ZA POBUNU PROTIV NACIZMA NIJE DOVOLJNA SAMO HRABROST

RAZDOBLJE OTVORENOG TERORA: AMERIKA JE POSTALA TERORISTIČKA DRŽAVA

Za pobunu je preporučljiv i društveni status koji samu pobunu neće učiniti irelevantnom ili besmislenom. Sada i to izgleda kao čista ludost; takvi nalikuju na Don Kihote; Današnji poredak se opisuje kao „poredak zasnovan na pravilima“. Niko, međutim, nije u stanju da racionalno obrazloži kakva su to pravila, niti kaže ko ih propisuje, ili u čije ime (…) Inače sledi ono što se, na primer, dogodilo Srbima u Jugoslaviji: biće zasuti bombama, biće ustreljeni, bez milosti…

Naravno da svi znaju, piše britanski analitičar i bivši britanski obaveštajac (što nije bez značaja) Alister Kruk. „Zna se ko je to uradio, ali evroelita to ne želi“ – ili ne sme – „da kaže.“
Neobična tišina, primećuje Kruk, okružuje mehuriće gasa u Baltičkom moru, i mnogi su sada zbunjeni. Do svega toga dolazi upravo u trenutku kada su i Britanija i čitava evrozona ušli u inflatornu finansijsku spiralu, uzrokovanu pre svega energetskim deficitom: „Evropa je upravo izgubila suštinski važan izvor jeftine energije.“ Energija, i to jeftina energija, koja „mora biti jeftinija i od flaširane vode“, pokreće privredu, kaže jedan komentator, i ne postoji ništa drugo čime tu energiju možete zameniti. Energija pokreće proizvodnju. Evropa je, sopstvenom zaslugom a ne „Putinovom odlukom“, izgubila taj izvor.
Pogotovo je tako u uslovima žestoke konkurencije. Kina je sada ima dovoljno, Amerika je ima u veoma ograničenoj količini i po prilično visokoj ceni, Evropa je nema, i to je konačni i neporecivi rezultat ove „operacije“. Šta se zapravo dogodilo? „I šta danas čujemo od Evrope? Samo ćutanje – osim površnih i formalnih osuda Rusije.“
Šta o ovom činu misle američki vazali
Isporuke su sada i fizički onemogućene, što podseća na akt počinjen u očajanju. I svi znaju da Sjedinjene Američke Države stoje iza tog drskog i neočekivanog čina, uporedivog jedino s piratskim, noćnim prepadom: „Na površini Baltičkog mora formirao se džinovski mehur gasa, koji je označio kraj svih mogućih isporuka Severnog toka gasa Nemačkoj, omogućavajući ono što je državni sekretar Blinken nazvao `ogromnom šansom` za Sjedinjene Države.“
Ono što je za nekog „apsolutna katastrofa“, za drugog može postati „velika prilika“, a Blinken nije propustio da to javno i kaže. „Zanimljivo je da se ova sabotaža“, dodaje Kruk, „poklopila sa izveštajima koji sugerišu da su u toku tajni pregovori između Nemačke i Rusije o rešavanju svih pitanja Severnog toka i o ponovnom pokretanju snabdevanja gasom.“
Bilo da su „tajni dogovori“ između Nemačke i Rusije bili u toku ili ne, ova mogućnost je praktično prekinuta za dogledno vreme ili, možda, zauvek. Evropa može naći svoju energiju, ali ne više po ceni koju je dobijala od Rusije. Evropa je, možemo reći trajno, izbačena iz globalne igre, jer je jeftina energija osiguravala konkurentnost njene industrije.

Tako Amerika, dakle, postupa sa svojim saveznicima: oni mogu bili očerupani do gole kože, kad god to zatreba njenim američkim gospodarima. Ostaje čudan ukus u ustima posle ove „akcije“. Nije sigurno ni da li je Amerika stvarni dobitnik u ovoj igri, osim na veoma kratak i ograničen rok. Da li se Vašington jednostavno preračunao, da li je povukao pogrešan potez koji poništava sva pravila, ostavljajući svoje vajne saveznike u nedoumici, i šta sledeće mogu da očekuju američki vazali okupljeni u bazi u Ramštajnu?
Ovaj čin označio je prelazak SAD i celokupnog Zapada (jer pojam Zapada odavno više nije puki geografski pojam) u otvoreno terorističku fazu rata protiv Rusije. Dok „ostatak sveta“ danas jasnije uviđa neminovnost pada „imperije“, u američkim očima to je rat za nastavak dominacije nad svetom. Kijev je odavno u toj „sivoj zoni“, najmanje poslednjih osam godina, kada je počinio svoje prve terorističke akte, najpre protiv sopstvenih građana, onih koji su se osećali kao Rusi, ili su govorili ruski, a potom i protiv mnogih građana Ruske Federacije, poput Darije Dugin. Tokom ovih osam godina, podsetimo se, meta su bili brojni zvaničnici i akteri „ruskog proleća“.

[restrict]

Da li je Zapad konačno izgubio razum?

Kako zaključuje Dmitrij Orlov: „Napredovanje Ukrajine, koja je od statusa veoma korumpirane zemlje prešla u status zločinca, a zatim u status genocidnog teroriste, odvijalo se postepeno…“ I sada „izvesno, mnogo miliona ljudi pati od stokholmskog sindroma i veruje da su teroristi `dobri momci`.“
Kijev je, jednostavno, izgubio razum. On i nema razum, pošto je ovaj „teroristički entitet“ samo slepo oružje, u tuđim rukama. Kijev napada protivnika koji značajno premašuje njegove snage, i to zbunjuje površne posmatrače. Zapravo, Ukrajina ne ratuje s Rusijom, već se, putem Ukrajine, Rusija sukobljava s kolektivnim Zapadom, odnosno sa SAD. Da li će se sledeći teroristički napad odvijati u Moskvi? Svi ti akti nemaju neku racionalnu pozadinu ili cilj; pokreće ih isključivo gola, iracionalna mržnja prema Rusiji i Rusima, i oni obećavaju samo dalju eskalaciju sukoba. Ali tako je u najmanju ruku poslednjih osam godina, s tim što je sada Kijev skinuo rukavice. To je ponašanje bolesnika, nekog ko je oboleo od teškog psihičkog poremećaja; potezi koje nasumice vuče neko neuračunljiv. Zapravo, svi znamo da akcijama kijevskih službi rukovodi onaj ko im je nadređen u nevidljivoj hijerarhiji. Uostalom, sve vreme Ukrajina je za sve svoje akcije imala makar prećutnu podršku Zapada. Ovakva, pronacistička Ukrajina nesumnjiv je proizvod Zapada. Bez Zapada rata u Ukrajini ne bi ni bilo. Zato se Zapad pravio da zlodela režima u Kijevu ne primećuje, ili da se nikad nisu ni dogodila.
Vratimo se gasovodima na Baltiku. Nije samo Kijev „izgubio razum“. SAD su danas uskratile čak i fizičku mogućnost da Rusija zapadnim Evropljanima, pre svega Nemcima, isporučuje gas. To je apsolutno novi momenat, koji se pokušava sakriti raznim „objašnjenjima“, prilično apsurdnim i, što posebno iznenađuje, još ima dovoljno onih koji im veruju. Zapad, između ostalog, pokušava da optuži Rusiju da je uništila sopstveno vlasništvo na teritoriji koju kontroliše NATO. Ali istrage koje su navodno pokrenute okružuje rečito ćutanje. Rezultati ovih istraga, rekao je portparol Kremlja Peskov, ukoliko ikad budu objavljeni, iznenadiće mnoge u evropskim zemljama. Šta možemo reći posle svega? Osim da „objašnjenja“ koja nude pojedine zapadne zemlje teroristički akt čine ne samo drskim već i prilično glupim?
Potom je usledila nova akcija, ona na Krimskom mostu. Iza nje stoje manje-više isti počinioci. Kako ukazuje Ilja Kiva, bivši poslanik ukrajinske Rade, okrivljeni – koji se momentalno nalazi na funkciji glavnog šefa ukrajinske glavne obaveštajne službe – najmanje od 2016. godine je u službi Amerikanaca. Ovu „čast“ zaslužio je diverzijom koju je 2016. izveo na Krimu. Ista je stvar i s ubistvom Darije Dugin, kćerke poznatog ruskog filozofa. Istina, Amerikanci su naknadno pokušali da se operu od ovog ubistva, okrivljujući za to „ukrajinske obaveštajne službe“, kao da je to njihov samostalni čin i kao da Kijev danas može isplanirati ili izvesti bilo šta što je van kontrole Vašingtona.

Paradoks evropskog ćutanja

„Da bismo razumeli paradoks evropskog ćutanja“, ne samo povodom akcija na Baltiku, piše Kruk, „moramo da pogledamo međuigre između tri glavne dinamike koje sada deluju u Evropi. Svaka od njih sebe vidi kao `pobedničku ruku`… Ali u stvarnosti, dve od njih samo su korisna oruđa u očima onih koji `povlače poluge` i `duvaju u pištaljke` (to jest kontrolišu psihološke operacije) iza zavese“. Drugim rečima: „Evropljani“ se u Ukrajini ne bore „protiv Rusije“ nego za američku hegemoniju, i zbog toga su Rusi i Rusija stavljeni van zakona i oglašeni za parije u Evropi.
Iza svega toga, tvrdi Kruk, stoji jednostavna, gotovo vulgarna doktrina o održavanju moći: nikad ne dozvolite mogućnost da vam ona izmakne, sprečite po svaku cenu pojavu rivala. „Pol Volfovic je ovu doktrinu uneo u zvanični dokument o planiranju odbrane SAD iz 1992. godine, dodajući da Evropu, a posebno Japan, treba obeshrabriti da dovode u pitanje američki globalni primat. Ova doktrina je malo prerađena od strane Klintonove, Bušove i Obamine administracije, ali suštinski je ostala nepromenjena.“
„Održavanje moći“, konstatuje Kruk, „znači da se ovo vrši svim, dozvoljenim i nedozvoljenim, sredstvima. Do sada smo gledali kako Amerika ovu doktrinu veoma dosledno primenjuje u Latinskoj Americi, Africi, Aziji, ili Jugoslaviji – a sada gledamo kako se ona koristi i protiv Rusije. To je ono što se dešava, u ovom trenutku.“
To znači da će borba za multipolarni svet, borba protiv brutalne američke hegemonije biti dugotrajnija i krvavija nego što smo možda u samom početku mislili, ne toliko zbog snage neprijatelja koliko zbog njegove nepromišljene surovosti. Oni su sada spremni doslovno na sve. To borbu svodi na životinjsku ravan. Protivnik nije samo drzak: on čini sve što može, pa i ono što ne može, uključujući i terorističke činove i izazivanje novih ratova, po sistemu „što gore, to bolje“. „Što više Amerike, to više haosa.“
„Lagali smo, varali, krali smo“, izjavio je nedavno bivši direktor CIA Majkl Pompeo, koji je ovu konstataciju propratio dobroćudnim, da ne kažemo priglupim smehom. Ali to je u ipak tradiciji anglosaksonske geopolitike. Setimo se primera oklopnjače Mejn, Perl Harbora, ili „incidenta u Tonkinškom zalivu“. Svi su oni, ubijanjem „svojih“, poslužili za pokretanje ratova. Ovaj poslednji poslužio je kao alibi za dvadeset godina dugi rat u Vijetnamu.
Kolin Pauel je svojevremeno u Savetu bezbednosti mahao svojom epruvetom napunjenom belim prahom. Upravo to je Americi pružilo izliku za takođe dvadeset godina dugi rat u Avganistanu, jednoj, zahvaljujući Amerikancima, osiromašenoj i devastiranoj zemlji, što se, bez obzira na sve, svršilo američkim debaklom. Oni ni ubuduće neće oklevati da iz potaje ubiju nečiju kćerku ili sina, da ukradu nečiju imovinu (kao što je Avganistanu ukradeno sedam milijardi dolara ili Libiji njene devizne rezerve) ili da je naprosto dignu u vazduh. To je kaubojski stil. Amerika, uostalom, nikad nije birala sebi ravnog protivnika. S vremenom, to je postao stil ratovanja i način opstanka ove imperije, njen modus vivendi.

Apsolutna praznina

Za takve terorističke napade ne možemo se pripremiti ni na koji način. Niko ne može biti spreman na to. Prema izveštaju ruskih službi, pokušan je i napad na Turski tok, što bi milione ljudi dovelo u bezizlaznu situaciju. Zašto bi bilo ko u Vašingtonu ovim pitanjem razbijao glavu. Kćerka Aleksandra Dugina ubijena je u Podmoskovlju, kao i još 15.000 civila u Donbasu, a filozof je i dalje ophrvan bolom. Od takvih napada jednostavno nema zaštite. Ne postoje mere koje ih mogu u potpunosti preduprediti, ma kakvom obaveštajnom službom raspolagali. Desetine takvih napada mogu biti sprečene ili zaustavljene, a oni koji su ih pripremali mogu dopasti u ruke zakona. Ipak, dovoljno je da uspe samo jedan od njih. I za to ne mogu biti okrivljene obaveštajne službe, ruske, ili bilo čije druge.
Takav čin može biti upoređen jedino s drskim prepadima pirata koji se odvijaju u nizu. Još gore, svaki je propraćen gomilom unapred pripremljenih laži. Posle svakog takvog čina počinje sistematska kampanja dezinformacija, i još uvek postoji dovoljan broj onih koji će im, pre svega na Zapadu, poverovati. Možda će neko, u tišini svoje sobe, samom sebi postaviti pitanje: „Zar je moguće da se moja zemlja bori na takav način? Nije li ona bila `svetionik slobode`?“ Ali i oni će na koncu biti spremniji da poveruju u unapred pripremljenu laž nego da se suoče s istinom.
Moguće je da će neko tiho, u sebi, priznati: „Da, moguće je da moja zemlja upravo tako postupa. Moguće je da mojoj zemlji moj ili tuđi život ne znači ništa.“ Ali iza odbijanja te istine više ne stoji samo urođena naivnost, nego ona „pokorna praznina“ o kojoj je govorila Leni Rifenštal, objašnjavajući uspeh svojih filmova koji su veličali nacizam. Od te „pokorne praznine“ danas pati većina zapadnjaka. To „ponizno pokoravanje“, naizgled prostodušno prihvatanje laži medija i političara, na Zapadu je uzelo maha. Motiv za to nije samo intelektualna lenjost i nespremnost da se pliva protiv struje već, sve više, goli egzistencijalni strah – strah za sebe, strah za svoju porodicu. To bi trebalo imati na umu: čovek priteran uza zid plaši se za sebe i više mu nije stalo do istine. On se ravna prema pukom instinktu za preživljavanjem. On, naprosto, pokušava da ostane živ. Retki su, i sve ređi, oni koji imaju hrabrosti da se suprotstave ovim očiglednim lažima.
Postoji, najzad, nešto još gore od svega pobrojanog: ovi teroristički akti se pravdaju moralnim razlozima. Ako je Amerika to počinila, sigurno je imala neki viši, duboko moralni razlog: „Dugujemo to Americi“, kaže britanski pisac Harold Pinter. On to ne kaže bez duboke i gorke ironije. To joj, podrazumeva se, dugujemo zarad svega što je učinila za „slobodu“. I, naravno, „Amerika oslobađa narode.“ Apstraktno „dobro“ ostvaruje tako što čini veoma konkretna zla. I ona to čini uporno i dosledno, ne obazirući se na želje, pa čak ni na žrtve koje zahteva od svog, ili bilo kog drugog naroda. Njima nije stalo do naroda. Da jeste, prvo bi imali u vidu interese svog, američkog naroda, ali to se ne dešava. Američki narod danas trpi tlačenje ovih samozvanih elita, jednako kao i bilo koji drugi, ali on nije toga svestan. Uveren je da je to „normalno stanje stvari“.

Velika laž našeg doba

Britanski pisac Pinter je ove reči izgovorio u pristupnom govoru, neposredno uoči primanja Nobelove nagrade. Postoji i jedan drugi pisac Peter Handke, koji ju je primio nedavno (2019). On je putovao po Srbiji kako bi „zavirio iza ogledala“. Za to je bila potrebna neustrašivost. Njihovi glasovi ostaće upamćeni kao glas savesti čovečanstva, u vremenu kad je žurnalistički jezik srozan ispod svakog minimuma, pa čak i mnogo niže od toga, svodeći se na pisanje diktata, i kad naročito nedostaju pisci koji bi se pobunili protiv sadašnjeg otužnog poretka stvari, kao što su se nekad pobunili protiv nacionalsocijalizma. Ipak, da bismo se pobunili protiv nacizma, nije dovoljna samo hrabrost; preporučljiv je i društveni status koji samu pobunu neće učiniti irelevantnom ili besmislenom. Sada i to izgleda kao čista ludost; takvi nalikuju na Don Kihote.
Današnji poredak se opisuje kao „poredak zasnovan na pravilima“. Niko, međutim, nije u stanju da racionalno obrazloži kakva su to pravila, niti kaže ko ih propisuje, ili u čije ime. Dovoljno je da ona postoje, a vi treba da ih primite na znanje i da se prema njima ravnate.
Inače sledi ono što se, na primer, dogodilo Srbima u Jugoslaviji: biće zasuti bombama, biće ustreljeni, bez milosti (čak i kao civili, recimo na Kosovu), a sve će biti propraćeno dosetkama tipa koje, prividno, peru vašu savest: „Srbi su narod govnarskih ubica“. Dakle, dobili su ono šta su tražili. Čije je dete, međutim, zaslužilo da pati ili strada zbog (pretpostavljenog i ničim dokazanog) zločina oca? Sigurno, nijedno. A šta ako je njegov otac nevin? „Niko nije nevin“, odgovoriće vam oni koji danas zdušno, najčešće iz interesa ili čiste gluposti, podržavaju američku hegemoniju. Ili: „To je bilo davno, a sada smo suočeni s ruskom agresijom protiv Ukrajine.“ To, u prevodu, znači: „Sve strane su činile zločine, ali neke ih čine više nego druge.“ Dakle, srpski i ruski zločini su neuporedivo „gori“, i samo oni se mogu okarakterisati kao „genocid“.
U tome se sastoji velika laž našeg doba: „genocid“ je recept koji se isuviše lako pripisuje samo jednoj, odabranoj strani. „Genocid“ je izgubio svaki smisao. Zašto je „Srebrenica“ genocid na primer, a hrvatska „Oluja“ to nije? I jedno i drugo je, bez sumnje, težak i neoprostiv zločin. Ali zar etničko čišćenje oko 250.000 hiljada ljudi – uglavnom Srba – ne zaslužuje da se nazove tim imenom, očigledno samo zato što su njegove žrtve Srbi, dok ubijanje nekoliko hiljada muslimana iz Srebrenice to jeste i zahteva ritualno posipanje pepelom po glavi?

Za novi Nirnberg Svaka nevina žrtva zaslužuje pijetet. To je van bilo kakve sumnje. Ali Zapad, a posebno SAD nemaju nikakvo moralno pravo da presuđuju o tome. Bilo bi im bolje da ućute kad se o tome povede reč. Oni nisu „moralna savest čovečanstva“. Zapadna istorija je, između ostalog, dugotrajna istorija kolonijalnih zločina protiv „varvara“ i protiv „divljaka“, za koje nikom i nikad nije bilo suđeno. Potom se sve nastavilo s ratom u bivšoj Jugoslaviji ili još pre toga: u Iraku, s Kubom, Korejom, tokom Hladnog rata… Zapad uopšte ne može da govori o moralu, on na to nema ni najmanjeg prava. Kako je svom američkom kolegi rekao ruski stalni predstavnik pri UN Vasilij Nebenzja, 5. marta 2022, u Savetu bezbednosti: „Teško nam je da se takmičimo sa Sjedinjenim Državama u napadima na zemlje, u invazijama na narode, u njihovom ubijanju i uništavanju njihove imovine, ali očiglednu stvar ne treba objašnjavati.“ Teško je takmičiti se sa zemljom koja neprekidno ostvaruje „rekorde“, gotovo na svakom polju. Ali zar SAD ozbiljno misle da su „kvalifikovane da bilo kome daju moralne lekcije“? Oni su razorili Irak, kao što su prethodno opljačkali Palestinu i njen narod. „Isto ste uradili u Koreji, u Vijetnamu, u Japanu“, rekao je Nebenzja, „i sada ohrabrujete Tajvan da se odvoji od svoje matice Kine. Uništili ste Jugoslaviju, a sada opsedate Kubu.“ „Vi se mešate u unutrašnje stvari država, posebno u Južnoj Americi i Južnoj Aziji, na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji.“ Sada je na redu Rusija. „Vi postavljate šefove država u državama koji vam pomažu da kradete novac naroda, a ako ne ispune vaše zahteve, vi ih smenjujete i na njihova mesta postavljate one koji vam se pokoravaju i tlače svoj narod, u svojoj državi, kao što sada želite da odvojite Ukrajinu od Rusije, iako je Ukrajina deo Rusije.“ Amerika je, posebno u poslednjih sedamdeset godina, duboko upletena u gotovo sve zločine protiv čovečnosti i u sve zločine protiv mira. Štaviše, ona je postala najmoćniji deo zavere elita protiv čovečanstva i njegove budućnosti. Može li takva sila da nekom sudi i da se nameće kao moralni arbitar? Teško. To ne iziskuje samo enormni napor nego i dosta sreće. Danas već možemo zamisliti međunarodni sud, nalik na onaj koji je zasedao u Nirnbergu (a ne onaj lažni, u Hagu), koji će suditi američkim elitama za sva zlodela počinjena prema svom narodu i mnogim drugim narodima sveta. I to će sve više postajati neophodnost ukoliko čovečanstvo ima neku budućnost. Američkim političkim elitama, baš kao i nacistima – koji su „svoju naciju“ takođe izuzeli od istorije i međunarodnog prava – moralo bi biti suđeno na nekom novom Nirnbergu.

[/restrict]