ZA SADA JE SVE U REDU

SRBIJA, RUSIJA I SANKCIJE

Hoće li Srbija popustiti pod sve većim pritiskom kolektivnog Zapada da uvede sankcije Rusiji? Koliku smo cenu spremni da platimo da ostanemo dosledni ne samo principima nego i samima sebi?

To je priča o čoveku koji pada sa zgrade od pedeset spratova. Dok pada, sebi ponavlja da bi se utešio: za sada je sve u redu, za sada je sve u redu, za sada je sve u redu. Ali nije važan pad, nego prizemljenje – uvodni je monolog sada već kultnog filma „Mržnja“, koji je u orbitu lansirao i njegovog reditelja Matjea Kasovica, i glumca Vensana Kasela. „Za sada nećemo uvoditi sankcije Rusiji“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare 8. oktobra tešeći, izgleda, i sebe i nas da je „za sada sve u redu“. „Mi ovo ne činimo samo zbog povoljnije cene gasa ili podrške u Savetu bezbednosti (UN), već zbog međunarodnog javnog prava i poštovanja sebe jer znamo šta su sankcije radile nama“, rekao je Vučić. Vredna pažnje je činjenica da je Vučić kao razlog za Srbiju da ne uvede sankcije Rusiji kao argument naveo i pitanje principa. To je argument koji se, nažalost, sve ređe koristi u političkom govoru i koji je sve više zamenjen svojim antonimom – interesom. Čak i kada nam se kao „interes“ predstavlja nešto što veze s realnošću nema i spada u domen prodaje magle. Na primer, „ubrzano članstvo u Evropskoj uniji“.
Kada kažemo da „uteši nas“, mislimo ne na redakciju „Pečata“ nego na ubedljivu većinu građana Srbije među kojima je čak 81 posto onih koji se protive uvođenju sankcija Rusiji, prema istraživanju javnog mnjenja koje je, u saradnji sa Fondom za nauku Republike Srbije, sprovela agencija „Sprint insajt“. [restrict]

DARA I MERA Ovo „za sada“, precizirao je, trajaće „sve dok šteta koja se nanosi Srbiji (zbog neuvođenja sankcija) ne bude prevelika“. I to je sasvim u redu, reklo bi se, pod uslovom da aršin za tu štetu bude pravičan i da se u obzir uzmu ne samo „interesi“ nego i „principi“ koje je predsednik pomenuo, a to umnogome može da zakomplikuje procenjivanje trenutka kada dara može da prevaziđe meru. Prema pisanju „Večernjih novosti“, daru, tj. „crvene linije koje bi značile da je šteta političkog kursa neuvođenja sankcija Moskvi veća od koristi“ predstavljale bi „najradikalnije pretnje“ – potpuna izolacija Srbije, povlačenje investicija sa Zapada i zatvaranje fabrika, blokada izvoza u evropske države, suspenzija pregovora sa EU, zavrtanje briselske kase i ponovno uvođenje viza. Preduzimanje ovakvih koraka prema Srbiji bilo bi u potpunoj suprotnosti s deklarisanim principima EU i više bi govorilo o njoj nego o našoj zemlji, ali takav pristup ne bi bio nikakva novost, jer je Brisel već u mnogo navrata pokazao koliko drži do sopstvenih principa i pravila, na primer odlučujući na samitu u junu da iz čisto političkih razloga Ukrajini da status kandidata, a da Severnoj Makedoniji i Albaniji ne odobri otpočinjanje pregovora o članstvu, iako su te dve zemlje učinile sve što su mogle zarad tog koraka. Mesec dana kasnije, ipak, Brisel je postao svestan ove nedoslednosti i promenio odluku o ove dve balkanske države.
Pored moralne (ne)opravdanosti uvođenja ovakvih mera Srbiji, koja se u najkraćem svodi na to da se mora izabrati „manje zlo“, apologete našeg „evropskog puta“ najčešće pominju našu ekonomsku vezanost za Zapad, pre svega EU. Pri tome oni zaboravljaju da je ta velika saradnja uspostavljena u kratkom roku – od petooktobarskih promena, jer su te iste zemlje do tada Srbiju držale pod sankcijama, a ekonomsku saradnju na nužnom minimumu. Najglasnije pristalice „energetske diversifikacije“ istovremeno su najljući protivnici „ekonomske diversifikacije“, koju je, čini se, lakše sprovesti od energetske, jer to ne polazi za rukom ni najmoćnijim evropskim državama. A ekonomska diversifikacija je Vučiću išla od ruke, o čemu svedoče sve značajnije kineske i ruske investicije i projekti, ali i iz drugih „neevropskih“ zemalja poput Turske, kojoj ne pada na pamet da uvodi sankcije Rusiji i koja takođe pokušava da balansira između Kijeva i Moskve, a pokazuje se i kao jedini posrednik koji kod obeju strana ima kredibilitet.
Sasvim je tačan i deo Vučićevog obraćanja u kojem on ističe da „Srbija nije nikome ništa dužna“, a potpisnik ovih redova bi dodao da zaista ne dugujemo nikome ništa, osim sebi i svojim precima, pa bi se tako, iako nam se generalno predstavljaju kao suprotnosti, interesi i principi mogli spojiti u jedno – da nam je najveći interes čvrsto ostajanje uz principe, odnosno uz istinu. Nastavak njegove teze, međutim, malo iskače iz okvira želja i mišljenja ovih 81 posto građana Srbije i zalazi u domen argumentacije dostojne prozapadnog građanizma: „Oni kojima Srbija već 230 dana pod pritiscima ne uvodi sankcije njoj su uveli sankcije nakon tri dana bez pritisaka.“ To se od početka ruske operacije u Ukrajini do sada kao argument hiljadu puta moglo čuti iz usta analitičara kalibra Boška Jakšića ili Srećka Đukića, ali ne i iz usta onih koji podržavaju predsednikovu politiku neutralnosti. Zbog sopstvene političke sudbine, Vučić je prvi koji bi trebalo da zna da Rusija Borisa Jeljcina i Andreja Kozirjeva nije ista kao današnja Rusija Vladimira Putina i Sergeja Lavrova, baš kao što, valjda, ni njegova Srbija nije ista ona Srbija Borisa Tadića i Vuka Jeremića, nije ona Srbija koja je dijalog o Kosovu i Metohiji izmestila iz UN u Evropsku uniju i podnela „glupo“ pitanje Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

IPAK NIJE SVE U REDU O tome da su stvari počele da izmiču kontroli, odnosno razumu, svedoči atmosfera na samitu takozvane Evropske političke zajednice u Pragu i činjenica da je predsednik uopšte morao da govori na konferenciji za novinare u subotu o odnosu prema sankcijama, ali još više o povezivanju s naftovodom u Mađarskoj. Uprkos tome što je Vučić u Pragu imao čitav niz sastanaka, među kojima je svakako najvažniji onaj sa liderima Francuske i Nemačke Emanuelom Makronom i Olafom Šolcom (čija sadržina svakako nije bila prijatna i oslobođena pretnji), prozapadni mediji u Srbiji pokušali su da Vučićev boravak na samitu predstave kao simbol (predstojeće) izolacije Srbije. Oni su iskoristili snimak koji se pojavio na tviteru gde se vidi kako grupa evropskih državnika veselo ćaska, dok Vučić sam u pozadini nešto radi na svom telefonu, iz čega su zaključili da je predsednik Srbije tamo bio tretiran kao ružno pače. Koliko se radi o krivljenju slike i zlonamernoj interpretaciji najbolje govori činjenica da su u toj grupi bili Makron, s kojim Vučić ima odlične lične odnose, ali i Redžep Tajip Erdogan i Viktor Orban koji se s predsednikom Srbije rado viđaju i ne kriju svoje prijateljstvo. Cilj ove akcije je, nesumnjivo, prikazati ne samo Vučića kao izolovanog i nevoljenog lidera nego i Srbiju.

Međutim, zaista je problematična nedvosmislena poruka poslata Srbiji, paralelno sa samitom Evropske političke zajednice, odlukom Evropske unije da u okviru osmog paketa svojih sankcija protiv Rusije sankcioniše i Srbiju, što je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin opravdano opisao kao „prvi paket sankcija Srbiji“, a premijerka Ana Brnabić kao „otvoreni akt neprijateljstva“. Doduše, ona je neprijateljstvo videla samo u zvaničnom Zagrebu, koji se opet drage volje prihvatio uloge „srpskog krvnika“, a ne i u Briselu. Ta poruka sastojala se, naravno, iz uskraćivanja Srbiji mogućnosti da se preko naftovoda JANAF, koji ide preko teritorije Hrvatske, snabdeva jeftinijom ruskom naftom, dok je kupovina tog energenta i dalje moguća nekim članicama EU poput Mađarske i Bugarske, a prema tvrdnjama predsednika Vučića, i samoj Hrvatskoj. „Nema sedenja na dve stolice, poruka je jasna kao dan“, rekao je hrvatski premijer Andrej Plenković obrazlažući zašto „Srbija može da kupuje bilo koju naftu, osim ruske“. Nije on ovom izjavom samo demonstrirao svoju nadmoć nad Srbijom, što je lajtmotiv hrvatske politike (ili preciznije kompleksa), nego i filozofiju iz opusa „da komšiji crkne krava“: „Imamo situaciju gde će Srbija imati jeftinu rusku naftu koja će doći u hrvatske luke, otići Jadranskim naftovodom u Srbiju, pa će u Srbiji zbog dila sa Putinom imati jeftiniju naftu, jeftiniji benzin, a mi ćemo tu biti šta? Nekakve korisne budale?“ Na stranu to što Hrvatsku, za razliku od Srbije, niko nije podvrgao brutalnim ucenama da uvodi sankcije Rusiji, kao što ih ni 1941. niko nije terao da idu da ginu kod Staljingrada, nego su to učinili s entuzijazmom i velikim žarom. Problem je što kada su se već odlučili za taj samoubistven potez, žele da povuku sa sobom i druge. Jer, misle, tako neće ispasti „korisne budale“. Šta je „budalastije“, lišiti sebe samog jeftinije nafte, ili uskratiti to drugome? Ovo prvo je potez „budale“, a ovo drugo su pokvarenost i bezobrazluk.
Da se u ovoj odluci EU ne radi ni o kakvim principima već podmukloj uceni najbolje svedoči činjenica da su o izuzimanju Srbije iz ovog paketa sankcija, odnosno „derogaciji“, sebi ostavili vremena da razmisle do 1. decembra. Do tada, misle se, Srbija ima vremena da razmisli da li joj je bolje da uvede sankcije Rusiji, pa ako prihvati „usaglašavanje“ sa spoljnom politikom EU, onda i ona može biti izuzeta. Drugim rečima, nećemo joj mi oduzeti pristup ruskoj nafti, ako ga sama sebi oduzme.
Istina je da se Srbija nalazi u situaciji sličnoj čoveku s početka ovog teksta i filma „Mržnja“ i da pada. Samo srpskom duhu je primerenije da se tokom tog pada ne teši lažima, nego da se vodi za idejom najbolje sažetom u stihovima Svetog Nikolaja Velimirovića: „Budi hrabar i slobodan / Bog ti zbori, Srbine / Ja ću za te vojevati / Samo drž’ se istine.“

[/restrict]