SUOČAVANJE SA SADAŠNJOŠĆU

Pored julijanskog i gregorijanskog, Srbija je dobila i konstantinovićevski kalendar. On kaže da danas živimo u devedes’ tridesetdrugoj godini jedne zacrnjene prošlosti. Ona kreće od stvarnih i falsifikovanih nesrpskih leševa i šlajfuje u našem suočavanju sa srpskom stranom mraka poslednjih balkanskih ratova

Darija S. Radaković je nova heroina srpskog autošovinizma i zvezda umetničkog pravca koji je filozof David Novaković nazvao „haška umetnost“. U jednom od svojih radova – inspirisanih zlomišlju Radomira Konstantinovića i njenom poststrukturalističkom reinterpretacijom, koje je obavio Branimir Stojanović Trša, ideolog umetničke dekontaminacije Srba – ona kaže da treći srpski kalendar kreće od „devedes‘ druge“, godine u kojoj slučajni Srbi veruju da se ostvarilo Konstantinovićevo proročanstvo.
Misterioznu Dariju S. posebno inspiriše „devedes‘ peta“, četvrta godina konstantinovićevskog kalendara, i u julu je učestvovala na izložbi „Ovo je mural“, organizovanoj u takozvanom Centru za kulturnu dekontaminaciju povodom godišnjice zločina u Srebrenici. Tu je izložila stencil, vrstu murala, „Minimalni koncenzus“. U tri reda, latinicom, na zidu CZKD-a, „saborne crkve“ srpskog autošovinizma, crvenim slovima je ispisala svoje viđenje „minimalnog koncenzusa“: „SRBIJA DA PRIZNA AGRESIJU / SRBI DA PRIZNAJU GENOCID / I DA PLATE RATNU ODŠTETU.“ Ostaje da razmišljamo kako Darija vidi maksimalni konsenzus. Možda bi nas autogenocid uveo u nirvanu dekontaminacije i suočenosti?
Izložba je organizovana u sklopu rata muralima, koji je počeo prošle godine. Jedni nacrtaju Ratka Mladića; drugi odgovore verbalnom nacifikacijom i salvama kulturne i umetničke „dekontaminacije“. Ona je kanalisana idejama Branimira Stojanovića, učitelja autošovinizma, i odvija se pod budnim okom Branislava Dimitrijevića, koji je danas više politički komesar nego vodeći „kurator“ haške umetnosti. Ona je nasledila „soroš realizam“ i predstavljena je kao vrhunski izraz poželjne srpske „normalnosti“. [restrict]

IKONE SELEKTIVNOG SUOČAVANJA Nažalost, ikone selektivnog suočavanja nisu samo postmoderni slučajni Srbi već i rastući broj javnih ličnosti u nacionalnim institucijama, od Srpske pravoslavne crkve do Srpske akademije nauka i umetnosti, od kojih bi se očekivalo da ne budu solipsisti i da insistiraju na inkluzivnijem sećanju. „Osećam i danas duboku odgovornost za ono što se desilo za moga života. Kretao sam se, razgovarao sa ljudima, tražio sebe u vremenu u kojem smo dopustili da se dogodi jedna velika tragedija – tragedija bratoubistva. Njoj su aktivno doprinosili i ljudi koje sam pokatkad susretao… Kad sam već pomenuo vreme, red je da pomenem i prostor… S jedne strane vreme i prostor, a pre svega ljudi u vremenu i prostoru, konstituišu naše biće, ali s druge strane, oni mogu biti i opasna sila koja isto to biće razara“, rekao je „Vremenu“ Grigorije, prvi „dekontaminirani“ vladika SPC, kome je politički korektna suočenost donela gostovanje u „Utisku nedelje“ i nadimak „biskup Grgur“.
Predsednik SANU Vladimir Kostić, za razliku od zapadnoljubivog vladike, ne pokušava da nas natera da se suočavamo sa ružnom srpskom prošlošću već želi da spreči suočavanje sa našom tragičnom prošlošću i njenim (nesrpskim) lošim momcima, što bi dodatno otežalo mukotrpne i sve bezizglednije pokušaje da Srbi budu ugurani u severnoatlantski tor. Kostić je pretvorio SANU u luksuzni penzionerski klub profesora Medicinskog fakulteta, tužnu ustanovu koja danas može da posluži za malo šta sem suočavanja sa bedom srpskog autokolonijalizma i samoživošću srpske elite.
Iz oblasti medicinskih nauka, koja predstavlja jedan od najžalosnijih segmenta srpskog intelektualnog i akademskog pregnuća, okovan metastaziranim nepotizmom, dolazi čak 24 člana SANU, dok Odeljenje društvenih nauka, koje, između ostalih, pokriva filozofiju, sociologiju, pravo, političke nauke i ekonomiju, ima samo sedam članova, od kojih su dvojica Mađari. Jedan od ova dva akademika je „stručnjak“ zaslužan za presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu da samoproglašena nezavisnost Kosova ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. SANU, u kojoj je Kostić više politički komesar i izaslanik zapadnoljubivog krila „duboke države“ nego predsednik, danas nije u stanju da pruži bilo kakav otpor pseudonaučnoj ideologiji „tranzicione pravde“ koja Srbe predstavlja kao nacifilni civilizacijski otpad. Ne čudi da je Kostić nedavno govorio o „uveliko kontaminiranom prostoru kulture i nauke“ hitlerovskim jezikom Borke Pavićević.
Suočavanje sa prošlošću je postalo jedno od glavnih oružja za razaranje društvenog bića. Uporno odbijanje brojnih bogatih i sve bogatijih država, uključujući SAD, Japan i Tursku, da se suoče sa svojom prošlošću danas se u studijama međunarodnih odnosa posmatra kroz prizmu „ontološke bezbednosti“. Ove moćne države ne samo da se nisu suočile već neke, na primer Japan, ratne zločince tretiraju kao, bukvalno, božanstva. Jedan od preduslova stabilnosti i ekonomskog razvoja u ovim zemljama bilo je nesuočavanje sa prošlostima koje su mnogo mračnije od srpske. Ono je garantovalo „stabilno društveno stanje“ i ontološku bezbednost, koja je za moderne države važna koliko i fizička, oličena u suverenitetu. Ugrožava je svako nasilno uvođenje suočavanja u javni diskurs.
Tomislav Marković, kolumnista „Al Džazire“ i bivši zamenik glavnog urednika „E-Novina“, dobio je prošlog meseca priliku da čitaocima „Gardijana“ – tekstom „Putinov kult u Srbiji odražava naciju koja se još nije suočila sa svojom prošlošću“ – tumači srpski stav o ratu u Ukrajini (bez pomena NATO bombardovanja). Istog dana je u jednom crnogorskom mediju „prošlost“ sa kojom želi da se suočimo opisao kao „vreme klanja, streljanja, konc-logorovanja i sličnih popularnih disciplina“.
Markovićev tekst „Sneveseli se, srpski rode“ pisan je kao alibi albanskim i bošnjačkim šovinistima, koji (još) nisu pretvorili svoje vlažne snove u etnički čistu javu: „Ne brani se Kosovo samo metkom u dečju glavu, hladnjačom i masovnom grobnicom, nego i pesmom. I to ovako: Braćo Srbi, braćo Srbi, širom zemlje ove, / svi na noge, svi na noge, otadžbina zove / Za Kosovo, Metohiju Srbin glavu daće, / Kosovo je srpsko, srpsko i ostaće / Braćo Srbi, braćo Srbi, došli teški dani, / mora sveta, mora sveta, zemlja da se brani.“ Tu, izvan srpskog autošovinizma, nema izuzetaka. Sve je izmešano u genocidnu kašu. Matija Mali Knindža, Baja Bećković i svi koji nismo dekontaminirani, iskorenjeni i neukorenjeni delimo istu, genocidnu ideju i isto osećanje sveta. „Do poslednjeg detalja.“
Marković tekst završava stihovima u kojima je kondenzovana logika nacifikacije srpskog bića koju je razvio Radomir Konstantinović: „Sneveseli se, srpski rode, zbog neslobode. Sneveseli se, srpski rode, zbog Srebrenice, Potočara, Omarske, Keraterma; sneveseli se zbog Prijedora i Foče, Trnopolja i Vlasenice, Suve Reke i Podujeva, Vukovara i Sarajeva; sneveseli se zbog Korićanskih stijena, Ključa i Sokolca, Banja Luke i Bratunca; sneveseli se zbog Dubrovnika, Bijeljine, Zvornika, Batajnice, Kladova. Sneveseli se, srpski rode, zbog Vučitrna i Velike Kruše, zbog Drenice i Izbice, zbog Tuzlanske Kapije i Višegrada, sneveseli se zbog hiljadu toponima zločina, etničkog čišćenja, progona, genocida, zbog nemerljivog zla počinjenog u tvoje ime. Sneveseli se, ako Boga znaš.“ Darija S. Radaković je ove stihove ilustrovala radom „To je genocid“.

HILJADU I JEDAN GENOCID Darija S., umetnica koja tvrdi da je odrasla u prijedorskom naselju Hambarine, glavnom uporištu muslimanskih ustaša u NDH, i Tomislav, pisac rođen u Beloslavcima kod Mladenovca, poručuju da nije reč o jednom genocidu već o hiljadu njih koje su počinili Srbi. Udruženim snagama ovi srpski aktivisti i njihovi bošnjački i albanski saborci nam govore ne samo da bez suočavanja sa ovako predstavljenom prošlošću nema budućnosti već i da ta prošlost predstavlja sliku srpske sadašnjosti. Zapad je učinio da ova „industrija genocida“ postane jedna od profitabilnijih privrednih grana u regionu.
„Suočavanje sa prošlošću“ je (anti)politički imperativ, plastičan, neuhvatljiv i po sebi nedostižan; arbitraran čak i kada ne postoji mnoštvo protivrečnih prošlosti i kada nije odabrana (i botoksirana) samo jedna od tih prošlosti. On se oslanja na jednu zacrnjenu, visoko selektivnu, revizionističku, upotrebljivu sliku istorije, oblikovanu po meri antisrpskih interesa, zapadne amnezije i iluzija o kraju istorije.
Nažalost, insistiranje na selektivnom suočavanju sa ružnom prošlošću postalo je prepreka da se polovina Srbije suoči sa sadašnjošću. Srpska istorija, nacifikovana i svedena na mračnu stranu devedesetih, postala je nekropolitička varikina koja ne izbeljuje samo antisrpske prošlosti već briše sliku srpske sadašnjosti. Pored majušne, mada stalno rastuće, autošovinističke Srbije, s njom više nije u stanju da se suoči ni zapadnoljubivi deo opozicije ni liberalna elita, koja je pobedila u kulturnom ratu pa bi sada da osvoji i one položaje u političkom ratu koje ne kontroliše. Pored veterana, tu se stalno pojavljuju novi ratnici koji bi da sadašnjost zamene prošlošću. Oni ne drže polovinu opozicionih poslaničkih mesta u Skupštini Srbije, ali nisu daleko.

GORKO RODOLJUBLJE Ne čudi me da je „Danas“, službeni glasnik srpskog autošovinizma, prošlog meseca preneo tekst Dragana Ilića, kolumniste „Vremena“. Pamtim ga kao pronicljivog tumača duha vremena i specifičnosti ovog prostora, autora koji je, za razliku od ostatka te redakcije, uglavnom sastavljene od otuđenih i „iskorenjenih“ urbanih samoljubaca, bio uzemljen u musavoj srpskoj realnosti. Nažalost, i njemu se izmigoljila sadašnjost. U tekstu „Ceca i deca: Naše kolektivno sećanje je podložno manipulacijama“, Ilić lamentira nad činjenicom da „unutar Srbije naše društvo nije uspelo da se odredi prema događajima, pojavama i ličnostima koje su naši savremenici.“
Jedan od muškaraca u „tok-šou televizijskoj emisiji 4 i po muškarca sa Ivanom Ivanovićem“, koja se emituje na luksemburškom propagandnom kanalu „Nova S“, Ilić piše da „ni danas pouzdano ne možete reći da li je u Srbiji, makar zvanično, Ratko Mladić heroj ili čovek odgovoran za masovni zločin ili genocid u Srebrenici, da li je Arkan junak ili vođa podzemlja u službi Državne bezbednosti“. Ali isto važi za Nasera Orića u Bosni, belgijskog kralja Leopolda Drugog i finskog maršala Karla Manerhajma, ujedno naciste i najvećeg heroja daleke zemlje koja je postala veliki neprijatelj Srbije, a bojim se i za Antu Pavelića u „evropeizovanoj“ Hrvatskoj. Pored nama dragog ili-ili, postoji i i-i. Ono čega ima u našem dvorištu možemo razumeti samo ako posmatramo tuđa; ako gledamo i u njihove balvane i trnje.
Ilićevi tekstovi su dugo vremena predstavljali dobru ilustraciju pogleda na Srbiju koji mi je Slobodan Vladušić opisao kao „gorko rodoljublje“ – ljubav prema zemlji koja stalno iskušava našu ljubav. Njega ne treba brkati sa rodomržnjom, mada linija koja deli ova dva, ne samo srpska, fenomena ume da bude vrlo tanka. Referentna knjiga o književnom opusu jednog od najvećih američkih pisaca objavljena je pod naslovom Teodor Drajzer: Gorki patriota, dok je Snežana Vukadinović „jedno gorko rodoljublje“ prepoznala u poeziji Jovana Sterije Popovića. Slobodan Veljković Cobi je postao ne samo doktor za (t)rep-folk i gastarbajtersku nostalgiju već i virtuoz gorkog rodoljublja – ljubavi prema Srbiji kakve jeste a ne onakvoj kakvu bi neko od nas voleo da vidi.
Cobi je naslednik Tome Zdravkovića i Sinana Sakića, koji su opevali i proslavili ovdašnju gorčinu i ponudili slast uz koju se ona pretvara u sreću i melanholiju. Oni su umeli da pomognu ljudima koji nemaju (skoro) ništa da se osećaju kao da imaju više od onih koji imaju (skoro) sve, ali ne znaju šta će sa sobom i svojim udobnim životima pa su skloni da haluciniraju o „užasu“ „samo ovde“ i vide „strašno“ i tamo gde ga nema.
Jedna od tajni Vučićevog uspeha, kojoj, po pravilu privilegovani ali razjareni, opozicionari vole da se podsmevaju, jeste njegova sposobnost da odgovori na težinu srpskih života, da je reflektuje i ispoštuje, da uvaži i izrazi čemer i muke svakodnevice svojih vernih glasača. Gorčina je prošlost, sadašnjost i budućnost života u Srbiji. Svako ko veruje da ovde može bitno drugačije, ko ne želi ili ne ume da pokaže da mu je teško i da razume breme onih koji nemaju izlaz, ko emituje lakoću, ostaće strano telo u srpskoj politici, čak i ako se, kao Boris Tadić, dokopa predsednikovanja.
Sve je više pripadnika slučajnosrpske elite koji neizbežnu, konstitutivnu gorčinu Srbije pokušavaju da ugase slašću autošovinizma. Jedna od tragedija današnje Srbije je da ono što ubija srpsko rodoljublje nije neki novonastali višak gorčine u Vučićevoj Srbiji već podmukli spoj antirežimskog i autošovinističkog koji se svakodnevno izliva iz medija („Danas“ i „Nova“) i paramedija („Nova S“ i „N1“) u vlasništvu jedne opskurne korporacije. Ona je zarobila i okovala ovdašnju opoziciju i učinila da demokratija postane neprijatelj i našeg rodoljublja i našeg ponosa i naše bolje budućnosti. Pri tome, da parafraziram dok su titoističkog jugoslovenstva, idejne i ideološke preteče srpskog autošovinizma, što je više budalastih kleveta i laži to će Aleksandar Vučić mnogima biti draži – a njegova vladavina slađa nego što jeste.
Ilićev tekst, u kome su pobrkani život i smrt, prošlost i sadašnjost, Ceca i Arkan, nevinost i odgovornost, zločin i eskapizam, ilustruje spoj antipolitičkog i nekropolitičkog učinka sinteze dobrodošlog (antirežimskog) i neprihvatljivog (autošovinističkog), koju je, nažalost uspešno, obavila poslovna imperija koju su gradili Džordž Soroš, Dejvid Patreus i Dragan Šolak. On je oličen u vezivanju naše bolje budućnosti za lošu prošlost i uporednom slepilu prema silnicama koje oblikuju našu sadašnjost. Danas je Srbiji, ne samo onoj koja se diči svojom suočenošću sa ružnom srpskom prošlošću – ne toliko poružnjenom koliko unakaženom haškom „plastičnom hirurgijom“ – malo šta potrebnije od suočavanje sa sadašnjošću.

SUOČAVANJE SA ZAPADOM Ono ovde nalaže dva uporedna suočavanja. Prvo, suočavanje sa Srbijom, od koje su se naše elite odvojile podižući sve više i više mentalne i statusne zidove. Klasno privilegovane, toliko su se otuđile od sveta i problema običnih ljudi da ga mnogi odavno ne doživljavaju kao svoj svet. Drugo, možda još teže, suočavanje sa Zapadom kakav jeste i, što je najvažnije, sa prirodom i razmerama njegovog upliva Srbiji, nezapadnoj zemlji koja je danas u NATO obruču. Suočavanje sa sadašnjošću omogućilo bi srpskim elitama, i građanističkim i nacionalističkim, da konstruktivno promišljaju frustrirajuće okolnosti koje nalažu da mora ono što ne može i da ne sme ono što može.
„Naše kolektivno sećanje je podložno manipulacijama, pogotovo zato što nismo konačno definisali ni gde smo bili ni kuda idemo. Između prošlosti koju svako tumači kako želi, do budućnosti u kojoj još ne znamo da li idemo na Zapad ili Istok“, piše Ilić. Ali, s jedne strane, parametri koji uslovljavaju našu sadašnjost nalažu „manipulacije“ našim sećanjem, dok, s druge, nama nije dozvoljeno da odlučimo „kuda idemo“, što, inače, ne zavisi od toga „gde smo bili“ i šta smo radili. Mi smo istočni, drugačiji evropski narod koji elite žele da prebace na Zapad koji nas ne želi i koji se gadi naše različitosti. Pri tome, Ceca, koja sladi gorčinu i razgoreva aspiracije onih koji nemaju mnogo povoda za nadu, ovde nije bila adut samo nacionalista već i Veselina Simonovića, heroja autošovinističke Srbije i jednog od najdelotvornijih srpskih zapadnoljubaca.
Čak i da je moguće „konačno definisati“ nešto što ne zavisi od vas, balkanska istorija nas uči da su ovde jedine konačnosti etnički čiste države. Samo su one od zemalja bivše Jugoslavije ušle u takozvanu Evropsku uniju. Ostalim balkanskim državama Zapad ne dozvoljava da tako „konačno definišu“ sebe, da ponove istoriju koju je Hrvatska pisala uz zapadni blagoslov, pa se bojim da, kada naše kolektivno sećanje ne bi bilo „podložno manipulacijama“, broj onih koji žele da se Srbija pomeri ka Zapadu bio bi još manji.
Ilić nas podseća da je Ceca „podržavala svaku vlast, uključujući aktuelnu, sve osim one Đinđićeve“, ali izgleda da zaboravlja da „Druga Srbija“, suočena i sa nedavnom srpskom prošlošću i „prošlošću“, nije podržala nijednu srpsku vlast – pa ni Đinđićevu. Slučajni Srbi su se suočili sa Đinđićem, koga su prezirali, tek pošto je ubijen „devedes‘ jedanaeste“ i ubrzo su njegov leš dodali bošnjačkim i albanskim leševima u koje su se odavno zaljubili. Ubijenom premijeru se mnogo toga može zameriti, ali se ne može reći da nije bio suočen i sa Srbijom i sa Zapadom. Nažalost, za razliku od Aleksandra Vučića, Đinđić niti je umeo da svoju suočenost pretvori u politički program niti je iz sebe mogao da izvuče gorčinu koju srpski birači vole da vide u svojim vođama. Đinđić je bio previše vedar i instrumentalno racionalan da bi mogao da menja Srbiju, zemlju kojoj je Zapad zabranio smislene političke borbe i ukinuo geopolitički izbor.
Da su naše elite suočene sa sadašnjošću, razumele bi zašto su ovde potrebni „režirani igrokazi“ kakvi su „Zadruga“ i „Ceca i deca“, zašto – kada ljudima ukinete pravo da biraju svoj put, kada sadašnjost i budućnost zamenite prošlošću, a Kosovo i Jasenovac Briselom i Hagom – politika spadne na „Pi-Ar igrokaze“, „papazjaniju kojom se veliča jedna folk pevačica“, i režirane televizijske duele neistomišljenika koji su se suočili sa činjenicom da je Aleksandar Vučić i dalje jedini dozvoljeni srpski izbor.
Jedan od čitalaca lista „Danas“ reagovao je na Ilićev tekst rečima: „Svaka čast za tekst. Mi smo bolesno društvo i lako podložno manipulacijama i nametanju vrednosti.“ Drugi je odgovorio sa: „Užas, društvo bez morala i ljudskosti. Narod je totalno prolupao.“ Ovi komentari ilustruju suštinu kulture autošovinizma, važne odrednice sadašnjosti koja se razvila posle pobede SNS-a „devedes‘ dvadesetdruge“: više nije potrebno da pripadnici elite iznose autošovinističke stavove da bi izazvali autošovinističku reakciju.
Autošovinizam je postao instinktivni, internalizovani poriv pismenih, načitanih i drugih svezubih slučajnih Srba koji odbijaju da se suoče sa sadašnjošću. Oni vole da veruju da pucaju od zdravlja dok licitiraju da li ponosna Srbija boluje od šizofrenije ili neke druge neizlečive patologije. Marković tekst u „Gardijanu“ završava citirajući „dijagnozu“ srpske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koju je postavio Konstantinović.
Branislav Dimitrijević je kao kustos odlučio da oktobarska izložba radova Darije S. Radaković u Beogradu, koju je naslovio „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, počne bilbordima kojima nas umetnica suočava sa svojom presudom da smo – „I krivi i dužni“. „Izbegavajući svaku uvijenu formu koja je uobičajeni ‚garant‘ da je neki iskaz umetnički a nikako i politički, ona u svojim radovima uvek postavlja direktna pitanja i donosi nedvosmislene stavove“, rekao je Dimitrijević. Izbegavajući uvijenu formu, mislim da bi izložbi, koja sliku Srba zakiva za nesrpske leševe i smešta Srbiju u „devedes‘ tridesetdrugu“, više odgovarao naziv „Sviđa mi se da budete klani“. Srpsko suočavanje sa budućnošću uključuje pitanje koliko su naši autošovinisti krivi i dužni.

[/restrict]