Прим. проф. др Алек Рачић – Здравствени геноцид над Србијом траје

Министарство одбране Србије одриче штетне последице НАТО агресије на здравље нације. Суштина проблема је у друштвено -политичкој позадини, где се покушава аболирање НАТО-а за ратни злочин над Србијом, каже наш саговорник

Пред Апелационим судом у Београду недавно је одржано рочиште у дуготрајном спору по приватној тужби ратног ветерана (име познато редакцији), резервисте ангажованог у Војсци Југославије на Косову и Метохији током НАТО агресије на СРЈ 1999. године, а против Министарства одбране Србије. Пошто је тужилац недуго после повратка с фронта оболео од рака штитне жлезде, а показало се да су од истог малигнитета оболели и војници из италијанског контингента који су се затекли на истом подручју ратних дејстава, и због тога од државе Италије наплатили велике одштетне захтеве, наш оболели ветеран одлучио је да тужи Министарство одбране сматрајући да је обавезно да га обештети.
Ова прича позната је српској јавности, али у фокус нашег интересовања доспела је због инцидента који се догодио на последњем рочишту, а у чијем средишту је примаријус проф. др Алек Рачић, који се у овом процесу нашао као стручни консултант на страни приватног тужиоца, а коме судије нису дозволиле да говори. Изнервиран таквим поступком, Рачић је изашао из суднице и окупљеном свету у неколико реченица рекао да је ово најбољи знак колико су институције државе Србије окупиране, а посебно судство! Изјава која се муњевитом брзином проширила друштвеним мрежама била је повод да са др Рачићем разговарамо за „Печат“.

[restrict]

Докторе, знамо да нисте судски вештак, али знамо и да као примаријус, доктор наука, универзитетски професор, председник Одбора за здравствени менаџмент Српског лекарског друштва, потпредседник Развојне академије Србије и председник Покрета српске саборности имате шта да кажете о последицама НАТО бомбардовања на здравље становништва Србије!
Свакако да имам шта да кажем, јер чињеница да су и војници из италијанског контингента добили истоветни рак штитне жлезде од кога је оболео и српски ратни ветеран указује на исти узрок обољевања. Јер они ни по чему нису били везани – ни генетски, ни по обиму посла, нити по било чему осим по боравку на истом том месту које је бомбардовано одређеним средствима од стране НАТО-а. Дакле, никаква друга вероватноћа не постоји осим директне узрочно-последичне везе између оболевања разних војника на истом подручју од исте болести. Током судског процеса тужилац се повезао са италијанским војницима и добио је документа из којих се види да је италијанска држава своје тешко оболеле војнике у потпуности обештетила. Све се то догодило у мандату премијера Силвија Берлусконија, који је одлучио да средства из државног буџета која, иначе, земље чланице НАТО-а уплаћују централи као неку врсту чланарине, преусмери војницима оболелим од малигних болести или породицама војника који су већ преминули од ових болести. Сматрам логичним и оправданим да и наша држава води рачуна о онима који је бране. Морам да напоменем и истину која се стално пренебрегава, а то је да је контингент италијанских војника био распоређен и у Републици Српској, у подручју Хан Пијеска и Хаџића у којима су ремонтни заводи такође бомбардовани муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом која је имала и плутонијумске пенетраторе. И ту је дошло до оболевања војника на исти начин. Значи, реч је о истим средствима које је користио НАТО, а чије последице је утврдио наш врсни патолог, покојни генерал Зоран Станковић током ископавања лешева на Братуначком гробљу, где су били сахрањени бројни цивили који су пред масовним бомбардовањем бежали из Хаџића и Хан Пијеска у Братунац. Генерал Станковић је установио да је чак 400 цивила умрло од последица малигних болести.
Како сте се, и због чега, укључили у овај судски процес?
Мој покојни професор др Радан Џодић, директор Онкологије, оперисао је и лечио војног ветерана, тужиоца у овом спору, а ја сам током судског процеса написао једну опширну експертизу о овом случају. Међутим, кад је професор Џодић преминуо, осећао сам обавезу и да га наследим у овом спору, па је суду достављена моја експертиза. Међутим, када смо приступили том процесу, десило се нешто невероватно. Напросто, мој елаборат се негде загубио. За мене је то био први сигнал да су у све ово прсте умешале неке стране обавештајне службе, највероватније англосаксонске које имају интерес да се мој рад избаци из судског предмета. Онда је судија, ко бајаги, пронашла само прву и последњу страну мога елабората, с мојим печатом. На питање адвоката тужиоца како је могуће да ту није цео елаборат од кога она има прву и последњу страну, она је одговорила „ископирајте га па ћемо га искористити за следеће рочиште“, а елаборат стоји у предмету пет година. Очигледно је да то што сам написао није у интересу тужене стране, односно Министарства одбране и да се ради о великом пропусту Апелационог суда!

РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ НА ПРЕСТАЈЕ Упитан да ли је опасније НАТО бомбардовање или биолошки рат који је уследио после њега, др Рачић каже да се против српског народа и државе води специјални рат у континуитету и да се његова књига зато и зове „НАТО агресија траје“. Што се тиче здравственог стања становништва, др Рачић сматра да су за оцену стања здравља неопходна и валидна искључиво научна истраживања. Међутим, проблем је што се научноистраживачки радови данас свугде у свету раде по друштвено-политичком диктату, или нису дозвољени, што опет буди сумњу у закулисне радње. Што се „теорије завере“ о утицају зрачења 5Г мреже тиче, и хемтрејлова којима нас даноноћно запрашују, др Рачић је мишљења да би било драгоцено када би истраживања о томе урадили престижни универзитети Руске Федерације и Белорусије, чији би резултати били важни и за здравствено стање српске нације.

Ко је заступао тужену страну, и шта су били аргументи представника Министарства одбране?
Са стране тужених приступили су једна службеница Министарства одбране Србије и у функцији судског вештака онколог, професор Зоран Радовановић са Медицинског факултета у Новом Саду. Њихова прича ишла је у смеру да није испитана етиологија настанка рака, а који може да настане и услед лоше исхране, стреса, нервирања, лоших животних услова. Помињали су разне могуће узрочнике, само нису помињали могућност настанка рака као последице НАТО агресије на Србију. Истина, адвокат тужених је изнела чињенице које смо и ми навели у овом случају, као што је бомбардовање муницијом из авиона А10 која има у себи пуњење осиромашеног уранијума и плутонске пенетраторе, што је забрањено по новим правилима јер је доказано да може да изазове опасне болести. Међутим, судски вештак Радовановић тврдио је да је осиромашени уранијум, практично, изоловани елемент периодног система елемената који, наводно, нема никакву специјалну штету по здравље и здравствени систем човека, не помињући да се он сасвим другачије понаша када, на пример, бомба падне на неку рафинерију или енергетско постројење, а другачије када је у бомби са плутонијумским пенетратором за који се зна да је директно канцероген. Значи, плутонијумске пенетраторе нису поменули ни једном једином речју, а ја сам у свом налазу дао извештај инжењерских јединица које су на терену установиле не само присуство уранијума и плутонијума него чак и стронцијума, полонијума 17 и неких других адитива који су додавани у то оружје. Такође сам се позвао на елаборат који је дала проф. др Мирјана Лукић Анђелковић, стручњак за експлозиве из Војнотехничког института, која је у својој књизи „Дарови Милосрдног анђела“ подржала моју тезу да је осиромашени уранијум чак много мање штетан од других елемената који су садржани у пуњењу муниције и да је најштетније бомбардовање петрохемијских индустрија и електроенергетских постројења јер је тада дошло до директног ослобађања канцерогених елемената. Све ово заступници тужених нису поменули, а зову се лекарима и представницима Министарства одбране Србије. То је недопустиво, и због тога је уследила моја реакција која је добила одјек у најширој јавности.

Зло не јењава, напротив НАТО са САД на челу свој експериментални рат је започео у Ираку 1991, где су у пустињским условима користили осиромашени уранијум и плутонијумске пенетраторе. После четири године уследио је наставак експеримента у Републици Српској, где су испитивали деловање поменутих елемената на здравље људи у брдско-планинском подручју. А кључ свега је НАТО агресија на СРЈ, где су укључена и бомбардовања електроенергетских постројења и петрохемијске индустрије, и ту је био крај њиховог експеримента „in vivo“. Ја то зовем здравственим геноцидом и мислим да он и даље траје. Пре две године је једна америчка делегација инкогнито боравила на ВМА, где је дошла да утврди резултате НАТО агресије. Сва искуства до којих су дошли планирају да примене у рату с Русијом.

Какав је ваш закључак у вези с намерама и понашањем представника Министарства одбране Србије у овом процесу?
Кад је Министарство одбране Србије у питању, дошло је до велике промене. Наиме, од 2000. до 2005. године трајао је један озбиљан научноистраживачки рад на Војномедицинској академији, у коме је група највећих научника радила анализу војних здравствених осигураника који су имали последице од НАТО бомбардовања. Ради се о озбиљном елаборату који сам користио у својим књигама и припреми другог докторског рада који ми није одобрен и означен је као друштвено-политичка а не научна тема, где је ВМА непобитно доказала последице које се сада дешавају. Моја идеја је била да се тај елаборат сада примени и на цивилни сектор, али бивша власт Демократске странке је извршила једну „сечу кнезова“ на ВМА и гомилу стручних људи пензионисала раније него што је требало и тај елаборат је скрајнут. Он је урађен веома прецизно, и пре 10 година кад сам га користио још је био доступан за читање. Закључак тога елабората је био алармантан, али никада није примењен на цивилном сектору. Суштина проблема је у друштвено-политичкој позадини, где се покушава аболирање НАТО-а за ратни злочин над Србијом. И то управо долази до изражаја у овом процесу, у коме и Министарство одбране и судски вештак с Медицинског факултета у Новом Саду покушавају да докажу како НАТО у агресији на нашу земљу 1999. није користио никаква средства која би имала штетне последице по здравље нашег становништва, а то, напросто, није истина. Био сам запањен када сам то чуо, и онда сам устао и бурно реаговао пошто ми претходно није било дозвољено да било шта кажем.

Победити или нестати? Највећа опасност по свет је од диверзије у нуклеарној електрани у Запорожју јер то би била хаварија далеко јачег интензитета од нуклеарне бомбе. Руска војска на сваки начин покушава да то спречи јер би последице по Европу биле катастрофалне. Враћање на блоковску поделу из времена Хладног рата, у којој би велике силе имале своје хемисфере деловања – најбољи је начин за окончање рата. Ако ускоро дође до блоковске поделе, биће то спас за цело човечанство. А то ће постати могуће ако се избегне диверзија на нуклеарној електрани у Запорожју. Јер колико год Запад претио, он нема храбрости да употреби нуклеарно оружје знајући да би Русија гађала циљеве у државама из којих нуклеарне ракете долазе.

Може ли се, докторе, после свега, дати оцена општег стања здравља становништва Србије данас, 23 године од НАТО злочина?
Може, јер то је тачно и прецизно израчунао управо Институт „Батут“. Поменули смо већ бомбардовање Републике Српске из 1995. којим је било захваћено широко подручје реке Дрине. Међутим, последице тога бомбардовања нису испитиване као у Србији јер се питала централа у Сарајеву која о том питању ништа није хтела да ради. Наша министарка здравља др Лепосава Милићевић покушала је да организује комисију која би прешла на другу страну Дрине, али то није било могуће јер се ради о другој држави. А већ тада су непознати агенси ушли у водоток Дрине која се улива у Саву из које воду пије већина српског народа. С друге стране, већ смо поменули шта је све утврдио патолог др Зоран Станковић. Све је то околина Дрине. Дакле, последња година која се узима као „чиста“ је 1994, а те године према подацима Института „Батут“ у Србији је са подручјем Косова и Метохије било 5.800 новооболелих од малигних болести. Већ 2012, без подручја Косова и Метохије, у Србији има 33.000 оболелих од малигних обољења, а данас их има више од 40.000! То је рапидан раст, већи за чак осам пута! Истина, пораст малигнитета постоји и у другим земљама, али нигде оволики, и то без Косова и Метохије где је све под контролом НАТО-а и колегама лекарима албанске националности су забрањена било каква испитивања. Моја књига „НАТО агресија траје“ веома је популарна међу косовским Албанцима јер и тамо људи виде последице НАТО агресије. Наиме, баш Косово и Метохија је подручје на које је изручена највећа количина непознатих садржаја. Зато, поред економске емиграције, људи с Косова и Метохије највише емигрирају из здравствених разлога.
Сад смо стигли до кључне и вероватно најважније ствари. Наиме, Окружни суд у Београду, по тужби државе Србије још 2000. године осудио је НАТО, његове челнике и председнике држава чланица за злочин против човечности. Пресуда је касније укинута, додуше не и против појединаца, а Министарство одбране сада се понаша као да она уопште не постоји и да њоме ништа није доказано!

Забрањено је помињати НАТО У Србији је тешко испитивати последице НАТО бомбардовања. Када сам одлучио да урадим мој други докторат на тему повећања инциденце малигнитета после НАТО бомбардовања, који је прошао Научно-наставно веће Медицинског факултета у Београду, Етички комитет Медицинског факултета одбацио је 2011. године моју тему као политичку јер се помиње НАТО. Међутим, други докторат сам искористио да на основу њега напишем књиге јер у наслову доктората никако није смео да се помиње НАТО.

Поменуо сам ту чињеницу у овом судском процесу и тражио сам ту пресуду од правосудних органа, међутим, она је, жаргонски речено „фијокирана“ негде у Министарству правде. Али познато ми је да се ради о 18.000 страница на којима су прецизно побројана и објашњена прекршајна и кривична дела која су направили челници НАТО-а јер је наш правосудни систем 2000. године паметно индивидуализовао кривицу пошто по међународним нормама не можете да тужите НАТО као целину, па су осуђени Бил Клинтин, Мадлен Олбрајт, Весли Кларк, Жак Ширак, Герхард Шредер, Тони Блер и многи други, и пресуда је након 5. октобра пребачена у домен Војног суда иако она није само питање Војног суда него и цивилног сектора. Јер ако бисмо гледали директну ратну штету од 105 милијарди долара која је нанесена СРЈ, на Војску Југославије отпада 30 милијарди. Дакле, цивилном сектору је нанесена три пута већа штета него ВЈ, па како пресуда онда може да буде у домену Војног суда. Међутим, у почетку је то била англосаксонска обавештајна акција која је наређена тадашњем режиму Демократске странке да се спроведе и цео предмет пребаци у домен Војног суда, а онда је Борис Тадић специјалним декретима укинуо Војни суд. Актуелна власт о томе више ништа не говори, а ако желите да се ревитализује Министарство одбране у потпуности, као што каже актуелна власт, онда морате да вратите Војни суд. Тиме би се овај предмет елегантно вратио на 2000. годину. Сматрам да ту пресуду Окружног суда Министарство правде може поново да активира. Она је врло важна јер у њој је доказана и веза између садржаја којима смо бомбардовани и малигних болести, а ратни злочини не застаревају. Међутим, плашим се да ово што ради Министарство одбране коинцидира са оним због чега је пресуда и укинута.
Може ли се ипак инсистирати на извршности те пресуде?
Што се мене тиче, Покрет српске саборности ће и новом министру правде поднети захтев да ова пресуда буде извршена. Колико се сећам, она је била правоснажна, и пребацивањем у домен Војног суда њена правоснажност се не укида. Нисам сигуран какво је замешатељство направљено у том правном делу, али ће Покрет српске саборности поднети иницијативу да се пресуда Окружног суда у Београду из 2000. против челника НАТО-а реактивира на основу чињенице да ратни злочин и по праву СРЈ и РС и по међународном праву не застарева.

[/restrict]