Prim. prof. dr Alek Račić – Zdravstveni genocid nad Srbijom traje

Ministarstvo odbrane Srbije odriče štetne posledice NATO agresije na zdravlje nacije. Suština problema je u društveno -političkoj pozadini, gde se pokušava aboliranje NATO-a za ratni zločin nad Srbijom, kaže naš sagovornik

Pred Apelacionim sudom u Beogradu nedavno je održano ročište u dugotrajnom sporu po privatnoj tužbi ratnog veterana (ime poznato redakciji), rezerviste angažovanog u Vojsci Jugoslavije na Kosovu i Metohiji tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine, a protiv Ministarstva odbrane Srbije. Pošto je tužilac nedugo posle povratka s fronta oboleo od raka štitne žlezde, a pokazalo se da su od istog maligniteta oboleli i vojnici iz italijanskog kontingenta koji su se zatekli na istom području ratnih dejstava, i zbog toga od države Italije naplatili velike odštetne zahteve, naš oboleli veteran odlučio je da tuži Ministarstvo odbrane smatrajući da je obavezno da ga obešteti.
Ova priča poznata je srpskoj javnosti, ali u fokus našeg interesovanja dospela je zbog incidenta koji se dogodio na poslednjem ročištu, a u čijem središtu je primarijus prof. dr Alek Račić, koji se u ovom procesu našao kao stručni konsultant na strani privatnog tužioca, a kome sudije nisu dozvolile da govori. Iznerviran takvim postupkom, Račić je izašao iz sudnice i okupljenom svetu u nekoliko rečenica rekao da je ovo najbolji znak koliko su institucije države Srbije okupirane, a posebno sudstvo! Izjava koja se munjevitom brzinom proširila društvenim mrežama bila je povod da sa dr Račićem razgovaramo za „Pečat“. [restrict]

Doktore, znamo da niste sudski veštak, ali znamo i da kao primarijus, doktor nauka, univerzitetski profesor, predsednik Odbora za zdravstveni menadžment Srpskog lekarskog društva, potpredsednik Razvojne akademije Srbije i predsednik Pokreta srpske sabornosti imate šta da kažete o posledicama NATO bombardovanja na zdravlje stanovništva Srbije!
Svakako da imam šta da kažem, jer činjenica da su i vojnici iz italijanskog kontingenta dobili istovetni rak štitne žlezde od koga je oboleo i srpski ratni veteran ukazuje na isti uzrok oboljevanja. Jer oni ni po čemu nisu bili vezani – ni genetski, ni po obimu posla, niti po bilo čemu osim po boravku na istom tom mestu koje je bombardovano određenim sredstvima od strane NATO-a. Dakle, nikakva druga verovatnoća ne postoji osim direktne uzročno-posledične veze između obolevanja raznih vojnika na istom području od iste bolesti. Tokom sudskog procesa tužilac se povezao sa italijanskim vojnicima i dobio je dokumenta iz kojih se vidi da je italijanska država svoje teško obolele vojnike u potpunosti obeštetila. Sve se to dogodilo u mandatu premijera Silvija Berluskonija, koji je odlučio da sredstva iz državnog budžeta koja, inače, zemlje članice NATO-a uplaćuju centrali kao neku vrstu članarine, preusmeri vojnicima obolelim od malignih bolesti ili porodicama vojnika koji su već preminuli od ovih bolesti. Smatram logičnim i opravdanim da i naša država vodi računa o onima koji je brane. Moram da napomenem i istinu koja se stalno prenebregava, a to je da je kontingent italijanskih vojnika bio raspoređen i u Republici Srpskoj, u području Han Pijeska i Hadžića u kojima su remontni zavodi takođe bombardovani municijom punjenom osiromašenim uranijumom koja je imala i plutonijumske penetratore. I tu je došlo do obolevanja vojnika na isti način. Znači, reč je o istim sredstvima koje je koristio NATO, a čije posledice je utvrdio naš vrsni patolog, pokojni general Zoran Stanković tokom iskopavanja leševa na Bratunačkom groblju, gde su bili sahranjeni brojni civili koji su pred masovnim bombardovanjem bežali iz Hadžića i Han Pijeska u Bratunac. General Stanković je ustanovio da je čak 400 civila umrlo od posledica malignih bolesti.
Kako ste se, i zbog čega, uključili u ovaj sudski proces?
Moj pokojni profesor dr Radan Džodić, direktor Onkologije, operisao je i lečio vojnog veterana, tužioca u ovom sporu, a ja sam tokom sudskog procesa napisao jednu opširnu ekspertizu o ovom slučaju. Međutim, kad je profesor Džodić preminuo, osećao sam obavezu i da ga nasledim u ovom sporu, pa je sudu dostavljena moja ekspertiza. Međutim, kada smo pristupili tom procesu, desilo se nešto neverovatno. Naprosto, moj elaborat se negde zagubio. Za mene je to bio prvi signal da su u sve ovo prste umešale neke strane obaveštajne službe, najverovatnije anglosaksonske koje imaju interes da se moj rad izbaci iz sudskog predmeta. Onda je sudija, ko bajagi, pronašla samo prvu i poslednju stranu moga elaborata, s mojim pečatom. Na pitanje advokata tužioca kako je moguće da tu nije ceo elaborat od koga ona ima prvu i poslednju stranu, ona je odgovorila „iskopirajte ga pa ćemo ga iskoristiti za sledeće ročište“, a elaborat stoji u predmetu pet godina. Očigledno je da to što sam napisao nije u interesu tužene strane, odnosno Ministarstva odbrane i da se radi o velikom propustu Apelacionog suda!

RAT PROTIV SRBIJE NA PRESTAJE Upitan da li je opasnije NATO bombardovanje ili biološki rat koji je usledio posle njega, dr Račić kaže da se protiv srpskog naroda i države vodi specijalni rat u kontinuitetu i da se njegova knjiga zato i zove „NATO agresija traje“. Što se tiče zdravstvenog stanja stanovništva, dr Račić smatra da su za ocenu stanja zdravlja neophodna i validna isključivo naučna istraživanja. Međutim, problem je što se naučnoistraživački radovi danas svugde u svetu rade po društveno-političkom diktatu, ili nisu dozvoljeni, što opet budi sumnju u zakulisne radnje. Što se „teorije zavere“ o uticaju zračenja 5G mreže tiče, i hemtrejlova kojima nas danonoćno zaprašuju, dr Račić je mišljenja da bi bilo dragoceno kada bi istraživanja o tome uradili prestižni univerziteti Ruske Federacije i Belorusije, čiji bi rezultati bili važni i za zdravstveno stanje srpske nacije.

Ko je zastupao tuženu stranu, i šta su bili argumenti predstavnika Ministarstva odbrane?
Sa strane tuženih pristupili su jedna službenica Ministarstva odbrane Srbije i u funkciji sudskog veštaka onkolog, profesor Zoran Radovanović sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Njihova priča išla je u smeru da nije ispitana etiologija nastanka raka, a koji može da nastane i usled loše ishrane, stresa, nerviranja, loših životnih uslova. Pominjali su razne moguće uzročnike, samo nisu pominjali mogućnost nastanka raka kao posledice NATO agresije na Srbiju. Istina, advokat tuženih je iznela činjenice koje smo i mi naveli u ovom slučaju, kao što je bombardovanje municijom iz aviona A10 koja ima u sebi punjenje osiromašenog uranijuma i plutonske penetratore, što je zabranjeno po novim pravilima jer je dokazano da može da izazove opasne bolesti. Međutim, sudski veštak Radovanović tvrdio je da je osiromašeni uranijum, praktično, izolovani element periodnog sistema elemenata koji, navodno, nema nikakvu specijalnu štetu po zdravlje i zdravstveni sistem čoveka, ne pominjući da se on sasvim drugačije ponaša kada, na primer, bomba padne na neku rafineriju ili energetsko postrojenje, a drugačije kada je u bombi sa plutonijumskim penetratorom za koji se zna da je direktno kancerogen. Znači, plutonijumske penetratore nisu pomenuli ni jednom jedinom rečju, a ja sam u svom nalazu dao izveštaj inženjerskih jedinica koje su na terenu ustanovile ne samo prisustvo uranijuma i plutonijuma nego čak i stroncijuma, polonijuma 17 i nekih drugih aditiva koji su dodavani u to oružje. Takođe sam se pozvao na elaborat koji je dala prof. dr Mirjana Lukić Anđelković, stručnjak za eksplozive iz Vojnotehničkog instituta, koja je u svojoj knjizi „Darovi Milosrdnog anđela“ podržala moju tezu da je osiromašeni uranijum čak mnogo manje štetan od drugih elemenata koji su sadržani u punjenju municije i da je najštetnije bombardovanje petrohemijskih industrija i elektroenergetskih postrojenja jer je tada došlo do direktnog oslobađanja kancerogenih elemenata. Sve ovo zastupnici tuženih nisu pomenuli, a zovu se lekarima i predstavnicima Ministarstva odbrane Srbije. To je nedopustivo, i zbog toga je usledila moja reakcija koja je dobila odjek u najširoj javnosti.

Zlo ne jenjava, naprotiv NATO sa SAD na čelu svoj eksperimentalni rat je započeo u Iraku 1991, gde su u pustinjskim uslovima koristili osiromašeni uranijum i plutonijumske penetratore. Posle četiri godine usledio je nastavak eksperimenta u Republici Srpskoj, gde su ispitivali delovanje pomenutih elemenata na zdravlje ljudi u brdsko-planinskom području. A ključ svega je NATO agresija na SRJ, gde su uključena i bombardovanja elektroenergetskih postrojenja i petrohemijske industrije, i tu je bio kraj njihovog eksperimenta „in vivo“. Ja to zovem zdravstvenim genocidom i mislim da on i dalje traje. Pre dve godine je jedna američka delegacija inkognito boravila na VMA, gde je došla da utvrdi rezultate NATO agresije. Sva iskustva do kojih su došli planiraju da primene u ratu s Rusijom.

Kakav je vaš zaključak u vezi s namerama i ponašanjem predstavnika Ministarstva odbrane Srbije u ovom procesu?
Kad je Ministarstvo odbrane Srbije u pitanju, došlo je do velike promene. Naime, od 2000. do 2005. godine trajao je jedan ozbiljan naučnoistraživački rad na Vojnomedicinskoj akademiji, u kome je grupa najvećih naučnika radila analizu vojnih zdravstvenih osiguranika koji su imali posledice od NATO bombardovanja. Radi se o ozbiljnom elaboratu koji sam koristio u svojim knjigama i pripremi drugog doktorskog rada koji mi nije odobren i označen je kao društveno-politička a ne naučna tema, gde je VMA nepobitno dokazala posledice koje se sada dešavaju. Moja ideja je bila da se taj elaborat sada primeni i na civilni sektor, ali bivša vlast Demokratske stranke je izvršila jednu „seču knezova“ na VMA i gomilu stručnih ljudi penzionisala ranije nego što je trebalo i taj elaborat je skrajnut. On je urađen veoma precizno, i pre 10 godina kad sam ga koristio još je bio dostupan za čitanje. Zaključak toga elaborata je bio alarmantan, ali nikada nije primenjen na civilnom sektoru. Suština problema je u društveno-političkoj pozadini, gde se pokušava aboliranje NATO-a za ratni zločin nad Srbijom. I to upravo dolazi do izražaja u ovom procesu, u kome i Ministarstvo odbrane i sudski veštak s Medicinskog fakulteta u Novom Sadu pokušavaju da dokažu kako NATO u agresiji na našu zemlju 1999. nije koristio nikakva sredstva koja bi imala štetne posledice po zdravlje našeg stanovništva, a to, naprosto, nije istina. Bio sam zapanjen kada sam to čuo, i onda sam ustao i burno reagovao pošto mi prethodno nije bilo dozvoljeno da bilo šta kažem.

Pobediti ili nestati? Najveća opasnost po svet je od diverzije u nuklearnoj elektrani u Zaporožju jer to bi bila havarija daleko jačeg intenziteta od nuklearne bombe. Ruska vojska na svaki način pokušava da to spreči jer bi posledice po Evropu bile katastrofalne. Vraćanje na blokovsku podelu iz vremena Hladnog rata, u kojoj bi velike sile imale svoje hemisfere delovanja – najbolji je način za okončanje rata. Ako uskoro dođe do blokovske podele, biće to spas za celo čovečanstvo. A to će postati moguće ako se izbegne diverzija na nuklearnoj elektrani u Zaporožju. Jer koliko god Zapad pretio, on nema hrabrosti da upotrebi nuklearno oružje znajući da bi Rusija gađala ciljeve u državama iz kojih nuklearne rakete dolaze.

Može li se, doktore, posle svega, dati ocena opšteg stanja zdravlja stanovništva Srbije danas, 23 godine od NATO zločina?
Može, jer to je tačno i precizno izračunao upravo Institut „Batut“. Pomenuli smo već bombardovanje Republike Srpske iz 1995. kojim je bilo zahvaćeno široko područje reke Drine. Međutim, posledice toga bombardovanja nisu ispitivane kao u Srbiji jer se pitala centrala u Sarajevu koja o tom pitanju ništa nije htela da radi. Naša ministarka zdravlja dr Leposava Milićević pokušala je da organizuje komisiju koja bi prešla na drugu stranu Drine, ali to nije bilo moguće jer se radi o drugoj državi. A već tada su nepoznati agensi ušli u vodotok Drine koja se uliva u Savu iz koje vodu pije većina srpskog naroda. S druge strane, već smo pomenuli šta je sve utvrdio patolog dr Zoran Stanković. Sve je to okolina Drine. Dakle, poslednja godina koja se uzima kao „čista“ je 1994, a te godine prema podacima Instituta „Batut“ u Srbiji je sa područjem Kosova i Metohije bilo 5.800 novoobolelih od malignih bolesti. Već 2012, bez područja Kosova i Metohije, u Srbiji ima 33.000 obolelih od malignih oboljenja, a danas ih ima više od 40.000! To je rapidan rast, veći za čak osam puta! Istina, porast maligniteta postoji i u drugim zemljama, ali nigde ovoliki, i to bez Kosova i Metohije gde je sve pod kontrolom NATO-a i kolegama lekarima albanske nacionalnosti su zabranjena bilo kakva ispitivanja. Moja knjiga „NATO agresija traje“ veoma je popularna među kosovskim Albancima jer i tamo ljudi vide posledice NATO agresije. Naime, baš Kosovo i Metohija je područje na koje je izručena najveća količina nepoznatih sadržaja. Zato, pored ekonomske emigracije, ljudi s Kosova i Metohije najviše emigriraju iz zdravstvenih razloga.
Sad smo stigli do ključne i verovatno najvažnije stvari. Naime, Okružni sud u Beogradu, po tužbi države Srbije još 2000. godine osudio je NATO, njegove čelnike i predsednike država članica za zločin protiv čovečnosti. Presuda je kasnije ukinuta, doduše ne i protiv pojedinaca, a Ministarstvo odbrane sada se ponaša kao da ona uopšte ne postoji i da njome ništa nije dokazano!

Zabranjeno je pominjati NATO U Srbiji je teško ispitivati posledice NATO bombardovanja. Kada sam odlučio da uradim moj drugi doktorat na temu povećanja incidence maligniteta posle NATO bombardovanja, koji je prošao Naučno-nastavno veće Medicinskog fakulteta u Beogradu, Etički komitet Medicinskog fakulteta odbacio je 2011. godine moju temu kao političku jer se pominje NATO. Međutim, drugi doktorat sam iskoristio da na osnovu njega napišem knjige jer u naslovu doktorata nikako nije smeo da se pominje NATO.

Pomenuo sam tu činjenicu u ovom sudskom procesu i tražio sam tu presudu od pravosudnih organa, međutim, ona je, žargonski rečeno „fijokirana“ negde u Ministarstvu pravde. Ali poznato mi je da se radi o 18.000 stranica na kojima su precizno pobrojana i objašnjena prekršajna i krivična dela koja su napravili čelnici NATO-a jer je naš pravosudni sistem 2000. godine pametno individualizovao krivicu pošto po međunarodnim normama ne možete da tužite NATO kao celinu, pa su osuđeni Bil Klintin, Madlen Olbrajt, Vesli Klark, Žak Širak, Gerhard Šreder, Toni Bler i mnogi drugi, i presuda je nakon 5. oktobra prebačena u domen Vojnog suda iako ona nije samo pitanje Vojnog suda nego i civilnog sektora. Jer ako bismo gledali direktnu ratnu štetu od 105 milijardi dolara koja je nanesena SRJ, na Vojsku Jugoslavije otpada 30 milijardi. Dakle, civilnom sektoru je nanesena tri puta veća šteta nego VJ, pa kako presuda onda može da bude u domenu Vojnog suda. Međutim, u početku je to bila anglosaksonska obaveštajna akcija koja je naređena tadašnjem režimu Demokratske stranke da se sprovede i ceo predmet prebaci u domen Vojnog suda, a onda je Boris Tadić specijalnim dekretima ukinuo Vojni sud. Aktuelna vlast o tome više ništa ne govori, a ako želite da se revitalizuje Ministarstvo odbrane u potpunosti, kao što kaže aktuelna vlast, onda morate da vratite Vojni sud. Time bi se ovaj predmet elegantno vratio na 2000. godinu. Smatram da tu presudu Okružnog suda Ministarstvo pravde može ponovo da aktivira. Ona je vrlo važna jer u njoj je dokazana i veza između sadržaja kojima smo bombardovani i malignih bolesti, a ratni zločini ne zastarevaju. Međutim, plašim se da ovo što radi Ministarstvo odbrane koincidira sa onim zbog čega je presuda i ukinuta.
Može li se ipak insistirati na izvršnosti te presude?
Što se mene tiče, Pokret srpske sabornosti će i novom ministru pravde podneti zahtev da ova presuda bude izvršena. Koliko se sećam, ona je bila pravosnažna, i prebacivanjem u domen Vojnog suda njena pravosnažnost se ne ukida. Nisam siguran kakvo je zamešateljstvo napravljeno u tom pravnom delu, ali će Pokret srpske sabornosti podneti inicijativu da se presuda Okružnog suda u Beogradu iz 2000. protiv čelnika NATO-a reaktivira na osnovu činjenice da ratni zločin i po pravu SRJ i RS i po međunarodnom pravu ne zastareva.

[/restrict]