ЗА САДА ЈЕ СВЕ У РЕДУ

СРБИЈА, РУСИЈА И САНКЦИЈЕ

Хоће ли Србија попустити под све већим притиском колективног Запада да уведе санкције Русији? Колику смо цену спремни да платимо да останемо доследни не само принципима него и самима себи?

То је прича о човеку који пада са зграде од педесет спратова. Док пада, себи понавља да би се утешио: за сада је све у реду, за сада је све у реду, за сада је све у реду. Али није важан пад, него приземљење – уводни је монолог сада већ култног филма „Мржња“, који је у орбиту лансирао и његовог редитеља Матјеа Касовица, и глумца Венсана Касела. „За сада нећемо уводити санкције Русији“, рекао је председник Србије Александар Вучић на конференцији за новинаре 8. октобра тешећи, изгледа, и себе и нас да је „за сада све у реду“. „Ми ово не чинимо само због повољније цене гаса или подршке у Савету безбедности (УН), већ због међународног јавног права и поштовања себе јер знамо шта су санкције радиле нама“, рекао је Вучић. Вредна пажње је чињеница да је Вучић као разлог за Србију да не уведе санкције Русији као аргумент навео и питање принципа. То је аргумент који се, нажалост, све ређе користи у политичком говору и који је све више замењен својим антонимом – интересом. Чак и када нам се као „интерес“ представља нешто што везе с реалношћу нема и спада у домен продаје магле. На пример, „убрзано чланство у Европској унији“.
Када кажемо да „утеши нас“, мислимо не на редакцију „Печата“ него на убедљиву већину грађана Србије међу којима је чак 81 посто оних који се противе увођењу санкција Русији, према истраживању јавног мњења које је, у сарадњи са Фондом за науку Републике Србије, спровела агенција „Спринт инсајт“.

[restrict]

ДАРА И МЕРА Ово „за сада“, прецизирао је, трајаће „све док штета која се наноси Србији (због неувођења санкција) не буде превелика“. И то је сасвим у реду, рекло би се, под условом да аршин за ту штету буде правичан и да се у обзир узму не само „интереси“ него и „принципи“ које је председник поменуо, а то умногоме може да закомпликује процењивање тренутка када дара може да превазиђе меру. Према писању „Вечерњих новости“, дару, тј. „црвене линије које би значиле да је штета политичког курса неувођења санкција Москви већа од користи“ представљале би „најрадикалније претње“ – потпуна изолација Србије, повлачење инвестиција са Запада и затварање фабрика, блокада извоза у европске државе, суспензија преговора са ЕУ, завртање бриселске касе и поновно увођење виза. Предузимање оваквих корака према Србији било би у потпуној супротности с декларисаним принципима ЕУ и више би говорило о њој него о нашој земљи, али такав приступ не би био никаква новост, јер је Брисел већ у много наврата показао колико држи до сопствених принципа и правила, на пример одлучујући на самиту у јуну да из чисто политичких разлога Украјини да статус кандидата, а да Северној Македонији и Албанији не одобри отпочињање преговора о чланству, иако су те две земље учиниле све што су могле зарад тог корака. Месец дана касније, ипак, Брисел је постао свестан ове недоследности и променио одлуку о ове две балканске државе.
Поред моралне (не)оправданости увођења оваквих мера Србији, која се у најкраћем своди на то да се мора изабрати „мање зло“, апологете нашег „европског пута“ најчешће помињу нашу економску везаност за Запад, пре свега ЕУ. При томе они заборављају да је та велика сарадња успостављена у кратком року – од петооктобарских промена, јер су те исте земље до тада Србију држале под санкцијама, а економску сарадњу на нужном минимуму. Најгласније присталице „енергетске диверсификације“ истовремено су најљући противници „економске диверсификације“, коју је, чини се, лакше спровести од енергетске, јер то не полази за руком ни најмоћнијим европским државама. А економска диверсификација је Вучићу ишла од руке, о чему сведоче све значајније кинеске и руске инвестиције и пројекти, али и из других „неевропских“ земаља попут Турске, којој не пада на памет да уводи санкције Русији и која такође покушава да балансира између Кијева и Москве, а показује се и као једини посредник који код обеју страна има кредибилитет.
Сасвим је тачан и део Вучићевог обраћања у којем он истиче да „Србија није никоме ништа дужна“, а потписник ових редова би додао да заиста не дугујемо никоме ништа, осим себи и својим прецима, па би се тако, иако нам се генерално представљају као супротности, интереси и принципи могли спојити у једно – да нам је највећи интерес чврсто остајање уз принципе, односно уз истину. Наставак његове тезе, међутим, мало искаче из оквира жеља и мишљења ових 81 посто грађана Србије и залази у домен аргументације достојне прозападног грађанизма: „Они којима Србија већ 230 дана под притисцима не уводи санкције њој су увели санкције након три дана без притисака.“ То се од почетка руске операције у Украјини до сада као аргумент хиљаду пута могло чути из уста аналитичара калибра Бошка Јакшића или Срећка Ђукића, али не и из уста оних који подржавају председникову политику неутралности. Због сопствене политичке судбине, Вучић је први који би требало да зна да Русија Бориса Јељцина и Андреја Козирјева није иста као данашња Русија Владимира Путина и Сергеја Лаврова, баш као што, ваљда, ни његова Србија није иста она Србија Бориса Тадића и Вука Јеремића, није она Србија која је дијалог о Косову и Метохији изместила из УН у Европску унију и поднела „глупо“ питање Међународном суду правде у Хагу.

ИПАК НИЈЕ СВЕ У РЕДУ О томе да су ствари почеле да измичу контроли, односно разуму, сведочи атмосфера на самиту такозване Европске политичке заједнице у Прагу и чињеница да је председник уопште морао да говори на конференцији за новинаре у суботу о односу према санкцијама, али још више о повезивању с нафтоводом у Мађарској. Упркос томе што је Вучић у Прагу имао читав низ састанака, међу којима је свакако најважнији онај са лидерима Француске и Немачке Емануелом Макроном и Олафом Шолцом (чија садржина свакако није била пријатна и ослобођена претњи), прозападни медији у Србији покушали су да Вучићев боравак на самиту представе као симбол (предстојеће) изолације Србије. Они су искористили снимак који се појавио на твитеру где се види како група европских државника весело ћаска, док Вучић сам у позадини нешто ради на свом телефону, из чега су закључили да је председник Србије тамо био третиран као ружно паче. Колико се ради о кривљењу слике и злонамерној интерпретацији најбоље говори чињеница да су у тој групи били Макрон, с којим Вучић има одличне личне односе, али и Реџеп Тајип Ердоган и Виктор Орбан који се с председником Србије радо виђају и не крију своје пријатељство. Циљ ове акције је, несумњиво, приказати не само Вучића као изолованог и невољеног лидера него и Србију.

Међутим, заиста је проблематична недвосмислена порука послата Србији, паралелно са самитом Европске политичке заједнице, одлуком Европске уније да у оквиру осмог пакета својих санкција против Русије санкционише и Србију, што је министар унутрашњих послова Александар Вулин оправдано описао као „први пакет санкција Србији“, а премијерка Ана Брнабић као „отворени акт непријатељства“. Додуше, она је непријатељство видела само у званичном Загребу, који се опет драге воље прихватио улоге „српског крвника“, а не и у Бриселу. Та порука састојала се, наравно, из ускраћивања Србији могућности да се преко нафтовода ЈАНАФ, који иде преко територије Хрватске, снабдева јефтинијом руском нафтом, док је куповина тог енергента и даље могућа неким чланицама ЕУ попут Мађарске и Бугарске, а према тврдњама председника Вучића, и самој Хрватској. „Нема седења на две столице, порука је јасна као дан“, рекао је хрватски премијер Андреј Пленковић образлажући зашто „Србија може да купује било коју нафту, осим руске“. Није он овом изјавом само демонстрирао своју надмоћ над Србијом, што је лајтмотив хрватске политике (или прецизније комплекса), него и филозофију из опуса „да комшији цркне крава“: „Имамо ситуацију где ће Србија имати јефтину руску нафту која ће доћи у хрватске луке, отићи Јадранским нафтоводом у Србију, па ће у Србији због дила са Путином имати јефтинију нафту, јефтинији бензин, а ми ћемо ту бити шта? Некакве корисне будале?“ На страну то што Хрватску, за разлику од Србије, нико није подвргао бруталним уценама да уводи санкције Русији, као што их ни 1941. нико није терао да иду да гину код Стаљинграда, него су то учинили с ентузијазмом и великим жаром. Проблем је што када су се већ одлучили за тај самоубиствен потез, желе да повуку са собом и друге. Јер, мисле, тако неће испасти „корисне будале“. Шта је „будаластије“, лишити себе самог јефтиније нафте, или ускратити то другоме? Ово прво је потез „будале“, а ово друго су поквареност и безобразлук.
Да се у овој одлуци ЕУ не ради ни о каквим принципима већ подмуклој уцени најбоље сведочи чињеница да су о изузимању Србије из овог пакета санкција, односно „дерогацији“, себи оставили времена да размисле до 1. децембра. До тада, мисле се, Србија има времена да размисли да ли јој је боље да уведе санкције Русији, па ако прихвати „усаглашавање“ са спољном политиком ЕУ, онда и она може бити изузета. Другим речима, нећемо јој ми одузети приступ руској нафти, ако га сама себи одузме.
Истина је да се Србија налази у ситуацији сличној човеку с почетка овог текста и филма „Мржња“ и да пада. Само српском духу је примереније да се током тог пада не теши лажима, него да се води за идејом најбоље сажетом у стиховима Светог Николаја Велимировића: „Буди храбар и слободан / Бог ти збори, Србине / Ја ћу за те војевати / Само држ’ се истине.“

[/restrict]