ради за Србију“; „Ескобар: Заједница српских општина мора бити. Подржавамо Вучићев Отворени Балкан“. Прелепо, ако није нова превара. Заборавили смо, или се само правимо и крадемо време, да је амбасадор Кристофер Хил стари мајстор за преваре још од подвале у Рамбујеу која је резултирала агресијом, а да је Ескобар био у тиму ЦИА у Цавтату, задуженом за извлачење Мила Ђукановића ако буде у опасности док су нам разбијали државу. Сада је за нас животно важно питање да ли су се вратили да исправе неке своје грешке и да нам помогну, или су се вратили да заврше незавршени посао.

ПРИПРЕМА ЗА ПРОКСИ РАТ Тешко је поверовати да присуствујемо трагању за мирним решењем док Курти наставља да дивља и док се приштинска паравојска експресно наоружава. Можемо замислити како је горак осећај Срба које тероришу Албанци са КиМ, а све то надгледају војници из Албаније, припадници Кфора. Је ли то само глупа грешка команде Кфора или јасна порука Србима да не рачунају на њихову заштиту? Рачунамо на америчког амбасадора Кристофера Хила, а баш у дану који он проводи у друштву са нашим председником Вучићем Курти покреће лавину новог насиља. Рачунамо на Ескобара а он шаље бруталну поруку Црној Гори: „Не покушавајте да формирате владу на основу измена Закона о председнику“. Хоће ли и нама тако наређивати шта да радимо. Да ли они можда краду време ако су закључили и одлучили да се њихов интерес може остварити само силом, значи прокси ратом какви су сада „у моди“, па им време треба да изврше потребне припреме. Ако је тако, онда ми ту ништа не можемо учинити јер Србија никада није била господар рата и мира на Балкану, САД и НАТО су били и то и данас јесу. Једини начин да то спречимо било би срамно прихватање „европског“ споразума, што је равно издаји земље. Замислите ту перфидност, да потпишемо и практично признамо независну државу „Косово“ на својој територији, а они ће нам дозволити да не признамо да смо је признали. Јер шта би друго значила тачка која је процурила у јавност преко председника Вучића који се и сам чудио таквој дрскости, „да се Србија не супротставља уласку Косова у међународне институције“, значи ни у УН, а да не мора признати „Косово“. По свему судећи то је дефинитивни план Квинте који ће бити представљен као европски, што опет значи да Курти дивља не само по одобрењу него по налогу ових пет моћних западних држава. „Куртијада Квинте“ само треба да нас подстакне да лакше донесемо одлуку. Овај папир, ако ништа друго, има функцију да етикетира Србију као кривца за све будуће догађаје, за све сукобе које би изазвао Курти, па и за рат ако до њега стварно дође, тако да представља невиђену подлост јер су његови креатори унапред знали да га Србија неће прихватити.
Опет изнова, по ко зна који пут, ради се о новој погрешној процени Запада да се Србија тако може сломити. И ова нова процена заснована је на оној старој и добро познатој да „Србију треба довести у ситуацију да не може да се брани и да изгуби сваку наду у помоћ Русије“. Након тога, кажу њихове званичне процене којих су се својевремено дочепали наши обавештајци, могуће је „растакање Србије“. Наша највећа снага је у одлучности и јединству о питању одбране државних и националних интереса, као јак фактор одвраћања од намере да нас неко увуче у нежељене сукобе и обрачуне. Важно је да наше државно руководство ово има на уму, како би свима било јасно да предајом дела територије српски проблеми не би прошли, него би се тек отворили, и да свако попуштање на тему стратешких интереса води у домино ефекат.

2 коментара

  1. Vrlo loša odbrana nacionalnih interesa

    Iz drugog ugla: kakva politika – takvi rezultati

    Ono što na vreme nije uradjeno – trpimo posledice. Ako ode Kurti doći će Murti. Bio je i Hašim Tači, Haradinaj… Svi oni skupa rade za davno projektovan “separatistički plan” intenziviran još od 1950 godine (Titivog vremena) da otmu celo Kosovo i Metohiju od Srbije. Zna se kojim metodama, strategijom: demografskom eksplozijom enormnog nataliteta, šovinistikkim zulumima, diskriminacijom, etničkog čišćenja. Srbija nikada nije znala da zaustavi albanizaciju-islaminzaciju Kosova i Metohije, nego je ekonomskim i političkim merama i politikčim oportunizmom pospešivala separatističku albanizaciju KiM. Potrebno je pet lista da bi ove zaključke obrazložio.

    GORNJI ZAKLJUČCI imaju paralelu i sa Briselskim sporazumom. PRVO, van pameti je da se potpisuje Medjunarodni Briselski sporazum kojim je izbrisana Srpska autonomija KiM a – Kosuvu daju statusni atributi “albanske države” koji se u naslovu, “predmetu” sporazuma tretiraju kao “normalizacija odnosa” Srbije i Kosova. DRUGO, zašto Srbija 2013 nije “obavezno” tražila povratak 250.000 hiljada proteranih Srba i srpske imovine – da bi se pristupilo dijalogu: TREĆE, zašto u startu 2013… 2015 godine Srbija nije odbacila Briselski sporazum zbog separatističkog otimanja KiM (danas ne bi bilo političkog i fizičkog terorisanja Srba)?

    Članak uvaženog Ljubana Karana je vrlo dobar i poučan. Zna se da Kvinta i EU sprovode geostratešku politiku Nato Amerike (došlo vreme da se iskoristi krizno žarište na Kosovu, Amerika ga nije proizvela) – da se Balkan i Baltik stave pod svoju kontrolu i političku orijentaciju šitenja Nato na granice Ruske federacije.
    Aljbin Kurti je apostrofiran kao isključivi krivac, ludak koji hoće rat da protera sve Srbe, što se stvara utisak van granica Srbije da je Kurti glavni teroristčki problemator na Kosovu, a u suštini je glavni krivac “separatistički projekat” da se svim sredstvima otme Kosovo i Metohija od Srbije, i šire rastakanje Srbije. U svemu tome zato Kurti ima punu podršku Kvinte-EU i Nato Amerike. Naravno u “istorijskim dokumentima” (ako se konačno realizuje Briselski sporazum) nigde neće pisati albansko separatističko “otimanje” srpske teritorije KiM uz podršku EU-Nato Amerike, nego će pisati da je Briselskim sporazumom Srbije i Kosova (2013) Kosovo ostvarilo normalizaciju odnosa, državnost i nezavisnost. Hašim Tači, Haradinaj, Kurti-Murti – svi rade na “separatističkom projektu” da otmu KiM. To treba stalno naglašavati u medijskom diskursu. Kako dalje rešiti Kosovo, vrlo je teško kada je “otimanje” KiM dovedeno pred svršen čin. Da skratim. Možda nastavak. Hvala na razumevanju!

    • Da citiram gorenaznačenu konstataciju:

      “Srbija nikada nije znala da zaustavi albanizaciju-islamizaciju srpske teritorije Kosovo i Metohije, nego je ekonomskim i političkim merama i političkim oportunizmom “pospešivala”separatističku albanizaciju Kosova i Metohije”.

      U sklopu toga, kao “normalizaciju odnosa” spada i inicijativa “Mini Šengen” – Otvoreni Balkan. Zašto? Ništa novo. I Bivša Jugoslavija od šest Republika je pretstavljala “univerzalni” Otvoreni Balkan samo za “slobodu kretanja, naseljavanja i ekonomskog-tržišnog povezivanja” medju Republikama”.
      Samo što u Vučićevoj inicijativi “Otvorenog Balkana” – Nova Jugoslaavija – umesto Slovenije i Hrvatske (u planu) ulaze Albanija i planirano Kosovo (koje je Vašingtonskim sporazumom tačka pet sa Srbijom priključeno Mini Šengenu), što se prećutkuje u medujskom diskursu). Na taj način Otvorenim Balkanom, navodno bez granica iako sve članice O.B će imati državne granice, što se takodje prećutkuje – Albancima-Šiptarima je srpskim zakonom omogućeno da se sa priznatim diplomama i sertifikatima zaapošljavaju i naseljaavaju u Srbiji-Beogradu, sa pravom na sticanje državljanstvo. Koji će Srbi da idu da se zapošljavaju i naseljavau na Kosovu u šiptarske sredine? I ovako postoje statističke izjave da mnogi Albanci kupuju kuće i zemju sve do Niša. Gde su tu principi PARITETA I RECIPROCITETA (recipročne mere) da se i Srbi iz Centralne Srbije naseljavaju na Kosovu?

      Drugi indikacioni PROBLEM Otvorenim Balkanom nastaaće u budućnosti što će svi muslimani u Otvoreni Balkan (Srbija, Makedonija, Albanija, Kosovo, Crna Gora,, Bosna i Hercegovina) – sačinjavati verovatno ubedljivu “većinu” nad pravoslavcima, što će biti potencijal, možda, za nove probleme. Zašto na Narodnoj skupštini i referendum nije izglasana Odluka za Otvoreni Balkan? Da ne dužim, hvala na razumevanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *