Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
РАЗДОБЉЕ ОТВОРЕНОГ ТЕРОРА: АМЕРИКА ЈЕ ПОСТАЛА ТЕРОРИСТИЧКА ДРЖАВА
За побуну је препоручљив и друштвени статус који саму побуну неће учинити ирелевантном или бесмисленом. Сада и то изгледа као чиста лудост; такви наликују на Дон Кихоте; Данашњи поредак се описује као „поредак заснован на правилима“. Нико, међутим, није у стању да рационално образложи каква су то правила, нити каже ко их прописује, или у чије име (…) Иначе следи оно што се, на пример, догодило Србима у Југославији: биће засути бомбама, биће устрељени, без милости…
Необична тишина, примећује Крук, окружује мехуриће гаса у Балтичком мору, и многи су сада збуњени. До свега тога долази управо у тренутку када су и Британија и читава еврозона ушли у инфлаторну финансијску спиралу, узроковану пре свега енергетским дефицитом: „Европа је управо изгубила суштински важан извор јефтине енергије.“ Енергија, и то јефтина енергија, која „мора бити јефтинија и од флаширане воде“, покреће привреду, каже један коментатор, и не постоји ништа друго чиме ту енергију можете заменити. Енергија покреће производњу. Европа је, сопственом заслугом а не „Путиновом одлуком“, изгубила тај извор.
Поготово је тако у условима жестоке конкуренције. Кина је сада има довољно, Америка је има у веома ограниченој количини и по прилично високој цени, Европа је нема, и то је коначни и непорециви резултат ове „операције“. Шта се заправо догодило? „И шта данас чујемо од Европе? Само ћутање – осим површних и формалних осуда Русије.“
Шта о овом чину мисле амерички вазали
Испоруке су сада и физички онемогућене, што подсећа на акт почињен у очајању. И сви знају да Сједињене Америчке Државе стоје иза тог дрског и неочекиваног чина, упоредивог једино с пиратским, ноћним препадом: „На површини Балтичког мора формирао се џиновски мехур гаса, који је означио крај свих могућих испорука Северног тока гаса Немачкој, омогућавајући оно што је државни секретар Блинкен назвао `огромном шансом` за Сједињене Државе.“
Оно што је за неког „апсолутна катастрофа“, за другог може постати „велика прилика“, а Блинкен није пропустио да то јавно и каже. „Занимљиво је да се ова саботажа“, додаје Крук, „поклопила са извештајима који сугеришу да су у току тајни преговори између Немачке и Русије о решавању свих питања Северног тока и о поновном покретању снабдевања гасом.“
Било да су „тајни договори“ између Немачке и Русије били у току или не, ова могућност је практично прекинута за догледно време или, можда, заувек. Европа може наћи своју енергију, али не више по цени коју је добијала од Русије. Европа је, можемо рећи трајно, избачена из глобалне игре, јер је јефтина енергија осигуравала конкурентност њене индустрије.
Тако Америка, дакле, поступа са својим савезницима: они могу били очерупани до голе коже, кад год то затреба њеним америчким господарима. Остаје чудан укус у устима после ове „акције“. Није сигурно ни да ли је Америка стварни добитник у овој игри, осим на веома кратак и ограничен рок. Да ли се Вашингтон једноставно прерачунао, да ли је повукао погрешан потез који поништава сва правила, остављајући своје вајне савезнике у недоумици, и шта следеће могу да очекују амерички вазали окупљени у бази у Рамштајну?
Овај чин означио је прелазак САД и целокупног Запада (јер појам Запада одавно више није пуки географски појам) у отворено терористичку фазу рата против Русије. Док „остатак света“ данас јасније увиђа неминовност пада „империје“, у америчким очима то је рат за наставак доминације над светом. Кијев је одавно у тој „сивој зони“, најмање последњих осам година, када је починио своје прве терористичке акте, најпре против сопствених грађана, оних који су се осећали као Руси, или су говорили руски, а потом и против многих грађана Руске Федерације, попут Дарије Дугин. Током ових осам година, подсетимо се, мета су били бројни званичници и актери „руског пролећа“.
Да ли је Запад коначно изгубио разум?
Како закључује Дмитриј Орлов: „Напредовање Украјине, која је од статуса веома корумпиране земље прешла у статус злочинца, а затим у статус геноцидног терористе, одвијало се постепено…“ И сада „извесно, много милиона људи пати од стокхолмског синдрома и верује да су терористи `добри момци`.“
Кијев је, једноставно, изгубио разум. Он и нема разум, пошто је овај „терористички ентитет“ само слепо оружје, у туђим рукама. Кијев напада противника који значајно премашује његове снаге, и то збуњује површне посматраче. Заправо, Украјина не ратује с Русијом, већ се, путем Украјине, Русија сукобљава с колективним Западом, односно са САД. Да ли ће се следећи терористички напад одвијати у Москви? Сви ти акти немају неку рационалну позадину или циљ; покреће их искључиво гола, ирационална мржња према Русији и Русима, и они обећавају само даљу ескалацију сукоба. Али тако је у најмању руку последњих осам година, с тим што је сада Кијев скинуо рукавице. То је понашање болесника, неког ко је оболео од тешког психичког поремећаја; потези које насумице вуче неко неурачунљив. Заправо, сви знамо да акцијама кијевских служби руководи онај ко им је надређен у невидљивој хијерархији. Уосталом, све време Украјина је за све своје акције имала макар прећутну подршку Запада. Оваква, пронацистичка Украјина несумњив је производ Запада. Без Запада рата у Украјини не би ни било. Зато се Запад правио да злодела режима у Кијеву не примећује, или да се никад нису ни догодила.
Вратимо се гасоводима на Балтику. Није само Кијев „изгубио разум“. САД су данас ускратиле чак и физичку могућност да Русија западним Европљанима, пре свега Немцима, испоручује гас. То је апсолутно нови моменат, који се покушава сакрити разним „објашњењима“, прилично апсурдним и, што посебно изненађује, још има довољно оних који им верују. Запад, између осталог, покушава да оптужи Русију да је уништила сопствено власништво на територији коју контролише НАТО. Али истраге које су наводно покренуте окружује речито ћутање. Резултати ових истрага, рекао је портпарол Кремља Песков, уколико икад буду објављени, изненадиће многе у европским земљама. Шта можемо рећи после свега? Осим да „објашњења“ која нуде поједине западне земље терористички акт чине не само дрским већ и прилично глупим?
Потом је уследила нова акција, она на Кримском мосту. Иза ње стоје мање-више исти починиоци. Како указује Иља Кива, бивши посланик украјинске Раде, окривљени – који се моментално налази на функцији главног шефа украјинске главне обавештајне службе – најмање од 2016. године је у служби Американаца. Ову „част“ заслужио је диверзијом коју је 2016. извео на Криму. Иста је ствар и с убиством Дарије Дугин, кћерке познатог руског филозофа. Истина, Американци су накнадно покушали да се оперу од овог убиства, окривљујући за то „украјинске обавештајне службе“, као да је то њихов самостални чин и као да Кијев данас може испланирати или извести било шта што је ван контроле Вашингтона.
Парадокс европског ћутања
„Да бисмо разумели парадокс европског ћутања“, не само поводом акција на Балтику, пише Крук, „морамо да погледамо међуигре између три главне динамике које сада делују у Европи. Свака од њих себе види као `победничку руку`… Али у стварности, две од њих само су корисна оруђа у очима оних који `повлаче полуге` и `дувају у пиштаљке` (то јест контролишу психолошке операције) иза завесе“. Другим речима: „Европљани“ се у Украјини не боре „против Русије“ него за америчку хегемонију, и због тога су Руси и Русија стављени ван закона и оглашени за парије у Европи.
Иза свега тога, тврди Крук, стоји једноставна, готово вулгарна доктрина о одржавању моћи: никад не дозволите могућност да вам она измакне, спречите по сваку цену појаву ривала. „Пол Волфовиц је ову доктрину унео у званични документ о планирању одбране САД из 1992. године, додајући да Европу, а посебно Јапан, треба обесхрабрити да доводе у питање амерички глобални примат. Ова доктрина је мало прерађена од стране Клинтонове, Бушове и Обамине администрације, али суштински је остала непромењена.“
„Одржавање моћи“, констатује Крук, „значи да се ово врши свим, дозвољеним и недозвољеним, средствима. До сада смо гледали како Америка ову доктрину веома доследно примењује у Латинској Америци, Африци, Азији, или Југославији – а сада гледамо како се она користи и против Русије. То је оно што се дешава, у овом тренутку.“
То значи да ће борба за мултиполарни свет, борба против бруталне америчке хегемоније бити дуготрајнија и крвавија него што смо можда у самом почетку мислили, не толико због снаге непријатеља колико због његове непромишљене суровости. Они су сада спремни дословно на све. То борбу своди на животињску раван. Противник није само дрзак: он чини све што може, па и оно што не може, укључујући и терористичке чинове и изазивање нових ратова, по систему „што горе, то боље“. „Што више Америке, то више хаоса.“
„Лагали смо, варали, крали смо“, изјавио је недавно бивши директор ЦИА Мајкл Помпео, који је ову констатацију пропратио доброћудним, да не кажемо приглупим смехом. Али то је у ипак традицији англосаксонске геополитике. Сетимо се примера оклопњаче Мејн, Перл Харбора, или „инцидента у Тонкиншком заливу“. Сви су они, убијањем „својих“, послужили за покретање ратова. Овај последњи послужио је као алиби за двадесет година дуги рат у Вијетнаму.
Колин Пауел је својевремено у Савету безбедности махао својом епруветом напуњеном белим прахом. Управо то је Америци пружило излику за такође двадесет година дуги рат у Авганистану, једној, захваљујући Американцима, осиромашеној и девастираној земљи, што се, без обзира на све, свршило америчким дебаклом. Они ни убудуће неће оклевати да из потаје убију нечију кћерку или сина, да украду нечију имовину (као што је Авганистану украдено седам милијарди долара или Либији њене девизне резерве) или да је напросто дигну у ваздух. То је каубојски стил. Америка, уосталом, никад није бирала себи равног противника. С временом, то је постао стил ратовања и начин опстанка ове империје, њен модус вивенди.
Апсолутна празнина
За такве терористичке нападе не можемо се припремити ни на који начин. Нико не може бити спреман на то. Према извештају руских служби, покушан је и напад на Турски ток, што би милионе људи довело у безизлазну ситуацију. Зашто би било ко у Вашингтону овим питањем разбијао главу. Кћерка Александра Дугина убијена је у Подмосковљу, као и још 15.000 цивила у Донбасу, а филозоф је и даље опхрван болом. Од таквих напада једноставно нема заштите. Не постоје мере које их могу у потпуности предупредити, ма каквом обавештајном службом располагали. Десетине таквих напада могу бити спречене или заустављене, а они који су их припремали могу допасти у руке закона. Ипак, довољно је да успе само један од њих. И за то не могу бити окривљене обавештајне службе, руске, или било чије друге.
Такав чин може бити упоређен једино с дрским препадима пирата који се одвијају у низу. Још горе, сваки је пропраћен гомилом унапред припремљених лажи. После сваког таквог чина почиње систематска кампања дезинформација, и још увек постоји довољан број оних који ће им, пре свега на Западу, поверовати. Можда ће неко, у тишини своје собе, самом себи поставити питање: „Зар је могуће да се моја земља бори на такав начин? Није ли она била `светионик слободе`?“ Али и они ће на концу бити спремнији да поверују у унапред припремљену лаж него да се суоче с истином.
Могуће је да ће неко тихо, у себи, признати: „Да, могуће је да моја земља управо тако поступа. Могуће је да мојој земљи мој или туђи живот не значи ништа.“ Али иза одбијања те истине више не стоји само урођена наивност, него она „покорна празнина“ о којој је говорила Лени Рифенштал, објашњавајући успех својих филмова који су величали нацизам. Од те „покорне празнине“ данас пати већина западњака. То „понизно покоравање“, наизглед простодушно прихватање лажи медија и политичара, на Западу је узело маха. Мотив за то није само интелектуална лењост и неспремност да се плива против струје већ, све више, голи егзистенцијални страх – страх за себе, страх за своју породицу. То би требало имати на уму: човек притеран уза зид плаши се за себе и више му није стало до истине. Он се равна према пуком инстинкту за преживљавањем. Он, напросто, покушава да остане жив. Ретки су, и све ређи, они који имају храбрости да се супротставе овим очигледним лажима.
Постоји, најзад, нешто још горе од свега побројаног: ови терористички акти се правдају моралним разлозима. Ако је Америка то починила, сигурно је имала неки виши, дубоко морални разлог: „Дугујемо то Америци“, каже британски писац Харолд Пинтер. Он то не каже без дубоке и горке ироније. То јој, подразумева се, дугујемо зарад свега што је учинила за „слободу“. И, наравно, „Америка ослобађа народе.“ Апстрактно „добро“ остварује тако што чини веома конкретна зла. И она то чини упорно и доследно, не обазирући се на жеље, па чак ни на жртве које захтева од свог, или било ког другог народа. Њима није стало до народа. Да јесте, прво би имали у виду интересе свог, америчког народа, али то се не дешава. Амерички народ данас трпи тлачење ових самозваних елита, једнако као и било који други, али он није тога свестан. Уверен је да је то „нормално стање ствари“.
Велика лаж нашег доба
Британски писац Пинтер је ове речи изговорио у приступном говору, непосредно уочи примања Нобелове награде. Постоји и један други писац Петер Хандке, који ју је примио недавно (2019). Он је путовао по Србији како би „завирио иза огледала“. За то је била потребна неустрашивост. Њихови гласови остаће упамћени као глас савести човечанства, у времену кад је журналистички језик срозан испод сваког минимума, па чак и много ниже од тога, сводећи се на писање диктата, и кад нарочито недостају писци који би се побунили против садашњег отужног поретка ствари, као што су се некад побунили против националсоцијализма. Ипак, да бисмо се побунили против нацизма, није довољна само храброст; препоручљив је и друштвени статус који саму побуну неће учинити ирелевантном или бесмисленом. Сада и то изгледа као чиста лудост; такви наликују на Дон Кихоте.
Данашњи поредак се описује као „поредак заснован на правилима“. Нико, међутим, није у стању да рационално образложи каква су то правила, нити каже ко их прописује, или у чије име. Довољно је да она постоје, а ви треба да их примите на знање и да се према њима равнате.
Иначе следи оно што се, на пример, догодило Србима у Југославији: биће засути бомбама, биће устрељени, без милости (чак и као цивили, рецимо на Косову), а све ће бити пропраћено досеткама типа које, привидно, перу вашу савест: „Срби су народ говнарских убица“. Дакле, добили су оно шта су тражили. Чије је дете, међутим, заслужило да пати или страда због (претпостављеног и ничим доказаног) злочина оца? Сигурно, ниједно. А шта ако је његов отац невин? „Нико није невин“, одговориће вам они који данас здушно, најчешће из интереса или чисте глупости, подржавају америчку хегемонију. Или: „То је било давно, а сада смо суочени с руском агресијом против Украјине.“ То, у преводу, значи: „Све стране су чиниле злочине, али неке их чине више него друге.“ Дакле, српски и руски злочини су неупоредиво „гори“, и само они се могу окарактерисати као „геноцид“.
У томе се састоји велика лаж нашег доба: „геноцид“ је рецепт који се исувише лако приписује само једној, одабраној страни. „Геноцид“ је изгубио сваки смисао. Зашто је „Сребреница“ геноцид на пример, а хрватска „Олуја“ то није? И једно и друго је, без сумње, тежак и неопростив злочин. Али зар етничко чишћење око 250.000 хиљада људи – углавном Срба – не заслужује да се назове тим именом, очигледно само зато што су његове жртве Срби, док убијање неколико хиљада муслимана из Сребренице то јесте и захтева ритуално посипање пепелом по глави?
За нови НирнбергСвака невина жртва заслужује пијетет. То је ван било какве сумње. Али Запад, а посебно САД немају никакво морално право да пресуђују o томе. Било би им боље да ућуте кад се о томе поведе реч. Они нису „морална савест човечанства“. Западна историја је, између осталог, дуготрајна историја колонијалних злочина против „варвара“ и против „дивљака“, за које ником и никад није било суђено. Потом се све наставило с ратом у бившој Југославији или још пре тога: у Ираку, с Кубом, Корејом, током Хладног рата… Запад уопште не може да говори о моралу, он на то нема ни најмањег права. Како је свом америчком колеги рекао руски стални представник при УН Василиј Небензја, 5. марта 2022, у Савету безбедности: „Тешко нам је да се такмичимо са Сједињеним Државама у нападима на земље, у инвазијама на народе, у њиховом убијању и уништавању њихове имовине, али очигледну ствар не треба објашњавати.“ |
